Група ученика Четврте гимназије у Београду управо се вратила из Нантера, града надомак Париза, у ком су провели седам узбудљивих дана као учесници међународног Еразмус+ пројекта  Let's Act Multilingual.
Док сређују бројне утиске и договарају се ко ће од њих написати чланак о својим искуствима за Супер фора блог, са вама делимо електронску књижицу у којој су представљени партнери и учесници у пројекту међу којима је и наша школа. 

Данима већ пребирам у речнику српског језика, у речнику било ког језика, да нађем одговарајуће речи за оно што нам се свима заједно десило 3. маја. Не постоје речи за неизрециво. А и да постоје, свака је сувишна. А опет, морам  нешто да кажем, да одлијем из груди бар део оних тешких осећања која су преплавила и мене и све људе које знам.
Ова готово необјашњива ситуација оставља нас без способности да ишта сувисло кажемо, а опет свако има неко своје мишљење о томе ко је ту крив. Сви траже неку конкретну особу, повод, кривца, нешто у шта ће уперити прстом, као да ће се тиме све решити и вратити у равнотежу, у некакав поредак. Али нема тога што сада може вратити девет невиних живота из школе ,,Владислав Рибникар“, нити исто толико живота недужних људи из Младеновца.
Моја генерација као да је ухваћена у клопку из које покушавамо да нађемо излаз. Нешто огромно и озбиљно није у реду и сваки наш разговор ових дана почиње и завршава питањем о томе како је, када и где зачет проблем који је довео до оваквог трагичног разрешења. Толико је све што је ненормално у нашим животима постало обично, да нико није ни приметио да сви ми као друштво, све време, живимо у том проблему. Живимо у друштву без вредности, живимо у друштву у ком нам се као узори намећу они којих би требало да се стидимо или бојимо, живимо у друштву без поштовања и самопоштовања, живимо у друштву без компаса и моралне вертикале. Родитељи немају контролу над својом децом, и многа од њих, уместо да се играју јурке и жмурке испред зграде са вршњацима, тумарају по лавиринтима интернета, нико нема увид у то о чему деца причају, никоме није важно који речник притом користе, мало ко  види како стичу своја прва животна искуства и на колико погрешних начина их размењују. Школа нема контролу над децом, јер над њом контролу имају деца и родитељи који немају контролу над децом. Све се окренуло наопако. Данашње нараштаје одгајају друштвене мреже, ријалити програми, жута штампа, ноћни клубови, улични „хероји“ и интернет, а не добри примери, прваци у знању, културни и духовни ауторитети, лепо васпитани и радни људи.
Треба ли да говорим о оружју? Је ли оружје постало симбол престижа, па се статус у друштву рачуна по разноврсности и бројности породичног арсенала? Докле ћемо да будемо друштво у ком се свако снажно осећање изражава пуцњавом, од рођења до венчања и прослава важних датума? Треба ли да се догоди оваква трагедија, па да нам постане јасно да је та направа створена са једним, искључивим циљем - да убије?   
И где је место школе у свему овоме? Школа је образовна и васпитна установа и њен задатак је да прати и усмерава развој ученика на сваком пољу. Она је ту да нас образује, али и да обраћа пажњу на наш друштвени, емотивни и ментални развој. Има ли она довољно простора, времена и ингеренција да се тиме бави онако и онолико колико би требало? Ово наопако друштво нас је учинило рањивима и мада некоме са стране можда изгледамо хладно и незаинтересовано, истински, нама је потребна подршка. Подршка психолога, педагога, наставника и то не само онда када нам је лоше и када се пожалимо, већ да буду наша подршка и ослонац и  онда кад је све у реду или бар изгледа да је тако. Знамо колико је данас посао професора захтеван, а понекад и тежак, али они нас гледају  чешће него наши родитељи и могу да примете и нијансе, а камоли аномалије у нашем понашању. Питам се колико је ово друштво спремно да подржи такву улогу школе уместо да само захтева, очекује, прозива, окривљује.
Када се подвуче црта, сви смо донекле криви. Али ипак, кривци за овај ужас ком смо сведочили имају име и презиме и морају одговарати пред законом. То неће вратити нечије дете, сестру, брата, унука, најбољег друга, другарицу из клупе, али ако убице не добију заслужену казну, ово друштво ће остати и без наде да ће у њему икада бити боље.
Ученици Четврте гимназије нису много могли да учине поводом свега овога. Учинили смо најмање што она деца, која никада неће стићи до матуре, заслужују – у једној једнако протестној колико и тужној шетњи отпешачили смо од своје школе до школе „Владислав Рибникар“, да положимо цвеће и упалимо свеће за њихов вечни мир. А нама остају немирна времена, ако ништа не предузмемо.

​Занимљиво је да су ликове тумачили ученици који још увек нису обрађивали овај роман, као ни ученици који су присуствовали извођењу позоришне представе. Управо то је и био циљ наставника који учествују у овом пројекту – да се ученици у живом сусрету са јунацима романа мотивишу да дело заиста причитају, што је данас, нажалост, све ређа појава. По речима професорке Николине, а и по реакцијама присутних посетилаца музеја, међу којима су, осим ученика, били и директорка и наставници из Четврте гимназије, наставнице српског језика и књижевности из Саобраћајне школе у Земуну и Спортске гимназије, као  и неколико других посетилаца Музеја, ефекат је у потпуности постигнут. Многи ученици млађих разреда, у чијем годишњем програму се још увек не налази и ово захтевно и озбиљно дело, похвалили су се да су почели да читају роман „На Дрини ћуприја“.

​Стога би било неправедно не поменути све оне који су допринели овом изузетно лепом и памћења вредном културно-образовном догађају – нараторе: Соњу Мудрић, Јану Шапић, Уроша Ињца и Страхињу Петковића; Тару Ковач (3/4) у улози Радисава са Уништа, Косту Брајовића (3/2) у улози Абидаге, Нину Рајшић (2/3) у улози Фате Авдагине, Филипа Узуновића (1/4) у улози Мустај бега, Леону Пајовић (1/4) у улози Фатине другарице. 

​Не можемо заобићи ни Николу Маринковића (3/3) у улози неизоставногЋоркана, Милу Мирковић (1/4) у улози газде и   Вука Стевановић (3/2) у улози Јеврејина. ​

​​Делим утиске свих присутних ученика када кажем да ме је представа фасцинирала. Одједном су преда мном оживели реални јунаци који су ми у првом сусрету са књигом изгледали далеки и магловити. Након овог искуства, које је уз упечатљиву  драмску интерпретацију ликова појачано и видео презентацијом која дочарава време и простор у делу, имамо много јаснију слику о догађајима, простору и људима из тих давно прошлих векова којима се Андрић бави. На овај начин роман „На Дрини ћуприја“ постао је нешто блиско, што смо способни да дубље и озбиљније истражујемо изнутра, читајући га са интересовањем, а не само као обавезну школску лектиру.

Аутор текста: Урош Ињац

Када сам, крајем децембра прошле године дошао на прву радионицу, прву од бројних радионица које ће се одржати у оквиру међународног Еразмус+ пројекта Let’s Act Multilingual, нисам ни слутио колико тога непроцењиво  вредног ће се догодити у времену које је било пред нама. За почетак, као и остали ученици Четврте гимназије у Београду који су се пријавили за учешће у овом пројекту, нисам претпостављао колико залагања, труда, улагања слободног времена, предузимљивости, заједништва... ће бити потребно да би се пројекат у потпуности реализовао. Нисам знао ни да ли смо свему томе дорасли у довољној мери. А сада, када смо успешно привели крају прве две фазе пројекта, свестан сам колико сви ми имамо скривених потенцијала и колико тога можемо да урадимо када имамо јасно дефинисане циљеве и снажну мотивацију.
Након прве фазе овог пројекта, у којој су ученици из Београда и ученици из Нантера бавили истраживањем породичних историја својих женских предака, уследио је жељно ишчекивани сусрет и шестодневно дружење, упознавање и рад на заједничким пројектним задацима, у оквиру такозване мобилности ученика из Француске. ​

Упознавање и прво дружење са партнерима из Нантера (Париз, Француска)

​Наши гости и партнери у пројекту допутовали су у недељу, 29. јануара, а да се они осећају пријатно и прихваћено наш београдски тим, који су чинили ученици Четврте гимназије и чланови Позоришног омладинског клуба ПОКУС, старао се већ од тренутка њиховог слетања на сурчински аеродром. Већ прве вечери окупили смо се у Културном центру Магацин и тако започели једну од најзанимљивијих недеља у нашем досадашњем искуству. Организовали смо интеркултуралну вечеру на којој смо, уз бројне специјалитете српске и француске кухиње размењивали и причу о храни, обичајима и навикама које се за њу везују. Тако је почело упознавање, пуно смешних сцена у покушајима да једни другима изговоримо имена, али и игара које су нам помогле да се опустимо, зближимо и превазиђемо почетна устезања и баријере. Прво вече се завршило томболом на којој је свако од нас добио неки симболични поклон који смо унапред припремили једни за друге.

Драмске радионице у културном центру "Пароброд"

​Већ првим следећим јутром започела је динамична и узбудљива недеља пуна напорног, али и испуњавајућег рада у ком смо откривали и упознавали не само једни друге, већ и себе, откривајући потенцијале којих многи од нас нису били свесни. Већина активности одвијала се у Културном центру Пароброд, а наш целодневни распоред испуњавале су радионице засноване на драмским техникама, презентације биографија наших бака, разговори, размена мишљења и утисака. 

Презентација истраживања - Личне историје наших бака 

​Најузбудљивији део у овом процесу кроз који смо пролазили током радионица представљало је поступно драмско обликовање изабраних породичних прича. Из биографија француских и српских бака полако су израстале слике које смо „вајали“ својим телима, потом смо слике „оживљавали“ дијалозима, а на крају смо све то обликовали у драмске ситуације каве су се заиста могле догодити у прошлости која је нама, само на први поглед, била далека и недокучива. Било је ово невероватно путовање кроз време, кроз животе наших предака и, како смо на крају схватили, и кроз наше сопствене историје.

Драматизација породичних прича, корак по корак

Наравно, неизоставне су биле и шетње кроз Београд, у којима смо као домаћини и  водичи нашим гостима из Нантера откривали лепоте нашег града. Показали смо им Калемегдан, водили их у   Конак кнегиње Љубице, и уважавајући њихове нарочите жеље, посетили смо неколико различитих верских објеката, Саборну цркву, Бајракли џамију, Београдску синагогу Сукат Шалом и Храм Светог Саве. Једно од нарочитих радости и задовољстава која смо им приуштили било је клизање у Хали Пионир које ћемо сви сигурно дуго памтити.
Мобилност ученика из Нантера завршила се 4. фебруара, али наш рад на пројекту још увек траје. Развијајући сценарио заснован на животној причи једне од наших бака, вредно припремамо позоришну представу коју ћемо извести у Београду почетком маја. Потом следе припреме за путовање у Нантер где ћемо се средином маја 2023. окупити у оквиру великог, заједничког наступа свих омладинских група (из Француске, Немачке, Шпаније и Србије) које су укључене у Еразмус+ пројекат – Let’s Act Multilingual.
Радујемо се поновном сусрету са Зијадом, Мохамедом Амином, Кларом, Исан, Амаром, Еленом, Лиди, Мајсем, Александруом, Кутаром, Илијесом, Амином, Јасмин,  Салмом, Анж, и али и сусрету са многим младим људима које ћемо тек упознати.
Велику захвалност за подршку коју нам пружају дугујемо професоркама Марион Дени, Клое Лемер, Бранијети Конџуловић, али посебно место у том тиму заузима редитељка и драмски педагог Сунчица Милосављевић која нас води кроз цео овај процес и уз коју смо научили много непроцењиво вредних ствари. Уз њу су, наравно, њена десна и лева рука, Наташа Милојевић и Марко Нектан.  
За крај, ред је да поменем и нас без којих целе ове приче не би било. Београдску омладинску групу чине ученици Четврте гимназије – Соња Мудрић, Ања Ковачевић, Тара Ковач, Марија Јокић, Адријана Новичић, Маша Тодоровић, Марко Црномарковић,Марија Петровић, Теодора Петковић, Илијана Баљак, моја маленкост Урош Ињац, и чланови ПОКУС групе – Младен Брекић, Стефан Костић, Сара Продановић, Сара Јовић, Кристина Брнина и Јелена Јанковић. У овај пројекат, а нарочито у ову прву недељу упознавања и истраживања са ученицима из Француске,  сви заједно смо ушли са радозналошћу, али и са мало подозрења, стрепње и неког необјашњивог узбуђења. Сада, у име свих нас, могу да кажем да нас је ова недеља променила у најлепшем смислу те речи.

Једна од многих духовитих креација - вежба "вајања"  

Свечано празнично расположење, пригодна школска приредба, дружење ученика и наставника уз разговор, пресабирање постигнућа и похвале ученицима , као и у свим другим школама које славе дан свог патрона, Светог Саве, сваког 27. јануара испуњава просторије Четврте гимназије у Београду. Тако је било и ове године. ​

Удружујући таленте наших ученика, Драгана Аћимовић, професор српског језика и књижевности и Бранислава Вељковић Жижић, професор музичке културе, приредиле су нам изузетно леп поетско-музички рецитал испуњен мудрим и дирљивим порукама и мелодијама које надахњују. Рецитал "Три грешке", по речима Драгане Аћимовић која је писала сценарио, инспирисан је песмом „Охола грешка", Васка Попе и прожет бритким и критичким опаскама Душка Радовића, и непролазним мудростима Владике Николаја. Посебну звучну димензију свему су дали чланови школске певачке групе, талентована Николина Коларевић, која је поезију прожимали својим топлим гласом и звуцима клавира и Сава Живковић који је показао да, једнако добро као што говори поезију, уме да свира на гитари. Крај рецитала, као што и пристаје, подигао је на ноге све присутне. Извођењем композиције „Краљ Урош и Јелена Анжујска“, Љубе Манасијевића,  чланови певачке групе измамили су дуг, искрен и заиста заслужен аплауз.
Захваљујемо професоркама и сјајним ученицама, Ани Крајиновић (2-3), Софији Поповској (4-5), Јанку Дубљанину (4-5), Ивани Јеленковић ( 4-1), Сава Живановићу (4-1), Валерији Мурузовић (2-4), Тамари Стојићевић (2-4), Павлу Јанићевићу (2-5), Николи Коларевићу (2-2), Ленки Васић (4-6), Анастасији Вујичић (1-2), Сари Билас (1-5), Јадранки Томазовић (2-4), Јулији Терзић (2-4), Угљеши Михајловићу (2-3), Јани Живић (3-2), Иви Петровић (1-2) и Неи Ђорђевић,  што су овај дан испунили својим надахнућем, лепотом мудрих речи и дивном песмом. 

​Софија Крсмановић, ученица трећег разреда Четврте гимназије у Београду одржала је своју  прву целовиту, ауторску модну ревију 18. децембра 2022.  у популарном београдском простору  „Дорћол Platz“, намењеном различитим културним и уметничким манифстацијама. Ревија је одржана у оквиру модно-уметничке манифестације Balkan Art Fashion Event​  која отвара врата у свет модног дизајна управо младим и неафирмисаним креаторима. О томе, у чланку Од игре са крпицама до модне писте, пише Теодора Петковић.