|
Четврта гимназија је школа која се воли.
У њој се освајајају знања и признања, упознају светови, утврђују вредности, стичу врлине, откривају таленти и проналазе путеви у будућност. Она је место непроцењивих сусрета са другима, али и са самим собом. Зато је супер фора бити ђак Четврте гимназије. Зато смо и овај свој кутак на интернету назвали – Super 4A blog! / Супер фора блог! |
|
|
Група ученика Четврте гимназије у Београду управо се вратила из Нантера, града надомак Париза, у ком су провели седам узбудљивих дана као учесници међународног Еразмус+ пројекта Let's Act Multilingual.
Док сређују бројне утиске и договарају се ко ће од њих написати чланак о својим искуствима за Супер фора блог, са вама делимо електронску књижицу у којој су представљени партнери и учесници у пројекту међу којима је и наша школа.
0 Comments
Једно искуство након похађања интеркултуралног програма за средњошколце у Америци Ретки су млади људи који, бар у неком тренутку својих стремљења, планова о развоју и напредовању, нису сањали некакав свој „амерички сан“. Неки су желели само да посете ову земљу и „изнутра“ провере колико је оправдана идеализација живота у њој, неки су је замишљали као идеално место за лични развој и успех у каријери... Неки су у томе и успели. Увиђајући огромне предности у овом феномену, за сопствени развој, напредовање, ширење утицаја на глобално друштво, бројне америчке институције, већ много година уназад, развијају програме којима привлаче младе, амбициозне, успешне, а надасве талентоване људе из целог света. Један од таквих програма је и „Benjamin Franklin Transatlantic Fellowship” (Трансатлантска стипендија Бењамина Франклина) који је 2006. године, поводом 300. годишњице рођења Бењамина Франклина, осмислио и покренуо Биро за образовање и културу Државног секретаријата САД. Праву срећу да се непосредно упозна са садржајима овог програма међународне размене ученика имао је Срдан Влаховић, ученик Четврте гимназије у Београду. На листу изабраних дошао је, како како сам каже, некако неочекивано. Конкурисао је за други програм и уместо ишчекиваног одговора у вези с тим, од америчке амбасаде стигла му је друга понуда коју није могао одбити. На основу процене особља задуженог за овакве пројекте, Срдан је испуњавао услове за похађање образовног програма у чијем су средишту теме о политици, геополитици, дипломатији. Успешно је прошао кроз све провере спремности за похађање оваквог програма и у јулу 2022. запутио се на Универзитет Пурду у савезној држави Индијани. Цео чланак под насловом Делић америчког сна "из прве руке" можете прочитати у нашој рубрици Представљамо.  Срдан Влаховић у Чикагу
У име ученика Четврте гимназије: Ирина Радосављевић Данима већ пребирам у речнику српског језика, у речнику било ког језика, да нађем одговарајуће речи за оно што нам се свима заједно десило 3. маја. Не постоје речи за неизрециво. А и да постоје, свака је сувишна. А опет, морам нешто да кажем, да одлијем из груди бар део оних тешких осећања која су преплавила и мене и све људе које знам. Ова готово необјашњива ситуација оставља нас без способности да ишта сувисло кажемо, а опет свако има неко своје мишљење о томе ко је ту крив. Сви траже неку конкретну особу, повод, кривца, нешто у шта ће уперити прстом, као да ће се тиме све решити и вратити у равнотежу, у некакав поредак. Али нема тога што сада може вратити девет невиних живота из школе ,,Владислав Рибникар“, нити исто толико живота недужних људи из Младеновца. Моја генерација као да је ухваћена у клопку из које покушавамо да нађемо излаз. Нешто огромно и озбиљно није у реду и сваки наш разговор ових дана почиње и завршава питањем о томе како је, када и где зачет проблем који је довео до оваквог трагичног разрешења. Толико је све што је ненормално у нашим животима постало обично, да нико није ни приметио да сви ми као друштво, све време, живимо у том проблему. Живимо у друштву без вредности, живимо у друштву у ком нам се као узори намећу они којих би требало да се стидимо или бојимо, живимо у друштву без поштовања и самопоштовања, живимо у друштву без компаса и моралне вертикале. Родитељи немају контролу над својом децом, и многа од њих, уместо да се играју јурке и жмурке испред зграде са вршњацима, тумарају по лавиринтима интернета, нико нема увид у то о чему деца причају, никоме није важно који речник притом користе, мало ко види како стичу своја прва животна искуства и на колико погрешних начина их размењују. Школа нема контролу над децом, јер над њом контролу имају деца и родитељи који немају контролу над децом. Све се окренуло наопако. Данашње нараштаје одгајају друштвене мреже, ријалити програми, жута штампа, ноћни клубови, улични „хероји“ и интернет, а не добри примери, прваци у знању, културни и духовни ауторитети, лепо васпитани и радни људи. Треба ли да говорим о оружју? Је ли оружје постало симбол престижа, па се статус у друштву рачуна по разноврсности и бројности породичног арсенала? Докле ћемо да будемо друштво у ком се свако снажно осећање изражава пуцњавом, од рођења до венчања и прослава важних датума? Треба ли да се догоди оваква трагедија, па да нам постане јасно да је та направа створена са једним, искључивим циљем - да убије? И где је место школе у свему овоме? Школа је образовна и васпитна установа и њен задатак је да прати и усмерава развој ученика на сваком пољу. Она је ту да нас образује, али и да обраћа пажњу на наш друштвени, емотивни и ментални развој. Има ли она довољно простора, времена и ингеренција да се тиме бави онако и онолико колико би требало? Ово наопако друштво нас је учинило рањивима и мада некоме са стране можда изгледамо хладно и незаинтересовано, истински, нама је потребна подршка. Подршка психолога, педагога, наставника и то не само онда када нам је лоше и када се пожалимо, већ да буду наша подршка и ослонац и онда кад је све у реду или бар изгледа да је тако. Знамо колико је данас посао професора захтеван, а понекад и тежак, али они нас гледају чешће него наши родитељи и могу да примете и нијансе, а камоли аномалије у нашем понашању. Питам се колико је ово друштво спремно да подржи такву улогу школе уместо да само захтева, очекује, прозива, окривљује. Када се подвуче црта, сви смо донекле криви. Али ипак, кривци за овај ужас ком смо сведочили имају име и презиме и морају одговарати пред законом. То неће вратити нечије дете, сестру, брата, унука, најбољег друга, другарицу из клупе, али ако убице не добију заслужену казну, ово друштво ће остати и без наде да ће у њему икада бити боље. Ученици Четврте гимназије нису много могли да учине поводом свега овога. Учинили смо најмање што она деца, која никада неће стићи до матуре, заслужују – у једној једнако протестној колико и тужној шетњи отпешачили смо од своје школе до школе „Владислав Рибникар“, да положимо цвеће и упалимо свеће за њихов вечни мир. А нама остају немирна времена, ако ништа не предузмемо. |
АуториУченици Четврте гимназије у Београду и наставници-ментори Архива
February 2025
Категорије
All
|
RSS Feed
