<![CDATA[SUPER 4A BLOG! - Насловна]]>

<![CDATA[SUPER 4A BLOG! - Насловна]]>Sun, 18 Jan 2026 12:45:28 -0800Weebly<![CDATA[Празник даривања и сећања у Четвртој гимназији]]>Fri, 26 Dec 2025 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/9443553Аутор текста: Нина Богдановић

Децембар је за све ученике и наставнике Четврте гимназије у Београду месец даривања, бриге за ближње и традиционалне хуманитарне акције. Годинама уназад, прикупљају се добротворни прилози, припремају се новогодишњи пакетићи и приређују новогодишње позоришне представа за малишане у основним школама, београдским свратиштима и, неизоставно, у специјализованој школи коју похађају ученици на дугогодишњем болничком и кућном лечењу. Већ десетак година школа остварује успешну сарадњу са ОШ „Др Драган Херцог“ из Београда.

Током целог протеклог месеца ученици и наставници Четврте гимназије су прикупљали новчане прилоге, дизајнирали скице за предмете који ће бити понуђени на продајној изложби, сликали, израђивали рукотворине, прикупљали ученичке радове за годишњи календар и остваривали драгоцене контакте са малим предузетницима у граду који су били вољни да овој акцији дају свој допринос.
Новина у овогодишњој акцији солидарности и бриге за децу којој је потребна подршка био је хуманитарни базар, одржан 22. децембра у холу Четврте гимназије. Његова посебност била је у томе што је у себи објединио хуманост, креативну енергију, предузетничко деловање и културу сећања. Базар је одржан под слоганом „Сваки је човек звезда за себе“, чиме смо желели да обележимо деведесетогодишњицу рођења Данила Киша, писца чије дело заговара право сваког човека да буде признат и да се оствари у пуном капацитету без обзира на своју различитост.

Школски ходници су током базара оживели на најлепши могући начин. Испуњавали су их ученици и наставници, али и бројни гости, родитељи, пријатељи школе, наши бивши ученици и колеге из других школа, а штандови су откривали колико су труда, љубави и талента ученици уложили у овај догађај. Готово све изложене предмете израдили су својим рукама или су на њима оставили свој печат дизајнирајући цртеже и натписе, попут оних на шољама, беџевима, мајицама и цегерима. Посетиоци су могли да бирају између уникатног, ручно рађеног накита, слика, мирисних домаћих колачића, а цео простор био је украшен паноима и плакатима који су представљали омаж животу и делу Данила Киша. Њему у част ученици су изложили шоље и друге предмете украшене његовим портретима, мотивима из његових дела и цитатима.
Важност ове акције препознала је и Прва телевизија, чија је екипа присуствовала догађају и забележила ону другу, драгоцену, а често невидљиву, страну и улогу школе, шаљући нашу поруку о бризи за ближње широј јавности. Догађај је пратио и музички програм; наша талентована ученица Леона Пајовић употпунила је атмосферу, певајући на руском и француском језику романсе и шансоне које је волео, али и свирајући на гитари радо певао и Данило Киш.

Наставници који су на себе преузели одговорност координирања целе ове акције са поносом су изјавили за Супер фора блог да је током децембра, закључно са приходима остваренима на новогодишњем базару, прикупљено скоро 230 000 динара. Сакупљена средства су већ добила своју намену, усмерену директно на развој и радост ученика школе „Др Драган Херцог“. Износ од 110.000 динара уложен је у набавку савремених наставних средстава, едукативних игрица, енциклопедија и литературе о спорту, чиме смо значајно обогатили ресурсе које они свакодневно користе у настави. Преостали део новца усмерен је на припрему пакетића и саму организацију догађаја, како бисмо крунисали ову акцију онако како доликује – осмесима и празничним духом.
Но, то није било све и не би било потпуно да, уз наше дарове, деца из „Херцога“ нису добила оно чему се сваке године посебно радују – новогодишњу позоришну представу коју за њих изводе чланови Театра 4. Овогодишња представа имала је додатну важност, јер се управо навршило двадесет година од прве новогодишње позоришне представе коју за малишане припремају чланови драмске секције Четврте гимназије.

Велику захвалност за успешност овогодишње акције дугујемо и пријатељима школе, а посебно компанији Пертини која је препознала значај овог догађаја и омогућила нам велике попусте приликом куповине, као и компанији VilMark, Foto studiju Express и Foto Style Beograd, који су нам, уз тек половичну надокнаду, пружили своје услуге, чиме је цео овај подухват добио одлике шире друштвене акције. Хвала и професоркама Ивани Бокић, Ивани Здравковић, Јелени Здравковић, Снежани Параносић, Бранислави Вељковић и свима који су на било који начин допринели, било кроз рад у радионицама, организацију или донацију. Прикупљени новац није само број на папиру, већ је доказ да наша школа образује одговорне младе људе који препознају значај бриге за заједницу као целину. Показали смо да заједницу не чине само зидови, већ људи који су спремни да стварају и пружају руку једни другима.

]]><![CDATA[Нови подстицај за развој "Беритажа"]]>Tue, 23 Dec 2025 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/5153834На Националном такмичењу у иновацијама, InnovNation Competition Serbia у организацији Научно-технолошког парка Београд, наше ученице Маша Родић и Нина Богдановић, освојиле су пето место и награду која ће им омогућити развој и унапређење друштвене игре Беритаж, са којом су већ освојиле друго место на Националном такмичењу ученичких компанија.

Аутор текста: Гала Глишић

Маша Родић и Нина Богдановић

Где год се промовишу идеје, иновативност и предузетнички дух, ту су и ученици Четврте гимназије у Београду. На националном такмичењу у иновацијама за младе, InnovNation Competition Serbia, које је одржано 22. децембра 2025. у организацији Научно-технолошког парка Београд и уз подршку Министарства науке и технолошког развоја, тим ученика из Четврте гимназије пласирао се међу пет најуспешнијих.
Првога дана дводневног финалног такмичења проглашено је по шест најбољих средњошколских и студентских тимова чији су пројекти заслужили и добили менторску и финансијску подршку за даљи развој и усавршавање. Међу њима се, на петом месту, нашао пројекат Beritage (Беритаж), који су осмислиле ученице Четврте гимназије, Нина Богдановић и Маша Родић. На такмичење се пријавило више од 200 тимова из Србије и Републике Српске, а након озбиљне селекције пројеката тек њих 20, у категорији средњошколаца, добило је прилику да своје иновативне идеје представе пред жиријем у финалном такмичењу. Beritage се издвојио као пројекат који на иновативан начин повезује културу, образовање и савремене технологије. Након два месеца интензивног рада, радионица и менторске подршке, уследило је финале у Научно-технолошком парку Београд, где су ученице имале задатак да у троминутној pitch презентацији представе свој пројекат пред стручним жиријем. Замолили смо их да нешто више кажу о Беритажу, иновативности и примени ове игре.

„Ово такмичење није било почетак развоја наше идеје. Beritage нам се провлачи као замисао откад смо почеле да се бавимо ученичким предузетништвом, а прву верзију свог пројекта представили смо у нешто ширем тиму на овогодишњем такмичењу ученичких компанија које се традиционално организује под покровитељством Достигнућа младих – Србија, на ком смо освојили друго место. Вредно смо радиле на његовом усавршавању и веровале смо у успех. Конкуренција је била заиста озбиљна и већ сам улазак међу 20 тимова одабраних за велико финале био је велики успех за нас“, истакла је Нина Богдановић.
Beritage је едукативна друштвена игра чији је циљ очување културног наслеђа кроз активно учење. Њен назив је духовито поигравање речима, кованица која је настала повезивањем речи Београд и heritage, па бисмо је могли превести као Београдско наслеђе. Играчи се крећу по табли која представља мапу Београда, упознају мање познате историјске објекте и личности, решавају загонетке, користе QR кодове и сакупљају жетоне које касније улажу у реконструкцију и рестаурацију културних објеката.
„Желеле смо да историју, уметност и архитектуру овог града приближимо младима на начин који им је занимљив и близак“, објаснила је Маша Родић. „Многи од нас свакодневно пролазе поред драгоцених места и здања, а да се не осврнемо, јер нам просто нико није указао на њихову вредност. Сматрале смо да је то штета која се некако мора, бар на овај начин, исправити. Када смо сазнале да је наш пројекат увршћен међу пет најбољих, биле смо заиста срећне."
За пројекат Beritage и наше иновативне ученице ово није само признање. Учешће на такмичењу и награда на националном нивоу обезбедили су им финансијски подстицај и менторску подршку стручњака за даљи развој и усавршавање ове едукативне игре, али и мотивацију за стварање и реализацију нових идеја у будућности.
Успех ученица Четврте гимназије у Београду показује да млади могу бити не само поклоници и следбеници нових технологија, већ и истински чувари културног наслеђа.

]]><![CDATA[Сваки је човек звезда за себе!]]>Fri, 05 Dec 2025 22:02:17 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/7227706Хуманитарни новогодишњи базар у Четвртој гимназији у Београду

Аутор: Нина Богдановић

Крај календарске године у Четвртој гимназији у Београду увек је врло динамичан и пун догађања. Ни ове године нисмо заобишли своје добре навике – 22. децембра, 2025. од 19 часова, у холу наше школе одржаће се хуманитарни новогодишњи базар под слоганом „Сваки је човек звезда за себе.“

У срцу сваке заједнице крије се исконска потреба за емпатијом, солидарношћу и деловањем које превазилази свакодневицу. Хуманитарни рад није само чин давања, већ огледало вредности које негујемо – способност да препознамо, разумемо и активно подржимо оне којима је помоћ најпотребнија. У Четвртој гимназији, ова мисија је дубоко укорењена: верујемо да образовање мора ићи руку под руку са развојем свести о другима.
Хуманитарни рад у овој школи има дугу традицију. Годинама уназад ученици Четврте гимназије у Београду пружају подршку деци која наставу похађају у болничким условима у ОШ „Др Драган Херцог“. Уочи сваке Нове године, ученици и професори наше школе приређују новогодишњу представу за ове малишане и уручују им пакетиће.
Ове године, решили смо да овој традиционалној племенитој акцији дамо потпуно нову димензију – да спојимо културу сећања и хумано деловање.

Дизајн позивнице - Миа Дамјановић

Повод је обележавање 90 година од рођења нашег прослављеног писца, Данила Киша. Кроз целокупно своје стваралаштво, Киш се неуморно залагао за поштовање човека, уважавање различитости и неотуђиво право сваке личности да се оствари у пуном капацитету. Његова визија послужила нам је као светионик и мотивација да организујемо велики Хуманитарни базар под слоганом – Сваки је човек звезда за себе.

На иницијативу наше новинарске секције и уз подршку наставника, ученици су већ увелико пригрлили овај изазов. Они са невероватном посвећеношћу, креативношћу и предузетничким духом припремају разноврсне производе. Инспирисани мотивима и атмосфером из Кишових дела, ученици израђују јединствене рукотворине, колаче и посластице и оригиналне уметничке креације.
Све што приреде биће понуђено посетиоцима базара на продају, а сав прикупљени новац, до последњег динара, биће дониран деци из ОШ „Др Драган Херцог“ за њихове потребе. Ова манифестација је празник креативности, заједништва, предузетничког духа и искреног доброчинства.

Срдачно позивамо све родитеље, бивше ученике, пријатеље школе, суграђане и све људе добре воље да нам се придруже и својим присуством и куповином дају мали, али неизмерно важан допринос овом лепом и значајном догађају.

Дизајн плаката - Нина Богдановић

• Датум: Понедељак, 22. децембар, 2025.
• Време: 18:00 часова
• Место: Хол Четврте гимназије, Београд
Ваше учешће није само куповина, већ директна подршка дечјем осмеху и будућности!

]]><![CDATA[Наша „Mamma Mia!” на Фестивалу Mater Terra]]>Sun, 30 Nov 2025 11:02:17 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/-mamma-mia-mater-terraДрамска секција Четврте гимназије - Театар 4 одушевила публику у Чешком дому.

Аутор: Теодора Шево

Драмска секција Четврте гимназије – Театар 4, већ од почетка школске године ради пуном паром, а колико су озбиљни сведочи и њихов недавни наступ на 12. позоришном фестивалу деце и младих „Mater Terra“ који се одржавао 22. и 23. новембра 2025. у Чешком културном центру у Београду. Организатор фестивала, као и сваке претходне године, био је Центар за драму у едукацији и уметности (CEDEUM), овога пута у партнерству са Удружењем Уметничка Утопија.

За ову прилику, уиграна екипа Театра 4, под руководством професорке Николине Радовић, приредила је мини-адаптацију чувеног мјузикла „Mamma Mia!” У представи су учествовали сви чланови драмске секције, а њихов труд, енергија и тимски дух јасно су се видели у сваком детаљу. У главним улогама били су матуранти, Леона Пајовић и Филип Узуновић, а једнако велики допринос успешности представе дали су млађи чланови ансамбла, од којих су се многи на сцени опробали први пут. У препуној сали Чешког дома, њихов полусатни наступ пропраћен је узбуђењем и искреним емоцијама публике која их је заслужено наградила огромним аплаузом.

Mamma Mia Театра 4 је мини-мјузикл приређен по узору на истоимени филм из 2008. године и култни мјузикл из 1975. који је заснован на популарној песми шведске поп групе ABBA. Прати причу младе Софи, која се удаје и жели да на венчању буде њен прави отац — али не зна ко је он. Њена мајка, Дона, некада је имала три велике љубави, па Софи кришом, на венчање, позива тројицу мушкараца од којих би један, како верује, могао бити њен отац. Када се сви појаве на маленом грчком острву где Дона води мали хотел, настаје низ комичних и емотивних ситуација. Док се Дона суочава са прошлошћу, Софи учи да прихвати себе и свој живот, а ликови кроз песме и смешне неспоразуме долазе до важне поруке: породица је тамо где су љубав, подршка и искреност.

грајући улогу Доне, Леона Пајовић унела је лични печат лику снажне, одлучне, али и рањиве жене, што је био захтеван задатак за једну осамнаестогодишњакињу. На питање како јој је то пошло за руком, изјавила је: „Дуго и упорно смо радили сви заједно на овој представи. Свако је дао све од себе, па и ја. Дона је комплексан лик и да бих га успешно изградила била ми је изузетно драгоцена подршка професора, пре свега професорке Николине, и сјајне екипе из драмске секције. Пресрећна сам. Радили смо из срца и то је такло и срце публике.“

Лик Сема Кармајкла тумачио је Филип Узуновић. Сасвим уверљиво представио нам је харизматичног мушкарца који је много пута био поражен погрешним изборима, али га повратак жени коју воли враћа у живот из ког је некада одлутао. О свом искуству је рекао: „Могу да кажем да сам задовољан. У свему овоме мени је била највреднија фаза припремања представе, рад са екипом. На пробама је било и хаоса и смеха, било је и напорно и забавно, али вечерас је све дошло на своје. Публика је реаговала баш онако како смо се надали.”

А публика је заиста била дирнута. Подстакнути емотивном реакцијом Тамаре Радуловић замолили смо је да са нама подели своје утиске: „Много ми се свидела представа. Неке сцене су ме погодиле, јер сам препознала делове свог живота у ономе што се дешава ликовима. Нисам очекивала да ће школска представа имати оволики утицај на мене.”

Будући да велика заслуга за све ово припада професорки Николини Радовић, замолили смо је да нам каже пар речи:
„Рад на адаптацији мјузикла „Mamma Mia“ започела сам још пре неколико година, али је поставка на сцену чекала прави тренутак – искрену заинтересованост ђака, глумаца нашег Театра 4. Без добре мотивације нема ни добре представе, нарочито овакве. Занимљиво је видети и како неке вредности немају рок трајања. Једнако као у време када је настао, овај мјузикл, а потом и филм, отвара и данас многа занимљива питања, о љубави, о истини, о пријатељству и породици. Оно што га сигурно чини најпривлачнијим јесу музичке нумере чувене шведске групe ABBA. Био је ово велики изазов, са много рада, доста захтевних музичких целина, али смо за пет недеља успели да поставимо три сцене и појавимо се на Фестивалу Mater Terra.

Публика је сјајно реаговала, деца такође и сад одлазимо на малу паузу. У наставку нас очекује рад на новогодишњој представи за децу, а потом се враћамо припремама за велики наступ у априлу на Фестивалу мјузикла средњих школа.“

На крају вечери, публика и глумци су били сложни: сви су се лепо провели. Овај догађај још једном је показао колико је важно неговати школске таленте и давати простор младим људима да се изразе. Драмска секција Четврте гимназије доказала је да посвећен рад, креативност и заједништво могу да створе представу која нема сврху само да забави, већ и да остави траг у свима који је гледају. Уз овакву енергију и ентузијазам, јасно је да ће ови ученици наставити да освајају нове успехе и инспиришу генерације које долазе.

]]><![CDATA[О програмима у Петници из прве руке]]>Mon, 24 Nov 2025 14:58:48 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/8281304Зашто треба да се пријавите на конкурс Истраживачке станице Петница

Аутор текста: Милица Ковачевић

Истраживачка станица Петница већ деценијама важи за једно од најдинамичнијих места у Србији где млади могу да уче о стварима изван школских курикулума, развијају креативност, добијају прве научне идеје и несметано негују своју радозналост. Смештена недалеко од Ваљева, Петница окупља ученике из целе земље који желе да истражују, постављају питања, осмишљавају експерименте и уче од врхунских стручњака из различитих области. У оквиру више од двадесет различитих програма — од физике, биологије и геологије, преко психологије и археологије, до друштвено-хуманистичких наука — полазници добијају прилику да стекну практична знања која се ретко могу научити у школским клупама. Петница већ дуго важи за место где учење не значи само памћење, већ пре свега разумевање, постављање хипотеза, критичко размишљање, освајање знања кроз процес откривања и тимски рад.
Заједничко свим полазницима је да у Петницу долазе са огромном жељом да нешто открију, испитају или направе, а одлазе са много више — са новим искуствима, знањима, пријатељствима и самопоуздањем.
Иако сам годинама слушала разне приче о Петници и гледала како је сви хвале, искрено — нисам баш знала шта да очекујем када сам први пут одлучила да одговорим на тај изазов. Све ми је звучало занимљиво, али и помало недостижно. То се променило оног тренутка када сам први пут стигла у станицу.
Због свих оних који оклевају, који се прибојавају да нису дорасли тако озбиљном окружењу и задацима који се тамо могу очекивати, одлучила сам да поделим неколико искустава „из прве руке“ и охрабрим неке нове „питомце“ ове неизмерно вредне институције се и сами опробају. Нећемо говорити само о Петници као идеји и институцији, већ и о сасвим конкретним стварима које многима могу бити од користи — зашто смо се пријавиле за похађање неких од програма, како смо бирале свој семинар, шта смо тамо научиле, како изгледају предавања, задаци, разговори са менторима и, наравно, а биће и покоја реч о једнако драгоценим дружењима.

Цео чланак можете прочитати рубрици Представљамо.

]]><![CDATA[Наше професорке - AI навигатори]]>Mon, 17 Nov 2025 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/-aiАутор: Софија Слијепчевић

У организацији Коучинг центра, који је један од партнера у Еразмус+ пројекту AI Navigators, у Startit centru Beograd, 15. новембра ове године одржан је семинар за наставнике на ком су, међу едукаторима, биле и две професорке Четврте гимназије, Снежана Параносић и Драгана Латовљев. Реч је о иницијативи Еразмус+ организације да, кроз низ обука, припреми наставнике средњих школа за ефикасну и оптималну интеграцију вештачке интелигенције у образовни процес. Наше професорке прошле су кроз прву фазу обуке која је, на међународном нивоу, организована током јула месеца 2025. у Софији, а сада имају задатак да стечена знања и вештине поделе са својим колегама. С обзиром на то да се ова тема тиче и нас ученика, замолили смо професорке да своја искуства поделе и са нама.

Како нам је објаснила професорка Параносић, програм AI Navigators, намењен је професионалном развоју наставника у области педагошке, етичке и креативне примене вештачке интелигенције у образовању. Исход и циљ примарне обуке наставника-едукатора или како то стоји у називу пројекта – навигатора, је креирање националних мрежа за подршку и извођење обука за наставнике.
Обука у Софији трајала је седам дана, а похађали су је наставници из Хрватске, Бугарске, Белгије, Северне Македоније и Србије. Међутим, учешће у пројекту се не завршава обуком у Софији, већ сви учесници имају обавезу да, по повратку у своје земље, организују обуку за своје колеге, као и две менторске сесије за полазнике који желе да продубе своја знања. Комплетан пројекат биће заокружен завршним окупљањем свих тимова из земаља учесница, које ће се одржати у Београду, у јулу 2026. године. Биће то прилика за размену резултата, модела примене АI и примера добре праксе.

По речима професорки Латовљев и Параносић, боравак у Софији био је много више од класичне обуке. Била је то изузетно динамична и инспиративна међународна средина у којој су, поред интензивног учења, свакодневно размењивале искуства, педагошке идеје и примере примене АI у настави. Радиле су са колегама различитих профила — од информатичара и математичара до педагога, филолога, историчара, психолога и уметника — и управо та разноврсност приступа, искустава и перспектива учинила је обуку посебно драгоценом. Такође, сусрети су били одлична прилика да се упознају са начинима примене АI у различитим образовним системима, упореде праксе, препознају сличности у изазовима и открију бројне могућности које ова технологија нуди.

Фотографије позајмљене са Инстаграм профила Коучинг центра

Занимало нас је какав утисак су наше професорке стекле о упућености колега из других земаља у ову тему и да ли смо у односу на њих „на репу догађаја“, како обично мислимо о себи, или ствари другачије стоје:

„Оно што нас често прати у јавном дискурсу — уверење да „увек каскамо“ — у пракси се испоставило као нетачно,“ казала је професорка Параносић. „Иако долазе из другачијих школских система и колеге из других земаља суочавају се са сличним изазовима као и ми. Заједничке су нам дилеме и питања како увести технологију без нарушавања етичких стандарда, како одржати квалитет наставе, како заштитити ученике од злоупотреба и како наставницима дати адекватну подршку. Међутим, приметила сам да су колеге из појединих земаља, нарочито из Белгије и Хрватске, много смелије када је реч о употреби АI у настави. Отворено разговарају са ученицима о овој теми, а етичке расправе о вештачкој интелигенцији део су њихове уобичајене праксе — што је модел који би и нама могао бити драгоцен. А када је реч о педагошкој пракси у ужем смислу — креативности, флексибилности, ангажованости и развоју пројектне наставе — ту идемо укорак са европским колегама, а понекад чак и предњачимо. Оно што нам недостаје није знање, већ ресурси, инфраструктура, системска и техничка подршка.“
Професорку Латовљев питали смо ли је и колико било тешко прилагодити се раду на страном језику и у међународном окружењу и шта је на тој обуци било најкорисније:

„Није било тешко, већ подстицајно. Иако је енглески био радни језик, а теме захтевне и сложене, атмосфера међусобног разумевања и сарадње у многоме је олакшавала комуникацију.
У групама у којима смо радили било је наставника различитих образовних профила, и свако је у процес уносио делић сопствене професионалне културе. Не само да смо размењивали идеје, већ смо се једни другима прилагођавали у стилу комуникације, што је, у суштини, кључ сваког успешног међународног пројекта.
Највећа вредност рада на страном језику била је у томе што је све учеснике поставила у равноправан положај. Нико није био „домаћи“ нити у предности; сви смо морали да слушамо једни друге пажљиво, да се прилагођавамо, да прецизно бирамо речи и да своје идеје формулишемо јасно. То је створило атмосферу у којој смо, без обзира на године искуства или земљу из које долазимо, сви били у једнакој мери — ученици. Најкориснији сегмент обуке био је сусрет између педагогије и технологије. АI није представљена као „чаробни штапић“ нити као претња, већ као алат чија вредност зависи од тога шта наставник жели да постигне.“

Неколико успомена са обуке у Бугарској

Након обуке у Софији наше професорке организовале су семинар за наставнике у Србији. Питали смо их на који начин су наставници реаговали, колико су упућени у ову тематику и да ли се у потпуности слажу са употребом вештачке интелигенције у настави или се томе противе:

„Ова обука представља један од важних задатака за учеснике међународне обуке у Софији — да на темељима стечених знања, материјала и педагошких модела осмислимо сопствену обуку и пренесемо је колегама у својој земљи,“ казала је професорка Параносић. „Приметиле смо да је ниво упућености наставника у ову област врло разнолик, што је и очекивано с обзиром на разноврсност предмета, приступа и личних интересовања. Ипак, значајан број наставника већ користи АI алате у свакодневном раду — понекад свесно и систематично, а понекад спорадично, више интуитивно него по јасно дефинисаном педагошком моделу. Постоји воља, али недостају смернице и сигуран оквир за рад и зато је оваква подршка важна. У истраживању које смо спровеле колегиница Латовљев и ја, утврдиле смо да више од 60% од 236 ученика сматра да наставници нису свесни у којој мери ученици користе АI алате. Овај податак је важан јер указује на јасан јаз у перцепцији и комуникацији између генерација, али и на потребу да наставницима пружимо подршку и прилику за усавршавање.“

Професорка Латовљев је објаснила да наставници нису незаинтересовани, нити одбијају примену АI — напротив, веома су отворени, али им је потребна систематична подршка и јасно вођство како би могли да се упусте у ову област са сигурношћу и свешћу о педагошким, етичким и безбедносним аспектима. „Зато смо и развиле програм обуке који управо то омогућава: постепено увођење у теме које се тичу практичне примене, али и оних дубљих, кључних — попут етике, заштите података, академске честитости и педагошког интегритета. Када се створи јасан оквир и простор за заједничко учење, наставници врло брзо напредују и показују изузетно висок ниво професионалне флексибилности.
Упркос честим предрасудама да наставници пружају отпор технолошким новинама, на овом семинару није било отпора. Напротив — осећала се потреба за разумевањем, за смерницама, за сигурним оквиром који ће им омогућити да самоуверено уђу у нову област. Зато је овај семинар био много више од информативне радионице: представљао је простор дијалога, колективног учења и јачања заједнице која жели да иде у корак са савременим токовима, али увек уз јасну педагошку и етичку одговорност.
За мене је то био важан тренутак „приземљења“ свега што смо научиле у Софији. Када видите колеге из сопствене школе како испробавају алате, постављају врло конкретна питања и одмах дају повратну информацију — схватите да обука има смисла само ако може да заживи у реалним условима, у нашим учионицама, са нашим ученицима.“

Семинар „АI у очионици од инспирације до етичке примене“

Питали смо професорке и на који начин планирају да знања која су стекле у оквиру Еразмус+ пројекта AI Navigators примене у свакодневној настави:
По њиховим речима, примена наученог је већ започела. Обука „AI у учионици – од инспирације до етичке примене“, коју су осмислиле и реализовале на овом семинару, представља први организовани корак у ширењу знања, али и у подизању свести о томе да употреба АI у школи мора бити промишљена, педагошки оправдана и етички утемељена.
У оквиру припрема за ову обуку професорке Драгана Латовљев и Снежана Параносић, са још две колегинице, професорком Симоновић из Крушевца и професорком Петровић из Математичке гимназије, креирале су неопходне наставне материјале за школе. Професорка Параносић написала је приручник Етика, сигурност и одговна употреба AI у школама, осмислила студије случаја (сценарије за групни рад) и матрицу за процену етичке употребе АI, како би наставници имали јасан и применљив оквир за процену ризика, безбедности и одговорне употребе, професорка Латовљев израдила је детаљне туторијале и демонстрације употребе АI алата који наставницима заиста штеде време. Друге две професорке, Анђелка Петровић и Данијела Симоновић развиле су делове обуке који се тичу демистификације АI и педагошких модела кокреације, односно начина да ученик и алат сарађују, а не да једно друго замењују. Како каже професорка Параносић, „циљ је да ученици виде да је АI партнер у учењу, алат који им помаже да разумеју свет дубље и критички, а не машина која „ради уместо њих“. Управо та равнотежа — између користи и одговорности — суштина је сваке примене наученог у настави.“

Професорка Латовљев осврнула се и на штетне предрасуде многих када је реч о дигиталним технологијама и своју тежњу да их отклони: „Мој фокус био је на томе да наставницима покажем да АI алати нису резервисани за „информатичаре“, већ да свако — без обзира на предмет, разред или претходно дигитално искуство — може да их прилагоди својим потребама. Желела сам да колеге осете да је АI нешто што им може олакшати рад, а не додатно закомпликовати наставу. Зато сам у туторијалима ишла корак по корак, са конкретним примерима из праксе: како алат може да помогне наставнику језика у анализи текста, професору историје у визуелизацији догађаја, наставнику природних наука у креирању модела и симулација, или професору уметности у генерисању идеја за креативне задатке. Желеле смо, додатно, да наставници виде и како АI може да се користи директно са ученицима, у реалним наставним активностима: при изради ученичких презентација АI алатима, или као подршка у писању, на пример, бизнис плана у оквиру пројеката ученичких компанија, за генерисање различитих нивоа задатака за диференцирану наставу, креирање визуелних материјала или мапа ума, припрему истраживачких мини-пројеката и слично. Намера ми је била да, када заврше обуку, колеге могу да кажу: Ово могу да урадим и ја, и могу одмах да применим са својим ученицима. Да уђу у учионицу и већ сутра испробају нешто мало, конкретно и оствариво — па да од тога постепено граде сигурност и сопствени стил употребе АI у настави.“

Делић сјајног расположења на семинару „АI у очионици од инспирације до етичке примене“

Након улоге „ученика“, а потом и улоге предавача о овој теми, каква су Ваша очекивања наког свега?

С. Параносић: „Уверена сам да имамо све предуслове да будемо једна од школа која ће показати да је могуће спојити иновације и етику, технологију и педагогију, без угрожавања смисла образовања.
Истраживање које смо спровеле показује да постоји и реална забринутост: не само што ученици често користе АI без надзора наставника, већ и то што су многи склони да га користе као пречицу — као „брзо решење“, а не као средство за учење, развој и креативно размишљање. С друге стране, наставници брину због могућих злоупотреба, плагијата, недозвољене помоћи током провера знања или некритичке употребе алата који могу да произведу нетачне или манипулативне садржаје.
Зато су моја очекивања усмерена пре свега на повећање одговорности свих актера: наставника, који треба да стекну сигурност у овом поручју и јасне педагошке и етичке оквире за увођење АI, и ученика који морају да разумеју да АI није замена за њихов труд, знање и развој, већ алат који се користи промишљено и уз личну одговорност. Треба изградити јасан модел наставне праксе, правила фер употребе и културу у којој технологија служи образовању, а не обрнуто.

Д. Латовљев: „Очекујемо да се АI у нашој школи користи као средство које подстиче рефлексивност, креативност и самостално мишљење. Да ученицима то не буде пречица до решења, већ подршка на путу до знања. Да наставницима не буде претња, већ ослонац и ресурс који ослобађа време за оно што је суштина наставничког позива – рад са ученицима. И да за школу представља прилику да ојача своју улогу у друштву, као место где се нове технологије не доживљавају са страхом, већ се промишљено разумеју, обликују и користе на добробит свих.“

О овој заиста озбиљној и занимљивој теми професорке су нам испричале још много – о томе како ученици могу да користе вештачку интелигенцију на користан начин током свог школовања, који су то бенефити, а какве су, евентуално, опасности од примене вештачке интелигенције у свакодневном животу, када бисмо могли да очекујемо да се вештачка интелигенција у пуном капацитету имплементира у наше образовање... али о томе ћете прочитати више у неком наредном чланку, ако поново посетите наш Super 4A blog.

]]><![CDATA[Шта нам то раде медији?]]>Mon, 03 Nov 2025 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/7152138Дејство савремених медија на духовну, моралну и менталну деградацију нашег друштва

Аутор: Марија Јоцић

Јесте ли били некад у прилици да вас неко убеђује у нешто што вам изгледа прилично нелогично или мало вероватно или чак неприхватљиво, а да му притом кључни и „необориви“ аргумент буде: Па сви медији о томе пишу? Можда су медији заиста некада имали задатак да извештавају објективно, да избегавају непроверене вести, да се придржавају моралних кодекса, али ово чему смо данас изложени далеко је од новинарства како га ја замишљам.

Зато сам и одлучила да се позабавим садржајима који се нашој читалачкој и осталој публици пласирају као „информације“, као и забрињавајућим последицама које све то чиме нас засипају кроз медије има по целокупно друштво.
Класични медији су данас прилично потиснути, па дигитални медији представљају доминантне облике медијског комуницирања. Некадашњу улогу новина и информативних емисија на радију и телевизији заузимају онлајн портали, али и друштвене мреже, видео платформе, стриминг сервиси, блогови и различите интерактивне апликације. Нема у томе ништа лоше, наравно, свако време доноси нешто ново, али...
Иако су савремени медији неопходан део свакодневног информисања, често се дешава да се информације које нам пласирају прихватају некритички, без размишљања или озбиљније провере. Небитно да ли су штампани или дигитални, медији би требало да буду веродостојни и објективни, а последње што би смели јесте да нас доводе у заблуду и обмањују. Ипак, у пракси неретко злоупотребљавају медијски простор ширењем дезинформација и манипулацијом садржаја. То је веома забрињавајуће јер савремени медији имају јак утицај на обликовање личних и друштвених ставова, на разумевање појава у друштву, па и на целокупно расположење. Они креирају и често искривљују наш поглед на свет. Они не преносе само информације, већ одређују које теме су „важне“ и како ће се вредновати. То је нарочито уочљиво на друштвеним мрежама и дигиталним платформама.
Прелиставала сам мало наслове у намери да прикупим аргументе за ове своје тврдње и многи од њих су ми изазвали снажан осећај непријатности. Са читаоцима Супер фора блога поделићу своје истраживање.
Типичан пример једног сензационалистичког и што је још горе – токсичног наслова, какве често објављују изузетно утицајне и читане дигиталне платформе је овакав:

Новине Блиц, новинарка Ана Денда, а циљ оваквог наслова и текста који следи потпуно нејасан. Овај мрачни сензационализам наслова је срачунат да скрене пажњу, изазове гађење и запрепашћење у читаоцима, и пробуди у њима неки мрачни порив да, управо због филмски пластичне и графички наглашене фразе о моторној тестери и псу, кликну на понуђену вест. Унутра ће их дочекати морбидни детаљи о догађају, али и мноштво других садржаја испод сличних наслова и што је најважније, мноштво реклама за различите производе.

Али то је тек први пример. Погледајмо следећи:

Прво што ће овакав наслов изазвати у читаоцима је помисао да се догађај десио код нас и преплавиће их страх, паника и осећај да су угрожени катастрофом незамисливих размера, чак и ако се вест односи на догађај у другој земљи и ограниченог је утицаја. За разлику од претходног наслова, почетак овог наслова обележен је ознаком (ВИДЕО) која служи да намами читаоце постојањем визуелних доказа који потврђују наводну катастрофу. Ипак, такви видео-записи често не приказују очекиване језиве и узнемиравајуће садржаје, па су очекивања радозналаца изневерена, а све остало је исто као и уз претходни наслов – још таквих непримерених садржаја и неизоставних реклама на отвореној страници.

Влада општа поплава сензационалистичких наслова који су намерно осмишљени тако да буду упадљиви, провокативни, да изазову јаке емоције, најчешће негативне, као што су страх, бес, туга. А упоредо са тим постоји и нешто што је веома ружно и ништа мање опасно – код људи се подстиче она непристојна и примитивна радозналост и склоност ка „завиривању“ у туђе животе и интиму. Ево како нам се, на пример, приказује свет јавних личности из шоу-бизниса.

Какав је исход оваквих наслова и садржаја? Страх и анксиозност, забринутост да је свет око нас неконтролисан и опасан, да је изгубио морални компас, а ми смо непрестано угрожени. Довољно је да завириш у телефон и да отуда искоче серије неких нових претњи као што су зиме из времена леденог доба или земљотреси који ће нас све прогутати.

Таква медијска слика ствара страх и напетост, чак и кад нема праве опасности. С друге стране, прекомерна употреба оваквих бруталних и сензационалистичких наслова и текстова може довести и до супротне реакције. Читаоци се навикавају на призоре насиља, па чак и најтежи злочини постепено губе на озбиљности и моралној тежини, а људи постају равнодушни, без емпатије и осећаја солидарности.

Међутим, проблем савремених медија није ограничен само на сензационалистичке наслове и поплаве реклама. Можда је и већи проблем начин на који третирају културу и науку. Све лепе пристојне, културне и корисне вести налазе се негде унутра, сакривене у невидљивим рубрикама које ретко ко види. Ове теме се потискују из фокуса јавности, па се тако ствара утисак, нарочито код млађе популације, да оне и нису важне.

Такође, за разумевање ових тема потребно је пажљиво читање, интересовање и време, док су вести које најчешће читамо обликоване тако да буду кратке и брзе, а нарочито да буду ефикасне у изазивању жељене реакције - интензивне емоције са мало размишљања. Уз таква стања најзгодније је подметнути разне комерцијалне садржаје, међу којима су врло често рекламе за кладионице и друге штетне појаве у нашем друштву. Вести из области науке и културе захтевају промишљено читање, размишљање, критичко расуђивање и због тога нису погодне, односно сматрају се комерцијално неисплативим.

Чак и када наиђемо на вести из поља науке и културе, наслови ће звучати вашарски, сензационално, не би ли привукли што већи број посетилаца које наука и култура у суштини и не занимају.

Постоје, нажалост и многи наслови и текстови који су злонамерно смишљени као облик политичке манипулације, као средсрво за изазивање мржње, било према припадницима другог народа, било према противницима структура на власти. Речник је примитиван и хушкачки, често вулгаран, а крајњи циљ је изазивање стања агресивности.

Још један озбиљан проблем савремених медија и савременог „новинарства“ јесте оно што наши старији професори воле да називају „ресавска школа“. Оваква пракса показује непрофесионалност јер новинарски рад подразумева провере, интервјуе, поређење различитих извора и независну и самосталну анализу, а не преписивање и 'крађу' вести без провере или додатног истраживања.
Ево једног примера примене ове праксе:

Понекад медији иду толико далеко и непромишљено, да масовно објаве и неку намерно смишљену измишљотину са друштвених мрежа. Ако вас занима понуђени пример, кликните на слику:

Шта се то догодило са новинарима и новинарством, кад су чак и вести претворили у рециклажу? Они су буквалан пример како се некажњено објављују плагијати на дневном нивоу.
Савремени медији данас имају огроман утицај на друштво, било да је он позитиван или негативан. Управо зато читаоци морају развити критички став према садржајима који им се свакодневно пласирају, а нарочито оним сензационалистичким. Управо зато што медији све чешће одустају од своје кључне мисије, одговорног и професионалног информисања, важно је да друштво не изгуби осећај за вредност и истину.
Лично, сматрам да је крајње неправедно што медији, у потрази за већом зарадом и кликовима, злоупотребљавају поверење јавности пласирањем лажи, вулгарности, бизарности или намерно искривљених и непотпуних информација. Као читаоца, овакви садржаји наводе ме да престанем да обраћам пажњу на све што медији објављују, због сумње у њихов садржај и намере. Верујем да је наша дужност, нарочито нас младих, да развијемо критички однос према садржајима које читамо и не дозволимо да се истина изгуби у мору сензација.
Јер ако већ медији релативизују и искривљују истину, на нама је да је чувамо и бранимо.

]]><![CDATA[Un viaggio indimenticabile]]>Thu, 30 Oct 2025 07:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/un-viaggio-indimenticabileБелешке са незаборавне екскурзије матураната у Италију од 18. до 23. октобра 2025.

Аутор текста: Нина Богдановић

Авантура овогодишњег матурског путешествија почела је 18. октобра, веселим поласком, раном зором, из Београда, а дуг пут брзо је протекао уз песму, шалу и сјајну енергију која нас је пратила током целе екскурзије. Касно увече стигли смо у Лидо ди Јесоло, приморско место које нам је послужило као прва тачка одмора, где смо одмах осетили медитеранску атмосферу идеалну за почетак путовања.
Наредног јутра, та позитивна енергија испратила нас је право у срце лагуне – у магичну Венецију. Нестварни град изграђен на води, дочекао нас је својом јединственом и тихом лепотом. Изгубили смо се у лавиринту канала и мостова, доживљавајући њену романтичну магију, а вожња вапоретом учинила је да се осмех не скида с лица! Кроз сваки скривени пролаз и преко сваког малог моста, стицали смо утисак да је овај град саткан од тајни и лепоте.

Након Венеције, сместили смо се надомак Вероне, где смо преноћили и припремили се за сусрет са једним у низу бајковитих градића северне Италије.
Сирмионе, бисер на језеру Гарда, плени својим тиркизним водама и моћном тврђавом Скалигеро, која израња из језера. Тамо нас је дочекала опуштенија атмосфера, где смо уживали у погледу на језеро и замак, правећи најлепше селфије уз обалу. Овај тренутак мира и природне лепоте био је савршен предах, посебно уз чувени италијански сладолед. Сви смо пробали ту дивну посластицу, која се показала као изазов достојан наше генерације: био је огроман, кремаст и толико укусан да смо се једва изборили да га поједемо пре него што се отопи, што је изазвало много смеха.

Затим смо обишли Верону, легендарни италијански град који је Шекспир учинио бесмртним кроз трагичну причу Ромеа и Јулије. Импозантни Мали Колосеум нас је подсетио на моћ античке историје, док је посета Јулијином балкону пробудила романтичну атмосферу. Дружење смо, као и сваког дана, наставили у хотелу. Вечерње шетње, дуги разговори и смех уз пригушена светла, традиционално обележје сваке екскурзије које смо и ми са узбуђењем и радошћу искусили, стварали су оне друге, личне и трајне успомене упоредо са фасцинацијама током званичних обилазака знаменитости северне Италије. Та весела енергија, која се преносила из собе у собу током касних сати, била је најлепши доказ да смо као екипа постали нераздвојни.

Темпо путовања подигао је Милано, глобална престоница дизајна и финансија, која нас је одушевила спојем високе моде и историјске архитектуре. Дивећи се импозантној катедрали Дуомо и стакленом своду Галерије Виктора Емануела II, осетили смо урбану вреву и модерни сјај италијанског севера. Заједничко истраживање галерија и улица Милана показало је како тимски радимо и у шопингу, а групна фотографија испред Дуома је била савршен печат на наш боравак у овом граду!

Следећег дана смо се упутили у универзитетски центар Болоњу, град чији нас је центар са својим препознатљивим црвеним крововима, дугачким портицима и најстаријим универзитетом у Европи, одмах увео у њену мудру академску атмосферу. Посета Пјаци Мађоре и необичним кривим торњевима оставила је на нас снажан утисак. На путу до Болоње и назад, атмосфера у аутобусу је била на врхунцу – испуњена неизоставном музиком и препричавањем догодовштина.

На крају, путовање смо заокружили посетом динамичном Трсту, елегантном граду смештеном на Јадранском мору, који нас је освојио својом софистицираном аустроугарском архитектуром и величанственим Тргом уједињења Италије, отвореним директно према мору. Трст нам је понудио савршен спој културе, историје и шарма.

Ово путовање је било много више од обиласка знаменитости; била је то прилика да створимо успомене које ћемо заувек памтити. Феноменална атмосфера, непресушна позитивна енергија и осећај правог заједништва учинили су ову матурску екскурзију незаборавном.
Док се полако припремамо за наредне животне кораке, сећања на Италију, њене градове и, пре свега, на сјајну екипу и топле вечерње разговоре, биће нам драгоцена успомена на најлепше ђачке дане.

]]><![CDATA[А колико језика ти говориш?]]>Wed, 15 Oct 2025 07:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/6322635Интервју водила Јована Пејић

Већина младих људи се данас, са више или мање вештине, служи неким страним језиком. Најчешће је то енглески, због интернета, филмова, музике, али има и других које учимо у школама. Међутим, често се чује и тврдња да се право знање страног језика стиче и проверава тек када се нађемо међу говорницима тих језика, у њиховим земљама. Зато многи прижељкују прилику да отпутују у неку земљу, бораве у њој и усавршавају своје конверзацијске вештине у свакодневној комуникацији и упознавању са људима и њиховим културама. Вера Вукмировић, ученица четвртог разреда у Четвртој гимназији у Београду, имала је протеклог лета ту прилику и била је љубазна да са читаоцима Супер фора блога подели своје утиске и искуства.

-За оне ученике који после овог разговора можда пожеле да пођу твојим стопама, кажи нам који је то начин да се оде на усавршавање страног језика у неку земљу. О каквој је, заправо, летњој школи реч и како си сазнала за њу?

Реч је о летњој школи страних језика, какве се организују при универзитетским центрима у разним градовима Европе. Сваки већи универзитетски град у Европи нуди могућност да, у току лета или зиме, ученици из иностранства долазе да уче језик у непосредном окружењу говорника тог језика. Тако сам ја, у јулу 2025. одабрала Гренобл и француски језик. Наравно, неопходно је да располажете минимумом познавања одабраног језика, што значи да би било пожељно да то буде ниво Б1, али су врло толерантни по том питању, па је било и полазника који су једва знали покоју реч. Други услов је да сте пунолетни, значи да већ имате осамнаест година. На сајтовима универзитета постоје обавештења о студијским програмима и разним другим стварима, а међу њима су и информације о летњим и зимским школама. На њима се налазе упутства, услови за конкурисање, формулари које треба попунити. Ја сам се пријавила на сајту CUEF Centre universitaire d'études françaises. Распитивала сам се код људи који су ишли на усавршавање језика, истраживала по интернету и тако пронашла Гренобл, добро проучила информације на сајту и одабрала своју дестинацију.
Многе владе финансирају своје ученике, што је најчешће случај са ученицима из Азије, а неки самостално сносе трошкове путовања, боравка и месечне школарине, колико обично трају интензивни курсеви језика.

Цео интервју прочитајте у нашој рубрици Представљамо.

]]><![CDATA[Шта ће студирати матуранти Четврте гимназије]]>Fri, 03 Oct 2025 07:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/7859369

Избор из колажа фотографија бивших ученика Четврте гимназије

Аутор текста: Софија Слијепчевић

Ближи се почетак академске године за студенте, а многи наши бивши ученици започеће ову годину као бруцоши на бројним факултетима у земљи, али и у иностранству.
Иза нас је остала једна изузетно турбулентна школска година, која је у потпуности пореметила нормалне токове наставе, а ипак, матуранти Четврте гимназије су својим завидним резултатима на пријемним испитима за упис на београдске факултете показали да су се у овој школи добро опремили знањем у претходне четири године. Незавидне околности их нису поколебале и нису потиснуле устрану четворогодишњи рад, посвећеност и истрајност, како наставника, тако и њихових ученика. Њихови резултати представљају потврду заједничког труда и залагања.
У оквиру самовредновања као процеса праћења и унапређивања квалитета рада у школама, у кључној области Образовна постигнућа, гимназија евидентира и анализира и резултате пријемних испита и упис наших матураната у прву годину студија на некој од високошколских установа. Анализа резултата пријемног испита за упис на неки од студијских програма у школској 2025/2026. години урађена је на основу података које су школи доставили матуранти и одељењске старешине након објављивања коначних ранг листа на факултетима, у августу 2025.
Анализа је спроведена на узорку који је чинило 176 матураната наше гимназије: 87 ученика природно-математичког смера и 91 ученик друштвено-језичког смера. Од укупно 176 матураната, 138 (78.41%) је наставило школовање на факултетима, 3 ученика (1.7%) није наставило школовање, а 35 ученика (19.89%) нису доставили никакве податке разредним старешинама.
У државне високошколске установе уписало се 118 ученика (85.51%) што представља озбиљан показатељ квалитета рада са њима у претходној фази школовања. Проценат такозваних буџетских студената (којима су уписни резултати омогућили школовање о трошку државе) износи 60.87%. На приватне факултете, међу којима предњачи ФМК (Факултет за медије и комуникације), уписало се 16 ученика (11.59%). Студије у иностранству је уписало 7 ученика док је 1 ученик добио стипендију за студирање у САД.
Донекле традиционално, наши ученици показују највише интересовања за такозване СТЕМ дисциплине (science, technology, engineering, mathematics). То су потврдили и овогодишњи бруцоши међу којима 54 ученика (40.91%) наставља школовање на неком од факултета у оквиру техничко-технолошког подручја (ФОН, ЕТФ, Машински факултет, Архитектонски факултет, Грађевински факултет, Рачунарски факултет, Технолошко-металуршки факултет), док у природно-математичком подручју (Математички факултет, Биолошки факултет, Хемијски факултет, Медицински факултет, Фармацеутски факултет...) образовање наставља 17 ученика. На неком од факултета у оквиру друштвено-хуманистичког подручја (Економски факултет, Правни факултет, Учитељски факултет, Филолошки факултет, ФПН, Факултет безбедности...) школоваће се 60 ученика (45.45%), а у области уметности 1 ученик.
И за крај, да будемо још прецизнији, матуранти наше гимназије су знањем „освојили“ студентске индексе на укупно 22 факултета Универзитета у Београду, за које су показали највеће интересовање: Економски факултет - 24 ученика, ФОН - 23 ученика, Правни факултет - 15 ученика, ЕТФ - 11 ученика, Медицински факултет - 10 ученика, ФМК - 7 ученика, Архитектонски факултет - 7 ученика, Машински факултет - 5 ученика, Филолошки факултет - 4 ученика, Филозофски факултет - 4 ученика, Факултет за безбедност - 3 ученика, Технолошко-металуршки факултет - 3 ученика, Биолошки факултет - 3 ученика, Грађевински факултет - 2 ученика, Саобраћајни факултет - 2 ученика, Фармацеутски факултет - 2 ученика, ФПН - 1 ученик, Хемијски факултет - 1 ученик, Географски факултет - 1 ученик, ФЕФА - 1 ученик, МЕФ - 1 ученик и УНИОН Никола Тесла - 1 ученик.
Желимо им да и на факултетима које су одабрали буду исто тако успешни као што су били у Четвртој гимназији у Београду.

]]><![CDATA[Разговор са ђаком генерације у 2024/2025.]]>Thu, 26 Jun 2025 22:40:20 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/-20242025Разговор водила: Софија Слијепчевић

Широко распрострањена традиција свуда у свету, па и код нас је избор ђака генерације. Ученик генерације није само вуковац, јер у свакој генерацији носилаца дипломе "Вук Караџић" има више, већ неко ко се по својим карактеристикама и активностима током школовања издвојио као први међу најбољима. У намери да сагледамо и својим читаоцима откријемо управо ту страну личности једног ђака генерације, разговарали смо са Илијаном Баљак, ученицом која је недавно завршила Четврту гимназију у Београду као носилац ове лепе титуле. У разговору са нама Илијана је поделила своја искуства из средњошколских дана, говорила о својој мотивацији за учење и напредовање, суочавањима са изазовима које је савладала и о томе како успева да пронађе баланс између школских обавеза и личних интересовања. Илијана нам је такође говорила о својим ставовима, визијама и плановима и о томе како види себе у будућности.

Цео интервју можете прочитати на нашој страници Представљамо.

]]><![CDATA[У наше Милице чаробна стрела]]>Tue, 10 Jun 2025 07:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/9065184Аутор текста: Милица Ковачевић

Док се већина младих данас ретко сусреће са стреличарством, за Милицу Јекнић, ученицу трећег разреда Четврте гимназије у Београду, лук и стрела су свакодневица. Она је кадеткиња стреличарског клуба ДИФ, а са луком и стрелама се дружи готово од детињства. Њена посвећеност овом древном спорту, мирна рука и оштро око, довели су је до запажених резултата на такмичењима. Тренутно је Милица рекордерка у кадетском стреличарству и носилац трофеја Најбоља млада спортисткиња Србије у 2024. години.
А упркос томе што има пуно разлога да се хвали својим успесима, Милица је толико дискретна, да готово нико од нас, њених другова из разреда, донедавно није знао да њу красе зрелост, упорност и одлучност једног успешног спортисте.
Било би заиста штета да ову информацију сачувамо само за себе, па смо замолили Милицу да нам нешто каже о томе како је започела своју авантуру у стреличарству, које успехе је остварила и шта је покреће да стално изнова гађа и погађа своје циљеве.

„Стреличарством се активно бавим од почетка четвртог разреда основне школе. Када сам први пут узела лук и стрелу у руке имала сам девет година и од тада до данас, већ скоро осам година, та веза се не прекида. Заволела сам овај спорт такорећи на први поглед.“

На последњем такмичењу, XII купу светог Цара Константина, одржаном у Нишу, 1. јуна ове године, Милица је освојила своју стоту медаљу. Била је прва од четири такмичарке у својој категорији. То је већ изузетно добар разлог за славље. Милица је прикупила већ читаву ризницу медаља и трофеја, па смо хтели да нам о њима каже нешто више.

„Свака медаља је једна прича у мом животу. Обично се каже да су све медаље вредне на свој начин и подједнако драге, али иако је то на неки начин тачно, међу њима има разлике. Издвојила бих неке које су ми посебно драге.“

Из хрпе медаља, Милица је издвојила неколико.

Најновије трофеје којима може да се похвали Милица Јекнић је освојила на Првенству Србије у стреличарству, одржаном у 15. и 16. марта 2025. у Суботици.
15. марта је одржано државно првенство у млађим категоријама, где се такмичила као кадеткиња и освојила 532 поена, а 16. је било државно првенство у сениорској категорији, када је освојила 549 поена. Освојила је на оба такмичења по два злата.
Том приликом додељен јој је и трофеј као најбољој младој спортисткињи у 2024. години.

Да бисте наставили са читањем кликните на Rеаd Mоrе.

-За оволико медаља и оволико твојих успеха било је потребно много напорних тренига, одрицања и посвећености. Да ли је стреличарство захтеван спорт?

„Искрено, све зависи од тога колико он теби значи, како гледаш на време које за спорт издвајаш и са којим мотивима се њиме бавиш. Ако је стреличарство некоме хоби, ако на тај начин испуњава своје слободно време са циљем да се забави, онда то уопште није захтеван спорт. Ту је поента да стојиш и гађаш и сабираш поене за своје задовољство. Али, ако желиш да се у њему оствариш као успешан спортиста, ако желиш да изградиш будућност обележену успесима, онда је заиста поприлично захтевно. Тренинзи нам могу трајати и по три сата, а није толико лако стајати, контролисати сваки свој покрет и гађати у мету са пуном концентрацијом. Нарочито је напорно на такмичењима која могу трајати и по цео дан.“

-Лук и стреле не изгледају баш као играчке. Колико је тешко руковати овим реквизитима и треба ли ти добра кондиција да би могла да их држиш тако мирно у рукама?

„Ту постоје бројне разлике у материјалима од којих су направљени, у квалитету, додатној опреми... Од избора и финансијских могућности стреличара зависи колико ће лук и стрела бити тешки или лаки. Почетници обично имају дрвени лук који није баш лак. Свако може имати другачији лук, већ према томе шта коме више одговара; луковима и стрелама се могу се додавати или скинути тегови како би били тежи или лакши. Мени лично више одговарају лакше стреле. Нисам их баш стављала на вагу, али када спакујем сву опрему у ранац, са луком који има око десетак килограма, на леђима понесем сигурно око двадесет килограма. Зато је, свакако, потребна и добра кондиција. Али најмање због тежине ранца, наравно. У стреличарству, које посматрачу са стране делује статично, напреже се одређена група мишића, често се понављају исти покрети, тело се одржава под контролом у истом положају оптерећено тежином опреме и сваки неконтролисан покрет може да те кошта поена, а то није баш лако као што изгледа.

Међутим, немам неке специјалне кондиционе тренинге. Гађам из близине, на 5 метара, да бих вежбала технику и радим вежбе за јачање мускулатуре, нарочито мишића који су важни за стреличара и то је то.“

-Колико је скупа опрема и да ли све то мораш сама да финансираш? Има ли заинтересованих спонзора спремних да подрже младе у овом спорту који не доноси новац?

"Колико је скупа опрема опет зависи од тога за шта се стреличар одлучи. Мој лук је коштао око 400 евра. Али није довољан само лук, постоји ту разна додатна опрема која иде уз њега и стреле. Мењала сам доста ствари на луку, па нисам више сигурна колико је све то коштало.
Што се тиче спонзора, немамо их много, али могу да се захвалим Компанији XS wings од којих Савез стреличара добија пера за стреле. Ја лично до сада нисам имала спонзоре изван Савеза и нико се није понудио да ме подржи у овом спорту, иако би ми то много значило. Ко зна, можда неко чује за мене након овог твог чланка у медијима (говори кроз смех). Једино што сам до сада добила од некога јесу стабилизатори које сам у ствари наследила од једне сениорке у репрезентацији. Они јесу били донација спонзора (али ја не знам ко је то био), а моја старија колегиница их је добила као најбоља стреличарка у том тренутку. После је она нашла друге спонзоре, а ја сам наследила њене стабилизаторе. Тако подржавамо једни друге."

-Поменула си да ти је једна од медаља драгоцена зато што си на том такмичењу први пут гађала напољу. Каква је разлика између гађања у затвореном и отвореном простору?

"Разлика у гађању у затвореном и на отвореном је првенствено дистанца. Напољу гађамо на различитим дистанцама (од 25 до 70 метара) у зависности од категорије. Ја гађам на удаљености од 60 метара. Унутра сви гађамо на 18 метара, само што су лица у овој дисциплини (папир са круговима) другачије величине у зависности од категорије којој припада такмичар.
Друга разлика је у броју стрела којима гађамо, што самим тим мења и укупан број поена који се може постићи. Напољу гађамо са 72 стреле, што обезбеђује максимум од 720 поена, а унутра 60 стрела, за максимум од 600 поена.
И као треће, при гађању унутра на резултате не утичу фактори као што су атмосферске прилике, температура ваздуха, ветар..."

-Какве кодексе мора поштовати стреличар? Стрела је и убојито средство, није само спортски реквизит.

„У сваком спорту су могуће повреде, а у стреличарству оне могу да буду веома озбиљне, ако нисмо довољно прибрани и опрезни. То је један од разлога што сви заједно крећемо по стреле, јер ако неко крене раније може се десити да неко неког ненамерно погоди. Исто тако, стрелу постављамо у лук само када нам семафор да сигнал. Дешава се да се лук буквално распадне или пукне, а то су неконртолисане ситуације. Зато је важно да се опрема провери пре гађања, јер ако смо неодговорни и неопрезни све ово може постати опасно. Стреличар учи да са луком и стрелом у рукама није сам, усмерен само на своје циљеве и амбиције, већ је дужан да мисли и о безбедности људи око себе.
Постоје кодекси који се односе и на узајамно поштовање и спортску част. Након „испуцане“ серије, сви заједно идемо по стреле и са циљем да заједно проверавамо резултате. Постоји и семафор који то регулише. Такође, судије проверавају да ли су стреле обележене, у случају да неко на мети има по изгледу исте стреле које не припадају њему. Има ту још неких ствари којима се искључује могућност да неко вара, јер у сваком спорту, нажалост, и тога има."

-Била си на многим међународним такмичењима, у Румунији, Словенији, Мађарској, Црној Гори, Хрватској... Да ли си приметила разлику у односу према овом спорту у иностранству и код нас?

„Апсолутно има разлике. Жао ми је што код нас није као у другим земљама. Овај спорт је много популарније у околним земљама него код нас. Овде скоро нико и не промовише стреличарство, мало ко зна да то уопште постоји и нигде не можете прочитати да је неки стреличар остварио изванредан успех. Због бољег односа који према овом спорту имају у иностранству, у тим земљама има и више такмичара, нарочито озбиљних и успешних спортиста. Управо се припремам да ове године у октобру идем на Кипар, на још једно међународно такмичење и радујем се томе. Некако ми се чини да на тим такмичењима добијамо више на значају, што и заслужујемо.“

Стота медаља освојена на XII купу светог Цара Константина, одржаном у Нишу, 1. јуна 2025.

-Шта ти недостаје или смета када је реч о односу према такмичарима у овом спорту код нас?

„Раније ми је много сметало то што су се у нашем стреличарству фаворизовали старији такмичари, а не млади који треба да носе будућност овог спорта. У нашем Савезу стреличара има много више спортиста старијих од 40 година него нас младих. Али то се у скорије време почело мењати, што је за похвалу. Неки одговорни људи су схватили да је неопходно уложити и финансијска средства, како би се стање у стреличарству поправило. Крајем 2023. године основана је омладинска репрезентација и коначно су почели да нам плаћају трошкове за међународна такмичења, што представља изузетно драгоцену подршку.“

Шта те ипак тера да упорно идеш даље?

„Жеља за гађањем и погађањем. Гађање ме смирује, иде ми, и желим једноставно да будем најбоља, поготово у спорту којим се бавим јако дуго. Ту су увек и неки краткорочни планови које желим да остварим. Тренутно циљам да, кад се вратимо у indoor сезону, надмашим међународну норму од 566 поена. Ако у томе успем, повећаћу себи шансе за добијање стипендије у следећој години, јер сам већ премашила националну норму од 550 поена.“

-О каквој стипендији је реч?

"Стипендију својим члановима додељује Савез стреличара Србије. Крајем сваке године пет заслужних такмичара добија стипендију, а услов за то је да се пређе до тада постигнута норма. У сениорској категорији за жене национална норма за indoor такмичења је 550 поена, а међународна 566. Тренутно, национална стипендија је износи 70 хиљада, а међународна 100 хиљада динара. То је свакоме од нас изузетно важна подршка јер на тај начин можемо себи да приуштимо бољу опрему, да платимо учешће на међународним такмичењима, да финансирамо успутне трошкове које та путовања и такмичења изискују..."

-Уз све ово ти идеш и у школу. Како успеваш да ускладиш све обавезе?

„С обзиром на то да тренирам у највећем клубу у Србији, имам среће да имамо сопствени терен који нам је доступан стално, током целог дана, свакодневно. Уз то, имајући у виду то колико дуго тренирам, остварила сам одличну сарадњу са својим тренером који ми увек излази у сусрет и омогућава ми да ускладим тренинге са својим школским обавезама, тако да често вежбам у терминима који нису „званични“. Тако стижем и да похађам наставу редовно, да учим, али и да не занемарујем свој друштвени живот."

-Можеш ли у пар реченица сажети шта је за тебе стреличарство и објаснити нам шта твоју стрелу чини тако чаробном да тако лако погађа у центар?

„Овај спорт је утицао на формирање целе моје личности. Ја сам одрастала на стрелишту. Стекла сам многа пријатељства међу људима из стреличарства. Захваљујући овом спорту стицала сам и учвршћивала самопоуздање, научила како да успостављам и одржавам односе, па и да контролишем своју сујету, што је и у спорту и у животу веома важно. Јер, ако су ти све блиске другарице истовремено и конкуренција, треба научити како да не будеш љубоморна када те нека од њих победи. Овде сам се научила и солидарности и ферплеју и уважавању квалитета некога ко ти је спортски ривал у признању да је неко бољи без умањивања сопствене вредности.
Стреличарство је за мене заиста велика школа. Оно ме је научило да будем смирена у стресним ситуацијама, да се концентришем чак и када сам нервозна, да се фокусирам на оно што је важно у одређеном тренутку. Можда је у томе тајна те „чаробности“ како је ти називаш – унутрашњи мир и фокус.“

-И на крају, оно стереотипно али незаобилазно питање: Који су ти планови за будућност?

„У овом тренутку то је, дефинитивно један план – остварење једног сна: Желим и вредно се припремам за то, да одем у Лос Анђелес на Олимпијске игре 2028.“

]]><![CDATA[Сребро за Beritage!]]>Tue, 27 May 2025 07:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/-beritageКако су ученици Четврте гимназије оживели београдску историју кроз друштвену игру

Текст написале Нина Богдановић и Маша Родић

Узбуђење, иновативност и посвећеност – тако би се у најкраћем могло описати путовање ученичке компаније Beritage која је на недавном националном такмичењу ученичких компанија, у организацији и под покровитељством Достигнућа младих – Србија, освојила сјајно друго место! Овај успех није само плод марљивог рада, већ и бриљантне идеје која спаја забаву са очувањем културног наслеђа Београда.

Од инспирације до идеје: Како је настао Beritage?
Наш тим, који чине директорка компаније Нина Богдановић, директор маркетинга Маша Родић, директор финансија Ивона Ђорђевић и директор продаје Павле Мирковић, окупио се због племенитог циља: да пробуди свест о богатој историји Београда.
Инспирацију смо пронашли у књизи “Водич кроз љубавну историју Београда“. „Схватили смо колико смо слабо информисани о нашем граду, а толико тога треба да се зна“, објашњава директорка тима, Нина Богдановић „и осетили одговорност да нешто поводим тога предузмемо“. Препознали су масовни проблем недовољне информисаности и незаинтересованости вршњака и суграђана о важности културно-историјских објеката нашег града. Тако је рођена идеја о Беритажу (у оригиналу Beritage) – друштвеној игри уз коју се учи и забавља, чувајући тако културно наслеђе Београда.

Професорка Снежана Параносић, Павле Мирковић, Маша Родић, Ивона Ђорђевић и Нина Богдановић

Да бисте наставили са читањем кликните на Rеаd Mоrе.

Иновација и изазови: Спој дигиталног и традиционалног
Припрема за такмичење била је испуњена изазовима, али и креативним решењима. Највећи подухват био је спојити дигитално и традиционално играње. Игру, која се игра уживо, обогаћују дигитални садржаји попут QR кодова и аватара. Ти аватари причају интригантне приче о здањима и личностима које су обележиле историју Београда, додајући игри потпуно нову димензију. Велики изазов био је и одабир између мноштва фасцинантних прича, као и проналазак адекватних материјала за израду игре. Ипак, уз велику посвећеност и тимски рад, успели су да савладају све препреке.

Први дан: Спајање тимова и неочекивани задаци

Такмичење је почело на несвакидашњи начин, далеко од формалних презентација. Први дан био је посвећен отварању такмичења и тимбилдинг активностима, осмишљеним да споје учеснике. Ученици из различитих компанија су измешани, а пред њих је постављено неколико забавних задатака. Тимови су, на путу до компаније NCR, морали да сниме два шаљива видеа – један скеч из познате домаће серије или филма, а други је био грчки плес. Кроз смех и креативност, такмичари су имали прилику да се опусте и боље упознају. Након урнебесних снимања, пут их је водио у компанију Нордеус, где су имали презентацију компаније, али и прилику за неформално дружење уз вечеру. Просторије Нордеуса претвориле су се у игралиште – играо се стони тенис, стони фудбал, видео игре и пикадо. Тај први дан, испуњен забавом и опуштањем, помогао је да се трема смањи, али нестрпљење у ишчекивању другог дана такмичења, када су се бодовале идеје и презентације, било је на врхунцу.

Други дан: Сајамско излагање компанијских производа

Другог дана Националног такмичења ученичких компанија, BEO TC претворио се у прави мали сајам иновација, креативности и предузетничког духа. Двадесет најбољих ученичких компанија из различитих делова Србије имало је прилику да представи своје производе на посебно дизајнираним штандовима, отвореним како за знатижељне пролазнике, тако и за бројне чланове стручног жирија.
Посетиоци су могли да купе производе које су ученици сами осмислили, дизајнирали и произвели – од едукативних друштвених игара и уникатних кулинарских посластица, до технолошких решења и практичних производа који промовишу еколошку свест. Свака компанија имала је своју причу, своју визију и тим који је с поносом стајао иза ње.
Током дана, више група жирија обилазило је штандове, пажљиво слушајући презентације ученика, постављајући питања и оцењујући сваки аспект пословања младих предузетника.

Поред надметања за главне награде такмичења и рангирања међу три најбоље комапније, о чему су одлучивала два тима главног жирија, тимови су се такмичили и за следеће титуле:
Награда “Оснажени за будућност” коју додељује UniCredit Фондација, намењена компанији која на најбољи начин доприноси оснаживању младих и решавању друштвених проблема;

Награда за младе лидере, у сарадњи са Српском асоцијацијом менаџера и Алумни клубом, намењена тиму који показује изузетне лидерске способности;
Награда за тимски дух, коју додељује Алумни клуб организације Достигнућа младих;
Награда за најбољу примену информационих технологија, за тим који је најкреативније и најефикасније искористио дигитална решења у свом пословању;

Након обиласка штандова, уследила је друга фаза такмичења – интервјуи један на један са главним жиријем. Свака компанија имала је прилику да у директном разговору са комисијом представи своју идеју, одговори на детаљна питања и покаже дубину разумевања свог тржишта, стратегије и циљева. Отежавајући фактор је било то што се део састанка водио на енглеском језику. То је био и тренутак у којем се јасно могла осетити страст, посвећеност и знање које су ученици стекли током вишемесечног рада на својим идејама.

Трећи дан: Презентације тимова и тренутак који смо сви чекали – проглашење победника

Презентација компаније Beritage

„Трећи дан Националног такмичења ученичких компанија протекао је у духу презентација, емоција и великих тренутака које ћемо памтити заувек.“, речи су Маше Родић, чланица тима. Одржан је у луткарском позоришту “Пинокио”, где је свака од 20 ученичких компанија имала прилику да представи свој пројекат пред члановима стручног жирија – не само као пословну идеју, већ као причу, мисију и тимски рад који стоји иза ње.
Пре званичног дела, сви тимови имали су генералну пробу, где су добили шансу да усаврше свој наступ, извежбају говоре, ускладе енергије и припреме се за оно најважније – званичну презентацију. „За наш тим, ово је био део такмичења на који смо посебно поносни. Ту смо показали колико верујемо у своју идеју и колико нас она повезује у један складан тим“, са нескривеним поносом изјавио је Павле Мирковић. „Било је јасно да нас не држи само један производ, већ вера у промену и вредност коју желимо да оставимо.“
Након свих презентација, дошао је тренутак који су сви са нестрпљењем чекали – проглашење победника. Ивона Ђорђевић још увек са повишеним емоцијама говори о том искуству: „И даље нам је тешко да опишемо емоције када смо чули да смо освојили друго место на националном нивоу! Изненађење, усхићење, понос – све се помешало у једном великом загрљају. Знали смо да смо дали све од себе, али овакво признање нас је додатно учврстило у уверењу да оно што радимо има смисла.“

И то није све – директорка компаније, Нина Богдановић, освојила је награду Млади лидер, а наша професорка и менторка, Снежана Параносић, понела је титулу Најбољег наставника године. Уз њена усмерења и неописиву подршку, Beritage тим је успео да представи своју компанију и њену мисију у најбољем светлу.
„Овај дан ћемо памтити као дан кад смо заблистали као прави победнички тим – не само по резултатима, већ по заједништву, ентузијазму и љубави према ономе што радимо. Са освојеним другим местом, знамо да смо оставили снажан утисак и показали да млади имају капацитет да мењају свет око себе – уз праву подршку, напорни рад и веру у своју идеју“, са поносом говори Нина Богдановић.

Нина Богдановић међу најбољим младим лидерима (крајње десно)

Пут до националног успеха
Након много посвећеног рада, припрема, борбе за пласман на више нивое овог престижног такмичења, тим Beritage је, ношен снажним амбицијама, стигао до националног нивоа. Конкуренција је била јака, али њихова оригинална идеја, детаљно разрађен пословни план и импресивна презентација донели су им заслужено друго место. Менторство професорке Снежане Параносић и бизнис менторке Сузане Грујовић било је кључно у свакој фази развоја; зато обема дугујемо захвалност за непроцењиву подршку и одличне смернице.

]]><![CDATA[Поздрав генерацији коју ћемо памтити!]]>Fri, 23 May 2025 07:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/2229105Аутор: Софија Слијепчевић

Још једна генерација матураната се опростила од Четврте гимназије у којој је заједно учила и расла четири године и кренула у нову етапу живота у којој свако треба да пронађе свој властити пут. Иако је ова година била пуна изазова, иако су се низале околности на које нико није рачунао, наши матуранти су настојали да у свему пронађу своје место, да покажу одговорност према друштву у ком живе и према будућности према којој су кренули, истрајавајући у својим захтевима да се друштво мења набоље. Друштвена превирања у која су били укључени поприлично су их изместила из школских клупа, многе предвиђене активности су изостале, као и такмичења са којих су у претходним годинама доносили мноштво награда, али ипак, када све саберемо, у овој генерацији било је много оних који су, кроз четворогодишње школовање, оставили траг вредан памћења.
Међу њима има ученика који су успешно представљали Четврту гимназију на међународним олимпијадама знања, престижним државним и међународним такмичењима, учествовали у међународним пројектима, у јавним наступима, сарадњи са културним институцијама, у спортским надметањима, такмичили се у области предузетништва, били укључени у ваннаставне активности... Тешко је набројати баш све који су нечим добрим обележили своје четворогодишње школовање и вероватно ћемо направити неки пропуст у набрајању имена ученика, али ћемо ипак покушати да поменемо бар нека, да се не забораве.
Као што је и ред, почећемо од ђака генереције, Илијане Баљак, која је носилац дипломе „Вук Караџић“, али и бројних других квалитета, особина, талената и постигнућа захваљујући којима се издвојила и заслужила ову титулу.
Илијана је подједнако успешна у подручју природних и друштвеник наука, што је доказала кроз резултате постигнуте на такмичењима. Успешно је представљала школу на Књижевној олимпијади, Републичком такмичењу из филозофије, на међународном такмичењу у писању филозофских есеја – BSPEE, Републичком такмичењу из математике, такмичењу младих математичара „Кенгур без граница“. Била је и чланица једанаесточланог тима Четврте Гимназије у међународном ЕРАЗМУС+ пројекту „Let's Аct Мultilingual“ 2023. године, а уз све то, Илијана је показала изврсне таленте у подручју драмског и ликовног изражавања, о чему постоје лепи трагови на страницама Супер фора блога.
Поред Илијане, вуковци и заслужни ученици које свакако треба поменути били су и Матеја Бабић, Павле Поповић, Никола Недељковић, Сара Живадиновић и Сара Савић.

Важно је истаћи и ученике који нису носиоци дипломе“ Вук Караџић“ али су постигли изванредне резултате на такмичењима, како у Србији, тако и на европском нивоу. Ту је пре свих Лука Милошевић, ученик одељења 4/6, који је годинама заредом успешно представљао и афирмисао Четврту гимназију на државним и међународним такмичењима. Лука се показао као прави млади ерудита. Он је освајач трећег места на Републичком такмичењу из књижевности – Књижевна олимпијада, бронзане и златне медаље на Европској географској олимпијади, првог места на Републичком такмичењу из руског језика, бронзане медаље на Српској олимпијада филозофије - СОФија и уз све то учесник бројних школских активности у којима знање има важну улогу.
Нећемо пропустити да поменемо ни Андрију Балабушића, освајача бронзане медаље на Еевропској географској олимпијади, Угљешу Михајловића који је освојио друго место на НИС олимпијади знања из руског језика, Стефанa Живановићa који је освојио друго место на Републичком такмичењу из информатике „Гига дабар“, Николину Коларевић и Даницу Цветковић, које су представљале школу на Републичком такмичењу из књижевности – Књижевна олимпијада, Сару Савић, чланицу тима Четврте гимназије који је освојио друго место на националном такмичењу „Изазов специјал“.
Матуранти наше гимназије били су једнако успешни и на пољу уметности, па не смемо изоставити Валерију Мурузовић која је освојила је прво место такмичењу рецитатора Општине Савски Венац. Посебан траг оставили су и чланови драмске групе Четврте гимназије – Театар 4, међу којима су Нина Рајшић, Николина Коларевић, Угљеша Михајловић, Мирослав Ашћерић, Кристина Перовић, Неа Ђорђевић и већ поменута Илијана Баљак, који су освојили треће место на фестивалу „Позориштарије“. Песничким талентом, поред поменутог учешћа у другим областима, представила се Даница Цветковић, добитник друге награде на песничком конкурсу "Запесничимо". Поносни смо и на бенд „Вилис“ чији је члан наш матурант Душан Шевић. На такмичењу средњошколских бендова „БГ инвазија“ у Дому омладине, крајем прошле године, овај бенд је представљао Четврту гимназију и освојио прву награду, као најбољи млади бенд по мишљењу стручног жирија.
А и међу спортским трофејима који остају након сваке генерације у нашој школи нашли су се и они по којима ће се памтити неки овогодишњи матуранти. Катарина Николић, Тара Тадић, Лара Ђорђевић и Наташа Владушић, освојиле су појединачно друго место на Републичком школском првенству у оријентирингу, а Лука Бранковић освојио је треће место на Окружном такмичењу у џудоу.
Четврта гимназија традиционално негује добре односе са различитим институцијама у области науке и културе, а неки од наших овогодишњих матураната дали су свој допринос сарадњи са Руским центром за науку и културу „Руски дом”. Представници Четврте гимназије на годишњем концерту „Руског дома“ 2023. били су ученици одељења 3/6, Алекса Антонијевић, Милош Дабић, Андреј Животић, Стефан Стево Жигон, Веља Јовановић, Петар Јовановић, Јана Ковач, Тијана Тодоровић, и Урош Трајковић, који су учествовали у рециталу на руском језику, а међу њима и Николина Коларевић и Ана Крајновић које су на виолини и клавиру свирале традиционалну руску музику.

Вредна помена је и сарадња са Музејем Иве Андрића, Музејем Вука и Доситеја као и Педагошким музејем у којима су многи од овогодишњих матураната учествовали у јавним часовима, презентацијама, пригодним свечаностима и промоцији наше гимназије на најлепши начин.

Када све саберемо и одузмемо, иза нас је једна тешка школска година из које ћемо можда пожелети штошта да заборавимо, али оно што је сигурно – нећемо заборавити генерацију која је, на много начина, у њој оставила свој печат.

]]><![CDATA[Четврта у финалу конкурса Генератор ЕДУ]]>Wed, 21 May 2025 07:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/6619308Разговор водила: Софија Слијепчевић

Ове године одржан је осми циклус програма „Генератор ЕДУ“ који ОТП банка спроводи сваке године са циљем да одговори на актуелне друштвене промене. Овогодишњи конкурс посвећен је унапређењу финансијске писмености и развићу критичког односа деце и младих према новцу. Професорке наше гимназије: Снежана Параносић, Драгана Латовљев и Јелена Удовичић представиле су свој пројекат „Један дан без трошења“ на овогодишњем такмичењу. Управо се та идеја нашла међу десет најбољих решења у финалу овог конкурса, у коме је представљено чак 113 иновативних пројеката. У намери да о свему овом сазнамо нешто више, упутили смо неколико питања нашим професоркама, како бисмо добили информације из прве руке.

Професорке Снежана Параносић и Драгана Латовљев на представљању пројекта
"Један дан без трошења"

На који начин је дошло до учешћа IV гимназије у Београду на конкурсу „Генератор ЕДУ“, питали смо професорку Снежану Параносић:
„Већ три године водим програм Финансијска писменост, а више од десет година и програм Предузетништво у нашој школи. Кроз рад са ученицима, али и као дугогодишњи одељењски старешина, из прве руке сам увидела колико млади слабо познају основне финансијске појмове као што су штедња, инвестиција, буџет, камата, кредит… па чак не увиђају ни разлику између жеља и потреба. Током радионица, али и кроз свакодневне разговоре са колегама који и сами, као одрасле особе, осећају последице недовољног финансијског образовања, постало ми је јасно колико је важно систематски развијати ове вештине код младих – на време и на прави начин. Када је ОТП банка расписала конкурс „Генератор ЕДУ“, препознала сам то као прилику да знање и искуство из учионице преточим у ширу кампању – животну лекцију која има потенцијал да мења обрасце понашања и размишљања. Током развијања пројектне идеје схватила сам да желим да укључим још колега, како би пројекат био садржајнији.
Да бисте наставили са читањем кликните на Rеаd Mоrе.

Позвала сам колегиницу Јелену Удовичић, професорку енглеског језика и савесног одељењског старешину, јер је једна од идеја била да кампања буде двојезична и доступна широј јавности. Такође, замолила сам и колегиницу Драгану Латовљев да нам се прикључи, будући да је њено знање професора рачунарства, информатике и савремених технологија, имало кључну улогу у реализацији онлајн сегмента ове кампање. На овај начин пројекту је обезбеђен мултидисциплинарни приступ, као и снажнија тимска динамика. Тако је настао пројекат „Један дан без трошења” – иницијатива која је одмах добила подршку управе школе јер се уклапа у визију савременог, функционалног образовања које повезује знање са животом“.
Инспирацију за покретање пројекта „Један дан без тошења“, професорка Параносић је пронашла управо у својим ученицима:

„Из дана у дан пратим њихове навике, коментаре, реакције када схвате колико мало знају о свакодневном управљању новцем. Такође, подстицајни су били и разговори које родитељи и наставници међусобно деле, увиђајући да нас нико није учио како да паметно трошимо, планирамо, одложимо импулс. Овај пројекат је покушај да то променимо – едукацијом, разговором, креативним изазовима“.

Како је изгледао процес пријаве на конкурс „Генератор ЕДУ“, објаснила нам је професорка Драгана Латовљев:
„Конкурс је расписан у децембру 2024. године, а читав процес је трајао шест месеци. Од пријаве пројекта, преко селекције, pitch презентације и снимања промотивног видеа, па све до финала – све је било веома професионално, али је захтевало посвећеност и озбиљан рад. Пролазили смо кроз више кругова селекције пред различитим комисијама – стручњацима из света финансија и друштвено одговорних компанија“.
Питали смо професорку Латовљев и који је главни циљ овог пројекта:
„Циљ пројекта је да оснажи младе да постану одговорни и свесни потрошачи, да развију критички однос према новцу и разумеју последице импулсивне потрошње, реклама, трендова и друштвених притисака на своје финансијске одлуке.

Желимо да ученици науче да препознају разлику између жеља и потреба, да промишљају пре него што троше, да планирају и буџетирају сопствене ресурсе – укратко, да развијају вештине које су кључне за личну стабилност и самосталност. Дугорочно, пројекат тежи да финансијске теме престану да буду табу и да подстакне отвореније разговоре о новцу унутар породица, као и већу заступљеност финансијског описмењавања у школама. Желимо да образовни систем препозна да је знање о новцу једнако важно као и знање из математике или језика – јер директно утиче на квалитет живота, доношење одлука и способност младих да буду активни, одговорни грађани“.

А како је ваш пројекат конципиран и по чему је посебан?
„Пројекат смо осмислиле тако да комбинује истраживачки приступ, едукацију засновану на искуству и савремене комуникацијске канале. Ученици најпре анализирају своје потрошачке навике и свакодневне изборе – кроз вођење дневника потрошње и дискусије о стварним ситуацијама које су им блиске. Након тога, кроз интерактивне радионице и практичне задатке, упознају се са основним финансијским појмовима – попут буџетирања, штедње, рационалне куповине, медијских манипулација и одрживе потрошње. Средишњи део пројекта је изазов „Један дан без трошења“, у којем ученици покушавају да 24 сата не потроше ни један динар, бележе своја размишљања, унутрашње дилеме и спољне притиске, како би увидели колико је потрошња често емоционално или социјално условљена. Пројекат прати и кампања на друштвеним мрежама, уз израду инфографика, видео садржаја и едукативних објава – како би се поруке пренеле и ширем окружењу. Оно што чини овај пројекат посебним јесте то што ученици нису пасивни учесници, већ активни аутори и креатори садржаја кампање, који осмишљавају поруке, визуале и стратегије комуникације. Тиме развијају не само финансијску писменост, већ и креативне, дигиталне и комуникационе вештине, као и осећај одговорности и утицаја на заједницу. Пројекат је утемељен на принципима савременог образовања: искуствено, тимско, међупредметно и друштвено ангажовано учење – што га чини посебно релевантним и применљивим у различитим школским контекстима“.

Професорку Јелену Удовичић замолили смо да нам, као некоме ко мало зна о овој проблематици, мало детаљније представи овај пројекат:
„Један дан без трошења“ је едукативно-истраживачки пројекат који, кроз савремене методе учења и онлајн кампању, подиже свест младих о томе како, зашто и када троше новац. Иако га симболично прати изазов да се 24 сата не потроши ни динар, суштина пројекта је много дубља – ученици кроз анализе, дискусије, вежбе, видео рефлексије и практичне задатке уче о планирању буџета, разлици између жеља и потреба, утицају реклама, друштвених мрежа, инфлуенсера и вршњачког притиска на потрошњу, као и о појмовима попут штедње, улагања и одрживе потрошње. Посебно важан део пројекта је што ученици активно учествују у његовом креирању – кроз тимски рад, осмишљавање кампања, дизајн и анализу – чиме развијају дигиталне, креативне и комуникацијске вештине. Укратко, то је пројекат који учи младе да размишљају критички о новцу, себи и друштву у којем живе“.
Да ли је било потешкоћа и дилема током рада на пројекту?
„Наравно, било је и потешкоћа и дилема – најпре у покушају да комплексну тему Финансијска писменост прилагодимо узрасту ученика. Међутим, искуство и знање које имамо, помогло нам је да осмислимо пројекат који је користан и применљив, а да не представља додатно оптерећење ученицима који су већ суочени с густим распоредима и бројним обавезама. Водиле смо се тиме да свака активност мора имати смисла, да се може повезати са свакодневним искуством младих. Желеле смо да пројекат буде инспирација, а не додатна обавеза“.

Писање пројекта је веома захтеван посао, па нас је занимало какви су мотиви покретали наше професорке да се, поред свих својих редовних послова, додатно ангажују на овом задатку:
„Верујем да образовање има смисла само ако помаже младима да постану одговорни, освешћени и оспособљени за реалан живот“, одговорила је професорка Параносић. „Као наставница, али и као родитељ, свакодневно видим колико је важно да млади не излазе из школе само са репродукованим знањем, већ са стварним вештинама које могу одмах да примене. Финансијска писменост је управо једна од тих кључних вештина – она утиче на личне изборе, сигурност, самосталност и способност да се рационално носимо са изазовима које носи савремени свет. Мој мотив је био да кроз овај пројекат ученици не науче само дефиницију речи буџет, штедња… већ да се оснаже да направе свој лични буџет, разумеју зашто троше, како да штеде, како да препознају маркетиншке трикове и одупру се потрошачком притиску. Желела сам да их охрабрим да постављају питања, да преиспитују, да разумеју вредност новца и сопствених одлука. Иза овог пројекта стоји снажно уверење да школе морају да буду места где се гради отпорност, критичко мишљење и свест о томе да новац није циљ – већ алат који треба користити мудро, солидарно и одговорно. Управо та вера у моћ образовања да мења животе била је мој главни покретач“.
Верујете ли да би овај пројекат могао да доведе до позитивних промена навика и начина размишљања младих?
„Верујем. Ученици су били извор и покретач целог пројекта. Њихова радозналост, али и несигурност по питању личних финансија, показали су нам колико простора има за напредак. Већ током првих активности у оквиру програма Финансијска писменост, који водим у нашој школи, уверила сам се колико ученици брзо и са интересовањем усвајају нова знања – када им се понуде конкретни, животни примери с којима могу да се поистовете. Наравно, не очекујемо чудесну и брзу промену понашања преко ноћи. Свесни смо да се навике граде постепено и да овакве теме захтевају време, понављање и личну рефлексију. Ипак, од нечега се мора почети. Верујемо да је управо овај пројекат добар први корак – он отвара простор за размишљање, разговор и личне увиде, који су неопходни за дугорочну промену ставова и понашања. Ако ученици након овог искуства почну да преиспитују своје свакодневне одлуке о трошењу, да постављају питања и другачије гледају на вредност новца, већ смо остварили важан помак. Суштинска промена почиње управо од тих малих, али свесних корака“.

Професорку Јелену Удовичић замолили смо да нам опише шта је то, по њеном уверењу, издвојило овај пројекат и обезбедило му место у финалу конкурса:
„Верујем да је пројекат препознат управо зато што је настао из стварне школске праксе где свакодневно препознајемо, у раду са ученицима, аутентичну потребу да се млади оснаже за животне изазове који се тичу новца, избора и одговорности. Није реч о теоријском приступу, већ о пројекту који се развијао из непосредног искуства наставника и ученика, и управо зато је применљив и релевантан. Поред тога, пројекат је и садржајно и методички осмишљен тако да комбинује више области – финансијску писменост, грађанско васпитање, предузетништво, медијску писменост и дигиталне вештине – кроз ангажовање ученика не само као учесника, већ и као стваралаца. То га чини интердисциплинарним, иновативним и дубоко инклузивним. Такође, велика предност пројекта је што је лако преносив – предложени модел се може применити у било којој школи, уз минимална средства, а може се развијати и прилагођавати контексту. Има снажну поруку, али и јасну структуру, конкретне методе рада и евалуације, што га чини практичним и одрживим. Управо та комбинација искрене намере, педагошке промишљености и једноставне применљивости вероватно је оно што га је издвојило и довело до финала конкурса“.
Сматрате ли да би било корисно да „Један дан без трошења“ постане стални део школског програма, како би млади имали прилику да постану свеснији потрошачи и развију критички однос према новцу?
„Апсолутно. Већ планирамо да „Један дан без трошења“ постане редовна активност у оквиру часа одељењског старешине и програма предузетништва. Верујемо да овакав приступ може дугорочно допринети развијању финансијске писмености и критичког односа према потрошњи. Визија нам је да кампања прерасте оквире наше школе и постане модел који свака школа може да прилагоди и примени у свом окружењу“.

У међувремену су проглашени победници овогодишњег конкурса и Четврта гимназија, нажалост, није међу њима. Какви би били бенефити за нашу школу да је наш пројекат освојио очекивану награду?
„Не осећамо то као пораз, напротив, мада, када улажете велики труд, увек очекујете и награду за то“, одговорила нам је професорка Латовљев. „Зар није успех наћи се међу десет најбољих у конкуренцији од 113 учесника? Веома смо задовољне својим постигнућем, заиста. Истина, победа би нам као школи донела већу видљивост, додатна финансијска средства и могућност да пројекат проширимо на више разреда, друге школе и ширу локалну заједницу. Планирале смо и отворене радионице за родитеље, као и већу дигиталну кампању са учешћем спољних партнера. Улазак у финале већ нам је донео огромно признање, мотивацију и додатну подршку за даље ширење идеје. Остајемо посвећене циљевима пројекта и верујемо да ће оставити значајан траг међу ученицима и наставницима који у њему учествују.

Додатну вредност нашем учешћу донела су и бројна признања партнера Генератор ЕДУ конкурса, која директно доприносе развоју наше школе на више нивоа. Издавачка кућа Bоока, на челу са директором Иваном Бевцом, наградила нас је вредним пакетом својих издања, чиме је школска библиотека обогаћена новим савременим насловима – што је значајан допринос развоју читалачке културе међу ученицима. Српски филантропски форум омогућио је стручну обуку за писање пројеката и фандрејзинг за наставнике учеснике, чиме је наш тим оснажен за даље планирање и спровођење школских иницијатива, али и за активно учешће у домаћим и међународним конкурсима. Компанија Nordeus препознала је квалитет наше ученичке праксе и наградила нас подршком у даљем развоју дизајна едукативне друштвене игре Beritage, која је ове године освојила друго место на Националном такмичењу ученичких компанија – што додатно оснажује наш предузетнички програм и његову одрживост. Такође, Центар за промоцију науке позвао нас је да дамо интервју за часопис Елемент, чиме се видљивост наше школе и иновативних наставних пракси проширује и ван образовне заједнице. Поред тога, школа ће ускоро потписати уговор о сарадњи са ОTP банком, чиме ће нам бити омогућен приступ мањим финансијским средствима намењеним за реализацију пројекта, што додатно потврђује одрживост идеје „Један дан без трошења”. Сви ови резултати јасно показују да је учешће на конкурсу донело конкретне, трајне и вишеструке користи за школу – у виду ресурса, стручног оснаживања наставника, подршке ученичким пројектима и јачања јавног угледа наше установе“.

Предраг Михајловић - председник Извршног одбора и извршни директор ОТП банке Србија (лево)
Филип Илић - водитељ програма Communication и консултант за односе са јавношћу ОТП Банке (десно)

За крај, питали смо професорку Снежану Параносић какав је утисак на њу и њен тим оставило искуство учешћа на овом конкурсу:
„Било је инспиративно, динамично и охрабрујуће. Упознале смо изузетне људе, чуле бројне сјајне идеје и још једном се увериле да школа може бити место стварних промена – ако јој се пружи прилика, простор и подршка. Посебну вредност целом процесу дала је и могућност професионалног умрежавања, размене знања и подршке међу колегама из различитих школа. Захвални смо OTP банци на изузетној организацији, подршци и јасно исказаној посвећености образовању, као и стратешком партнеру конкурса – организацији Достигнућа младих, чије вишедеценијско искуство у образовању младих за предузетништво и финансијску писменост чини окосницу овог пројекта. Посебну вредност конкурсу дао је и стручни жири, који су чинили представници реномираних организација и компанија као што су: Mastercard, Fondacija Nordeus, Beogradska otvorena škola (BOŠ), PwC, ICT Hub, Cентар за промоцију науке, издавачка кућа Booka, Српски филантропски форум, Trag fondacija и Inspira Grupa. Њихово присуство и подршка у свим фазама конкурса – од менторства, селекције и вредновања, до доделе посебних признања – показали су да, када се образовање, бизнис и цивилни сектор уједине, настају иницијативе које имају стварну моћ да мењају друштво. Њихова улога у охрабривању наставника, јачању капацитета школа и давању видљивости квалитетним образовним пројектима непроцењива је и улива поверење да образовање заиста може постати покретач друштвене промене. Учешће у конкурсу за нас је већ сада победа – јер је изнедрило пројекат који има потенцијал да мења ставове, развија свест и покрене трајне промене.“

]]><![CDATA[Знање је наш адут]]>Wed, 09 Apr 2025 07:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/6690138Аутор текста: Мила Каталинић Јовановић

Девети април је био баш узбудљив дан у Четвртој гимназији. Врвело је од знања и доброг расположења. У низу догађаја које је организовала петочлана радна група Активности у време блокаде, нашла се и прилагођена варијанта квиза "Потера", а одзив ученика, било у улози такмичара, било у циљу подршке у публици, био је више него очекиван. Било је у публици и професора који су на овај начин желели да подрже културу, знање и промотере ових вредности међу својим ученицима. Сви заједно, хтели смо да покажемо да је, упркос томе што смо, због подршке студентима, одлучили да блокирамо наставу, знање ипак наш главни адут.
Штимунгом целог догађаја управљале су две водитељке, Кристина Кулунџић и моја маленкост, Мила Каталинић Јовановић. Такмичење, које се састојало од три рунде, започело је седам трочланих екипа и свака је представљала једно одељење. У првој рунди екипе су сакупљале поене на брзим питањима, у другој рунди такмичари су супротстављали своје знање знању трагача, а трећа је представљала дуел између најуспешнијих тимова.

Водитељи, такмичари и трагачи

Такмичење су започели тимови одељења 3/1, 3/3, 3/4, 4/2, 4/3, 4/5, које су представљала два тима и 4/6.
У финалном дуелу своје ризнице знања су супротставили управо тимови из одељења 4/5.
Трагачи су такође били на висини задатка. Наставница биологије, Јелена Аврамовић и Лука Милошевић, ученик четвртог разреда, нису дозвољавали такмичарима да се опусте и пратили су их у стопу својим тачним одговорима.
У финалу је било заиста узбудљиво. Било је предвиђено да такмичари одговарају на десет питања, али су организатори у неколико наврата морали да, спортским речником речено, „свирају продужетке“. Додавали су питања једно за другим, како бисмо коначно добили победника. Симболични „трофеј“ и огроман аплауз освојиле су Љубица Ђокоћ, Милица Митровић и Дијана Милошевић, које су достојно "браниле боје" одељења 4/5, али у ствари, можемо слободно рећи да су оне заступале, заједно са осталим такмичарима и трагачима, све нас који смо хтели да покажемо да нам је знање и те како важно.

О атмосфери током такмичења говоре фотографије

]]><![CDATA[Дневник великих очекивања]]>Mon, 10 Mar 2025 07:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/7122004Забележила Вера Вукмировић

Једанаестог фебруара 2025. почела је друга велика протестна шетња студената, 137 км дуго пешачење до Крагујевца. Вече пре тога у мојој кући било је прилично напето. Знала сам да морам ићи. После вожње бицикла до Новог Сада, када сам се, након дуготрајних преговарања са породицом, придружила студентима у њиховом првом пешачењу, положила сам испит поверења својих родитеља и сада није било много аргумената против моје одлуке. Али две су ми препреке, ипак, стајале на путу. Нико од мог друштва није хтео да иде. Чак и они који су планирали, предомислили су се у последњи час. Такође, како нисам студент, нисам била у групама за пријаве, за смештај, храну и организацију ове озбиљне пешачке акције коју су сви, некако од миља, називали шетњом.

И апслоутно нисам знала шта ме чека. Где ћу спавати, шта ћу јести? Са ким ћу бити ако ме задеси каква невоља? Како се опремити за четири дана шетања на фебруарској температури од 10°С која се ноћу спуштала испод нуле?
Определила сам се за тактику, онако дословно схваћену – Omnia mea mecum porto. „Све своје са собом носим!" Врећа за спавање, подлошка, перјана јакна, кишна јакна, полартек, грејачи за ноге, лампа, капа, рукавице, храна, патике... Најлакши део посла било је убацити ствари у ранац. Тежи део, ношење ранца четири дана по брдовитој Шумадији, тек је следио.
А онда је дошло оно најтеже: „Ја мислим да идем сутра за Крагујевац.“
Моја мама је ћутала цело вече, потајно се надајући да ћу ипак одлучити да одустанем.
Тата, који ме увек подржава у свему што заиста желим, само се насмејао и рекао: „Јутро је паметније од вечери.“
Ујутру сам ставила ранац на леђа и кренула пешке на пут дуг 137 км.

Ко то иде ко то гази,
студент страшни наилази...

Ко то иде, ко то гази
Поткошуља, мајица на кратке рукаве, мајица на дуге рукаве, дукс, полартек, перјана јакна, кабаница. Чарапе, кеса, хеланке, вунени грејачи, тренерка, капа, вунена трака за чело, капуљача, капуљача, капуљача ми пада преко очију. Ништа не видим. А и не чујем. Вера покретно буре. Оклопни тенкић у првој спороходној. Јесу ли ми требале све те ствари које теглим на леђима? Вера, не постављај глупа питања, знаш да јесу.
Дува ветар, завлачи ми се између капуљача – ето мама, обукла сам се слојевито – и вришти у ушима. Рекли су да до Орашца има још само осам колометара. Колико је то дана хода?! Малопре сам мислила да смо већ сасвим близу, али то малопре је било одавно. Више немам апсолутно никакав појам о времену. Али време има два значења и овог другог сам прилично свесна – све око мене је прилично хладно и прилично мокро. Телефон ми је у џепу, две јакне испод, па бирам, нека и он буде на сигурном, да останем у топлом испод свих тих слојева тканине. На топлом и у незнању.
Пада снег, онај најгори снег, мокар и тежак, који те зачас превари и уместо да буде слатка пахуљица на твом длану, он ти подмукло пада по леђима и натапа јакну и све испод ње. Тренерка ми је већ мокра и ветар ме непрекидно подсећа на то. Хајде да мислимо нешто друго, Вера. Пусти околности! Сећам се да сам у једном часопису прочитала да је апсолутно све у глави. Бирам да у мојој глави буде слика логорске ватрице и мојих руку које се греју над њом. Гледам све те предивне нијансе црвене и наранџасте и испитујем моћ самообмане. Вера, добро ти иде, на путу си да постанеш сјајан лажов! И тако, газим по клизавом снегу, на минус пет степени, тамо према том Орашцу удаљеном само осам километара и много ми је лепо.
Правимо паузу у орашачкој цркви. Практично смо утрчали у њу. Снег је остао напољу, осујећен у намери да ликује над натопљеном дружином која му је пркосила целим путем, а ми смо полегали на под. Била је то нека чудна медитација у окриљу наоса који је испуњавала тишина нашег умора. Мокри, лепљиви и блатњави, само смо лежали и ћутали. Иако је прошло време за паузу, нико се није подизао са пода. Неки редари су викали „полазак“, али се већина, расута по поду, није одазивала. Када смо се коначно подигли и искорачили из заштите црквених двери, дочекао нас је онај исти снег, али са удвострученом снагом, потпомогнут ветром који нам га је навејавао у лица. Пауза се протегла на добрих четрдесет пет минута, па су нам се мишићи за то време охладили, а жуљеви се пробудили и прихватили свог посла у нашој мокрој обући. Али није то ништа, то је само знак да идемо даље, према светлима у даљини. Аранђеловац је већ нестрпљив да нас загрли, па убрзавамо корак.
Ко то иде, ко то гази,
студент силни наилази!
Снага нам је велика,
јачи смо од челика!

Питање које сваку мајку мучи -
Да ли си јела нешто?

Људи су на улице износили толико хране, да смо се осећали као на неком светском сајму кулинарства. Крчкало се, динстало се, мирисало. Пасуљ, печење, домаћа кобасица, проја, гулаш, супе... Толико труда и толико добре воље. Све најбоље су износили пред нас. Нечије маме, баке, тетке, ујне, спремале су своје специјалитете и смешиле сe као да своје дете хране, кад год бисмо од њих узели палачинку или колач. А ја сам, након целог дана хода, била вољна да испробам све специјалитете и заслужно похвалим сваку добру жену која их је са љубављу припремила, тако да ниједно вече, нисам отишла на спавање празног стомака. Изгледало је све као једна велика слава или заједнички рођендан. Родила се нада? Ови дивни људи мора да су се за наш дочек спремали данима раније. Требало је много кувати да би нас све нахранили.

О ђиру на нони
Ђир се на нони отвара полако. У почетку, само ходаш. На твојим ногама постоји слаба тачка која чека да са корацима буде пронађена. Мој се ђир родио на малом прсту и није био једини из своје породице, али је свакако био најлепши. У почетку је то само свраб који једва и осетиш, па га занемариш. И ту одмах направиш прву грешку, јер мали ђирови не воле када их занемарујеш. Свраб постаје пецкање и онда званично знаш да си негде погрешио. Али наставиш да ходаш јер имаш циљ. А и није мајка пекмез родила. Корак. Корак. Три. Четири. Педесет седам. Сто четири. Могу ја то. И тада већ боли. Двеста тридесет један и петсто три и већ сам се забројала... Али свакако нећеш стати! Болеће, то је већ извесно, али ти ћеш то у глави искључити. Снаћи ћеш се некако... Јер имаш циљ.
И полако, корак по корак, газиш. Болуцкаће, ти не обраћај пажњу, па ће престати да боли. Тада твој мозак узима ствар у своје руке. И ти идеш, ходаш раме уз раме са другима, машеш неким непознатим људима у пролазу, повремено запеваш и – не осећаш ништа. Тамо, на крају ове дуге шетње је циљ. Или – сама ова шетња је циљ. Свеједно, ово је важније од твог жуља на малом прсту.
Ђир, међутим, не мисли тако. Гази и он с тобом напред, подноси твоју упорност и стрпљиво ишчекује тренутак да те подсети да је ту. И на првој паузи, када прекинеш ред магичних корака, а ноге се мало охладе, он се јави у свој својој величини, поприлично одрастао и спреман да ти својом набујалом снагом стане на црту. Тада први пут заиста разумеш онај израз – стати некоме на жуљ. А онда, са крајем паузе, закотрљавамо нови круг. Ђир је срећан јер је опет у првом плану, ти мрзиш паузу коју си једва чекала, али ходаш.
А када падне мрак, када стигнеш до првог преноћишта и скинеш чарапу, следи упознавање tête-à-tête! Са малог прста смеши ти се ђир и некако чудно пулсира, као да ти намигује. Неочекивано, преплави те нека чудна нежност и уместо да се осетиш ојађено, ти га заволиш. Штавише, помало поносно га упоређујеш са осталима који су се на разним прстима и петама и табанима твојих сапутника родили тога дана.

Након првог дана хода, нажалост, свако је открио своју највећу слабост. Некоме су то била колена, некоме зглобови. Ја сам добро прошла, мени су само изашли пликови по стопалима, са једним нарочитим на малом прсту. Истина, онда су ти пликови попуцали и целе чарапе и беле патике биле су крваве, али ми смо на њих гледали као на трофеје.

Пољупци без рока трајања
Негде на путу према Крагујевцу, рекла бих на трећини пута, спазих кућерак од цигле. Благо нахерен, као да се уморио. Путић до кућерка је угажено и стврднуто блато које једва чека кишу, па да направи џумбус. Испред кућице стоји бака. Седа коса јој се отима испод мараме, а лице одаје да ова старица нема обичај да седи у фотељи скрштених руку. Кожа јој је тамна, колико препланула од летњих жега, толико запрашена од рада са земљом. Стоји и посматра нас као опчињена нечим, ни сама не зна чим.
Нешто ме привуче да јој притрчим. Да је загрлим. Да јој без речи нешто кажем – да није сама, да сам ту, да смо сви ту... да сам је стварно видела и да могу да сведочим да негде у Шумадији, у кућици од оронуле цигле живи она.
Неочекиваном снагом бака ме привлачи у чврст загрљај, а онда уследе исто тако неочекивани пољупци, тачније, неко дирљиво старачко цмакање које долази однекуд из дубине душе. Тада примећујем, а и осећам, да бакица нема зубе. Толико ме је силовито пољубила да је усисала цео мој леви образ. Нисам стигла ни да се насмејем како ваља, а већ је на ред дошао и десни, па поново леви, јер код нас то увек мора три пута. Прави пљусак. Образи ми бриде, имам утисак да су се зацрвенели, а она ме гледа. Упија ми лик бистрим очима, као што је мене целу, несвесно, хтела да упије пољупцима, да задржи нешто моје у себи заувек. Загрлим је још једном, овај пут много снажније, а затим се окрећем и полако одлазим утабаним путељком према колони студената који грабе према свом циљу. Старица остаје испред кућерка од цигле и кошчатом руком споро одмахује на многобројне поздраве непознатих младих људи. Зна да и ми њу видимо и осећа да није сама.

Нигде на целој планети није се могла осетити та енергија. И не могу ни речима исказати оно што смо сви тада осећали, оно што можеш осетити само када си након дугог времена у мраку коначно изашао на светлост. Нигде на свету није било толико осмеха и суза. Нигде на свету није било толико загрљаја, толико радости и песме. Нада је плесала ваздухом, слобода је била у нама и ми смо је нештедимице поклањали свима около.
По доласку у свако место, играли бисмо коло са домаћинима, ма колико уморни били. А када коло крене да убрзава, бол постаје слатка. И онда само играш.

]]><![CDATA[На млађима шах остаје]]>Wed, 12 Feb 2025 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/5753732Аутор текста: Гала Глишић

На иницијативу Спортске гимназије из Београда започето је незванично екипно првенство средњих школа у шаху. Позвани су наставници гимназија и средњих стручних школа да представљају своје школе и колеге у тимовима од троје до шесторо шахиста, а у зависности од броја пријављених екипа биће организована једнокружна или двокружна лига, по принципу домаћин/гост.

Главна идеја овде није истинско одмеравање у познавању шаха, већ упознавање и зближавање наставника у прилично незавидним околностима вишемесечних протеста због забрињавајућег положаја образовних институција у држави. Привилегију да управо у њој започне турнир добила је Четврта гимназија, а први шаховски дуели одиграли су се 12. фебруара, између представника Четврте и Тринаесте београдске гимназије.
Но, већ на самом почетку, догодило се нешто сасвим неочекивано, што је прилично изненадило наше госте. Професори из Тринаесте гимназије очекивали су да ће их са друге стране шаховске табле дочекати колегинице и колеге, а дочекали су их ученици, перспективни шахисти који су имали више такмичарског жара од својих професора.
Капитен наше шаховске екипе, школски психолог Невенка Јовановић, представила је изненађеним колегама наш тим, који су чинили Стефан Тасковић 4/2, Слободан Јањић 3/3, Матеја Павловић 3/3, Лука Симић 2/3, Јана Јевтић 2/2 и Новак Суџуковић 3/3. Тринаесту београдску гимназију представљало је троје професора, Маја Радојевић, Јован Тодоровић и Марко Свичевић. Прихватили су изазов са осмехом и турнир је могао да почне. Свака екипа је имала своје предности, са једне стране било је искуство и завидни такмичарски резултати, а са друге младост и решеност да покажу најбоље што знају.

Наравно, оно што сви најчешће очекују од такмичења је резултат, а он је, након првог кола лиге средњих школа, за Четврту гимназију био одличан. Укратко, то овако изгледа:

Прва рунда:
1. табла Страхиња Бајкић (МК; 1937) - Јован Тодоровић (ИМ; 2339)
Резултат: 1/2-1/2
2. табла Марко Свичевић - Стефан Тасковић (МК; 1991)
Резултат: 0-1
3. табла Слободан Јањић (I; 1728) - Маја Радојевић
Резултат: 1-0
Укупно: Четврта гимназија - 2.5 – Тринаеста београдска гимназија - 0.5

Друга рунда:
1. табла Јован Тодоровић (ИМ; 2339) - Страхиња Бајкић (МК; 1937)
Резултат: 0-1
2. табла Стефан Тасковић (МК; 1991) - Марко Свичевић
Резултат: 1-0
3. табла Маја Радојевић - Слободан Јањић (I; 1728)
Резултат: 0-1
Укупно: Тринаеста београдска гимназија - 0 – Четврта гимназија - 3.

Највећи подвиг остварио је Страхиња Бајкић, победивши изразито јаког противника, интернационалног мајстора Јована Тодоровића.

Наша екипа је овом приликом потврдила да на младима све остаје, па и шах, али тек их очекују нови изазови. Следи наредно коло, 18. фебруара, када иду у госте Земунској гимназији.

]]><![CDATA[Турнир у стоном тенису]]>Tue, 11 Feb 2025 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/6481719Аутор текста: Урош Трајковић

У низу спортских догађаја током обуставе наставе у Четвртој гимназији, 10. и 11. фебруара 2025. године, одржан је и турнир у стоном тенису који је окупио такмичаре из различитих одељења четвртог разреда. Мада су у блокади наставе, коју су предузели подржавајући захтеве студената, матуранти су на овај начин желели да демонстрирају своје осећање повезаности и заједништва са школом, својим друговима и наставницима.
Турнир је протекао у фер и спортској атмосфери, уз много неизвесних мечева и одличних потеза. Петнаест такмичарки и такмичара укрстило је своје рекете у настојању да стигну до финала и покажу да су мајстори добре концентрације, брзих рефлекса и спортске тактике, што је у овом спорту од изузетне важности. Иако су сви играчи заслужили похвале, до финала су морала стићи само два. Били су то Стефан Стево Жигон и Матија Кикановић. У изузетно узбудљивом мечу, заслужену победу однео је Стево Жигон, резултатом 2:0 по сетовима.

Стево Жигон и Матија Кикановић

Галерију фотографија можете погледати на нашој страници IV у спорту.

]]><![CDATA[Хуманитарни турнир у одбојци]]>Mon, 10 Feb 2025 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/3571115Аутор текста: Марија Митровић

Матуранти Четврте гимназије у Београду организовали су 5, 6. и 7. фебруара хуманитарни турнир у одбојци, сa циљем да дају макар и мали допринос прикупљању новчаних донација за лечење мале Мије Поповић.
Сви који су присуствовали турниру, било као такмичари, било као навијачка подршка, могли су уживати у једном лепом споју спортског духа, тимске игре и неоспорних талената, од којих неки можда постану и будући шампиони Србије.

На турниру је учествовало десет екипа, а састав тимова био је мешовит – ученици различитих разреда и одељења играли су заједно, јер главни циљ није био да победи једно одељење, разред, мушка или женска екипа, већ вештина, срчаност, колективни дух и добра воља учесника.
Подршка публике је била посебно драгоцена. Састављени од ученика, родитеља и свих запослених у
школи, навијачи су створила атмосферу за памћење. Сваки поен испратили су громогласним навијањем и подстицањем играча да дају оно најбоље што носе у себи.
У финалу, снаге су одмериле екипе 3/2 и 2/1. Победила је екипа 2/1 резултатом 2:0 у сетовима, а за најуспешније и најефикасније играче проглашени су Марко Адамовић и Коста Прешовић.
Пехар је, као што и треба, отишао у руке победника, али онај прави, морални тријумф припао је свима који су учествовали, улепшали и подржали овај догађај чији је главни циљ био хуманост.

]]><![CDATA[Једна моја кап - нечији цео живот]]>Tue, 04 Feb 2025 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/6773462Николина Радовић

Младима се данас често приписује да су заокупљени собом и својим личним потребама, да не осећају бригу за друге, да нису сасвим свесни света око себе... Срећом сва ова дешавања у чијем корену је управо брига за здравље друштва у ком живе, схваћена у свим својим дословним и метафоричним значењима, демантују те уврежене стереотипе. Управо млади су покренули буђење друштва из летаргије и самодовољности и изричито траже да бринемо једни о другима.
Једна од бројних хуманитарних акција које управо покрећу ученици Четврте гимназије у Београду је добровољно давање крви. Под слоганом Једна моја кап - нечији цео живот, матуранти су позвали ученике и наставнике да се придруже акцији.
Данас је у Институту за трансфузију крви Србије тринаест ученика и два наставника дало крв, а особље Института приредило је тим поводом предавање о методама рада у овој установи и значају традиције добровољног давања крви у нашем друштву.
За већину ученика ово је било прво овакво искуство, а како су изјавили, сигурно неће бити последње.

]]><![CDATA[Ексклузивно - Интервју са Луком Грбићем]]>Sat, 01 Feb 2025 12:54:06 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/7396688Разговор водила Софија Слијепчевић

Знате ли ко је Лука Грбић? Ах, да, ово вам сигурно звучи као неумесно питање, јер ко не би запазио младог, перспективног и уз то врло шармантног глумца који је свој деби остварио у сада већ култном филму Јужни ветар. Ипак, за оне који мало гледају телевизију, представићу свог саговорника са само неколико најважнијих информација. Лука је рођен у Београду и сада има 24 године, а већ је остварио низ запажених улога у телевизијским серијама Бисер Бојане, Тајна винове лозе, Јужни ветар, Јужни ветар 2, Бунар, Посета, Што се боре мисли моје... Заслужио је и прва признања за свој несумњиви таленат – за улогу у филму Јужни ветар, награђен је као најбољи дебитант на 53. по реду фестивалу „Филмски сусрети” у Нишу.

Софија Слијепчевић са Луком Грбићем

За почетак, Лука, реци нам коју средњу школу си похађао и какав ђак си био?

Похађао сам Прву београдску гимназију. Заправо, завршио сам три разреда, што значи да нисам завршио средњу школу. Ето, то ти је нова вест (каже кроз смех). Не знам да ли то знаш, али у Србији постоји та могућност да се упишеш на уметничке факултете без завршене средње школе. Тако сам се ја, после треће године гимназије, уписао на Факултет драмских уметности. Планирао сам, наравно, да тај преостали разред ванредно завршим, положио сам неких пет или шест испита, а онда су ме заокупиле обавезе на факултету, то је изашло у први план и ето... имам завршен факултет, али не и средњу школу. А за успех у школи не знам тачно. Био сам одличан, у основној са 5.00, а и после сам увек имао неке добре оцене.

Како посматраш себе у оквиру своје генерације? Да ли сматраш да си се по нечему разликовао од својих другова и, уколико јеси, да ли си због тога био одбачен и неприхваћен од друштва и на који начин си се борио са тим?

Не, нисам се осећао искљученим. То мало зависи и од типа личности. У одрастању сам био склон томе да се прилагођавам друштву. Не нужно да мењам своје ставове, али да на неки начин будем део друштва и освојим своје место на тој вршњачкој лествици. Трудио сам се да будем кул и популаран, што је потпуна глупост, наравно, када све сагледам из ове перспективе. Као и сви људи, када уђу у неку велику средину, рецимо у основну, па у средњу школу, и ја сам увиђао да се разликујем по много ствари. И шта онда радиш? Проналазиш неке компромисе, учиш да се прилагођаваш. Мислим, јесам се разликовао, слушао сам другачију музику од других, али су и ти други слушали другачију музику. Како год, успевао сам да никада не будем „избачен“, што и не мислим да је добро. Можда је то чак и мана. Та идеја да треба да будеш најбољи у групи или да се на било који начин уклопиш у очекивања средине, није то добро. Мислим да је здрав приступ, за сваког младог човека, да преиспитује цело своје окружење, друштво у ком се креће и себе у том друштву.

Мора ли човек понекад, ради прихваћености у друштву, да се одрекне себе или треба да остане свој, макар и несхваћен, па чак и усамљен?

Мислим да човек просто не може да буде само свој. То поготово важи док си млад, али и касније у животу. Човек се развија и мења и док си млад још увек себе не познајеш довољно. Ствараш само илузију да ти тачно знаш ко си ти, па онда да друштво на неки начин жели да те промени, па да ти треба да останеш свој... То је наивно и превише поједностављено. Али са друге стране, ако пристанеш да мењаш своја схватања да би задовољио друштво, да би био прихваћен по сваку цену, онда можеш и да изгубиш себе, а то тек није добро. Ниједна крајност не ваља. Морамо се отворити према друштву да бисмо га упознали. Морамо покушати да га разумемо и да у њему учимо и развијамо се, а не да тврдоглаво истрајавамо у томе да „останемо своји“. Мислим да је то предуслов за било какав раст и развој, да не останеш само свој и тврдоглав. То је, у неку руку, велики проблем нашег друштва, локализованост погледа на ствари, конзервираност и идеја да је остати свој, дакле не мењати се нипошто, некакав нарочити квалитет. Ми смо то уздигли до ранга друштвене, историјске вредности. Треба поштовати себе, бити доследан, имати став, то је у реду. Али треба и разумети одакле долазе ти наши ставови и бити спреман да их преиспиташ. А то је онда нешто што улази у један шири одговор на питање ко сам ја заправо. Много тога изван нас, а не ми сами, утиче на то – у шта сам ја одрастао, да ли верујем у Бога или не верујем у Бога, у ког Бога верујем и хиљаду неких ствари које несвесно усвајамо, које наслеђујемо и онда мислимо да смо то ми. Знаш, и неку музику коју слушаш некако си „добио“ од некога. И све те ствари интернализујеш као своје. Одговор на твоје питање је негде на средини. Не остати статичан и сам да би био свој и не дозволити да постанеш оно што суштински ниси да би био прихваћен. Треба се мењати и прилагођавати по сопственом избору, али ако ствараш само илузију промене, облачиш се како се други облаче, стално се плашиш да нећеш бити у неком пожељном „фазону“, е онда мислим да улазиш у проблематично поље.

Изложен си јавности, а јавност о сваком воли да има разна мишљења. Колико те дотичу мишљења других људи и колико заправо желиш да их чујеш?

И да и не. Мислим да је корисно чути мишљења других људи јер они могу да ти дају неки увид у тебе, који не можеш сам да имаш. Ми смо субјективни, често пристрасни и неким стварима приступамо наглашено емотивно и зато је важно да чујеш неког ко те посматра са дистанце, објективно. Добро је да то буде неко коме и верујеш, ко може да ти каже „еј, човече понашаш се апсурдно“. То те освести. Таква врста дијалога и отвореност за туђе мишљење је дивна понекад. А опет, са друге стране, некад бих волео да мање бринем о томе шта други људи мисле.

Значи бринеш?

ЦЕО ИНТЕРВЈУ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ НА НАШОЈ СТРАНИЦИ ПРЕДСТАВЉАМО.

]]><![CDATA[Турнир за Мију у Четвртој гимназији]]>Thu, 30 Jan 2025 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/9603320Извештавају Вера Вукмировић и Маша Родић

Иако нам са разних медија стижу притужбе како, сви ми који смо се придружили студентима подржавајући их у блокадама, избегавамо школу, дешавања која смо ових дана организовали у Четвртој гимназији указују на то колико смо јој у ствари привржени. И не само то, она сведоче о томе колико нам је стало да све и у нашој школи, али и у нашој земљи, буде усмерено на опште добро и узајамну бригу.

У намери да останемо повезани, али и да делујемо хуманитарно, покренули смо спортске турнире у оквиру којих ће се прикупљати новчана помоћ за девојчицу Мију Поповић која болује од малигног тумора костију карлице. Сви учесници спортских турнира, као и њихови навијачи и сви остали у школи донираће новац за њено лечење.
Први у низу, турнир у баскету, одржан је 28. и 29. јануара. Ученици из свих одељења позвани су да пријаве свој тим, у саставу три плус један, и одзив је био одличан. Пријавило се 18 екипа које су већ првог дана, у првом кругу такмичења, одмериле своје кошаркашке вештине, брзину и прецизност. У други круг пласирало се 12 екипа разврстаних у две групе. Групу А чинила су екипе одељења 4/2, 2/1, 3/2, 4/5 и 2/4, а групу Б екипе 4/4, 1/1, 4/6, 3/4 и 2/3.
Спортска сала била је све време пуна гледалаца. Своје тимове бодрили су другари из одељења, наставници, остали ученици који нису имали своје представнике, а нарочито срчани навијачи биле су одељењске старешине.
Иако су се сви учесници часно борили за победу, неко је на крају ипак морао да буде најбољи. У завршној утакмици гледали смо сјајну борбу између најбољих баскеташа на турниру, екипа 3/2 и 4/6. Победио је сјајни тројац 4/6 Вукашин Џаковић, Павле Живков, Милош Дабић и заслужио трофеј и наше честитке.

Фотографије: Ана Илић

]]><![CDATA[Да ово буде земља за све нас...]]>Sat, 25 Jan 2025 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/5629952Ауторке: Софија Слијепчевић и Милица Ковачевић

Имајући у виду тренутну ситуацију у држави, у којој се већ скоро три месеца велики број младих људи налази у протестима на улици, или су окупљени на факултетима на којима блокирају рад, имамо озбиљан разлог да се и ми позабавимо овом темом. Осим тога, тим протестима су се придружили матуранти из многих градова, као пунолетни ученици који желе да искажу свој став и солидарност са студентима, а међу њима су и матуранти наше школе.

Свему томе морамо додати и чињеницу да просветни радници, а међу њима и наши професори, изражавају своје незадовољство, протестују и обустављају рад још од октобра претходне године, са циљем да неко чује и њихов глас и да у просвети направе неке позитивне промене. Због потпуне обуставе рада од 20. до 24. јануара, до које је довело незадовољство наставника начином како је власт одговорила на њихове захтеве, али и због омаловажавања, етикетирања и вређања професора кроз медије, сви заједно трпимо велики притисак и врло смо узнемирени због тога. На то што наши наставници и директорка школе не пристају да се окрену против својих бивших и садашњих ученика и што покушавају да одбране достојанство образовне установе, као и право да се закони у овој земљи примењују подједнако на свакога ко их прекрши, Министарство просвете одговорило је најавом инспекције и наредбом да се преиспита одговорност директора за целу ову ситуацију. Зато се у школи 23. и 24. јануара окупило мноштво родитеља, наших бивших ученика а садашњих студената, наших матураната и свих осталих ученика, да својим присуством пруже подршку наставницима и директорки школе.

Искористиле смо ову прилику да поразговарамо са нашим ученицима, пре свега матурантима, и сазнамо као они гледају не све ово што се догађа, како разумеју догађаје у којима учествују и шта од свих ових протеста очекују. Из разумљивих разлога нећемо откривати идентитет наших саговорника јер не желимо да у овом несигурном времену било ко од њих трпи негативне последице због онога што мисли и говори. Зато ћемо наводити само питања која смо им поставиле и њихове одговоре.

-Како и зашто сте се нашли у блокади?

„Блокада је прво кренула од студената и ми смо на почетку ушли као њихова подршка. Сматрали смо да је то наша дужност јер и ми ћемо ускоро бити студенти. А после смо схватили колико је наша подршка важна да људи схвате колико је озбиљно све ово што нам се дешава и да свако треба да да свој допринос да би се ово друштво нормализовало. Испоставило да смо ми одмах иза студената у блокади и да и ми имамо, такође, јако велику подршку. Ту смо ради испуњења студентских захтева, а не зато што избегавамо школу, како нам неки приписују.“

„У блокади сам да бих се борила против садашњег система који саботира примену закона, скрива кривце за учињена дела и не врши своју улогу како треба.“

„Рекла бих да је блокада последица корупције која траје годинама уназад. Верујем да је ово само кулминација свих догађаја и да је ово наш начин показивања незадовољства системом који не функционише.“

„У блокади сам због корупције која је овде општепозната и посебно зато што ово у нашем друштву није нешто што се дешава од скоро. Сматрам да народ то трпи и гура под тепих, тако да мислим да је свима свега доста и да сви очекујемо неке промене.“

-Против чега сте устали?

„Устао сам против саботаже, корупције и овог система који школовање не цени довољно и прикрива ствари које на крају имају катастрофалан исход.“

„Устала сам против корупције, нестручности и несавесног обављања дужности.“

„Још увек нису испунили све захтеве које су студенти изложили, а они не траже ништа друго него да институције раде свој посао онако како пише у закону и то пре него што неки кривци побегну или униште доказе о својој кривици. Зато сам устао.“

„У теорији су сви пред законом једнаки, али видимо да у пракси нису. Ја бих желела да буду и у пракси и зато подржавам студенте.“

-Који су ваши захтеви?

“Наши захтеви су исти као и захтеви студената и наших наставника:
-Привођење одговорних лица за урушавање надстрешнице у Новом Саду и да им се суди по закону.
-Повлачење поднетих пријава против студената који су учестовали у мирним демонстрацијама и утврђивање кривичне одговорности оних који су физички напали студенте на почетку блокада.
-Привођење свих који су током мирних протеста у граду и петнаестоминутних ћутања, како би се одала почаст настрадалима под надстрешницом, физички насртали на студенте.
-Поправљање положаја просветних радника у овој земљи и поштовање њихове професије.”

„Код нас је постало нормално да се неки познати људи или политичари или неко ко има утицај, штити од закона. Ако си син особе која је важна за власт, можеш слободно да прегазиш и убијеш девојку на пешачком прелазу и да за то добијеш „наногицу“ коју ћеш носити шеткајући се около. Такве ствари смо видели много пута, а тако је и сада. Студенти траже просту ствар, да се објави цела документација о реконструкцији железничке станице у Новом Саду, а неко је сакрио најважније документе преко којих може да се открије ко су кривци за смрт петнаест невиних људи. Е, ја нећу да живим у таквој земљи. Ако се нешто не промени и ја ћу отићи као многи други што су отишли одавде. То су моји захтеви, да закон важи за све.“

-Шта мислите да ће бити исход вашег протеста?

„Промена. Ми желимо да променимо све ово о чему причамо већ месецима и не желимо да се ово икада више понови. Не желимо да се и нашој деци деси оно што се десило у Новом Саду и због тога осећамо велику одговорност и зато смо данас овде.“

„Надамо да ћемо доћи до правде. Не желим ни да помислим да нећемо.“

„И ја исто сматрам да ће се доћи до правде и истине и верујем да ће доћи до промене у целом друштву, у самој држави и да ће власти нешто научити из овога.”

„Надам се испуњењу захтева. Исто тако се надам и промени у друштву и сматрам да је ово што се догађа све нас у школи, и ученике и наставнике, додатно зближило. Мислим да је то нешто што је и нама ученицима дошло у корист.“

-Како мислите да ће ови губици наставе утицати на ваше даље школовање?

„Мислим да то тренутно није толико битно, да је заправо битнији виши циљ за који се боримо. Није први пут да због нечега губимо наставу и увек смо надокнађивали градиво.“

„Сматрам да ћемо сви заједно доћи до неког најбољег решења, везано за наше оцене и полагање пријемног испита. То зависи и од нас и од наставника. Мислим да су и те како важније промене које желимо да постигнемо него неколико изгубљених часова.”

„Сигурно да утичу, пошто нам је ово кључна година и доста ствари које ће нам требати се обрађује на часовима, а то су неке основе сутра за живот. Стварно сматрам да у овом систему нико не може нормално да функционише и да се сви правимо луди као да се ово не дешава, тако да све ово много утиче на нас, али мислим да је ово у чему учествујем неки виши циљ који је много битнији и да је све друго надокнадиво.“

-Како разумете своју улогу у овим дешавањима?

„Сматрам да је наша улога и те како битна, зато што смо ми нада будућности, бар како кажу... Ми треба да одгајамо своју децу у овој држави, а ја заиста не желим да моја деца буду одгајана у држави у којој им надстешнице падају на главу, а кривци за то се скривају зато што су повлашћени.“

„Сматрам да и те како треба да будемо виђени и да сви треба да нас чују, јер ћемо ми бити студенти кроз пар месеци и ова држава касније остаје на нама.“

„Улогу нас средњошколаца сматрам јако одговорном. Мислим да смо сви сада схватили колико је заправо важно да се ујединимо и да заједно утичемо на те промене којима се надамо, тако да мислим да је наша улога изузетно важна и да је веома битна наша подршка студентима. Стварно је срамота да им окренемо леђа, а они се боре за све нас.“

-Да ли сте због нечега забринути и да ли се плашите?

„Бићемо забринути једино уколико не дође ни до какве промене и ако будемо морали да наставимо сутрадан као да се све ово није ни десило. Мислим да ће ово имати велике последице у будућности, ако не дође до промене коју очекујемо.
А што се страха тиче, није то више ни страх него више нека туга зато што наш систем на овај начин спроводи своје „мере“. Они ништа не разумеју. Није нас страх да ће нама нешто неповољно се деси, јер смо сви од почетка свесни да до тога сигурно може доћи, него је више, у неку руку, жалосно што наш систем покушава да нас утиша уместо да чује колико је важно то што ми тражимо.“

„Да се плашимо не бисмо ни излазили на улице. Није нам свеједно сигурно, али опет, ми у овоме имамо један виши циљ и мислим да је све друго мање битно од онога за шта се ми боримо. Ја сам поносан што сам део овога.“

„Стално слушам како су ови протести политички и стално нас застрашују причом како ми хоћемо да рушимо државу. А ево, мене лично уопште не занима политика. И апсолутно ми је свеједно како ће да се зову они који су на власти, само ако све у земљи функционише по закону. А видимо да не функционише. Зато сам ту заједно са мојим друговима, за земљу у којој не треба да се плашимо.“

-Колико вам значи подршка наставника и великог броја ученика наше школе?

„Много нам значи. Ја бих се осећала издано да није тако. Сви нам причају о достојанству, интегритету, одговорности и таквим стварима, а без подршке сада када се за то боримо, шта би то значило? Без њихове подршке ништа од овог не би било могуће.“
„Наши су професори нама прави ветар у леђа у свему, увек па и сада.”

„Изузетно значи. А пре свега, нисмо само ми оштећени, већ и професори. Они имају изузетно битну улогу у нашем друштву, а то није цењено довољно, тако да мислим да ово није подршка само студентима и нама, него је подршка и њима. Зато је мени пуно срце, јер су у последњих недељу дана сви овде са нама и апсолутно смо се ујединили.“

-Да ли мислите да ће студентски и ваши захтеви бити испуњени?

„До сада што сам видела, покушавали су некако површно и делимично да их испуне. У ствари, то је било само неко замајавање у нади да ћемо да одустанемо. Али сада мислим и надам се, пошто ово није више питање студената, средњошколаца и људи у образовању, него генерално целе Србије, да ће се захтеви у једном моменту на неки начин испунити. У супротном ово ће само наставити да траје, а то ће бити лоше за све нас.“

„Не знам да ли ће бити испуњени. То не зависи само од студената, а ни од нас. Али знам, ако не буду, многи ће отићи из ове земље коју сви ми волимо. Док стојимо заједно у блокадама често ми кроз главу пролазе речи једне песме рок групе из деведесетих чији су фанови моји родитељи: Ово је земља за нас, ово је земља за све наше људе, ово је кућа за сву нашу децу. Ја бих стварно хтела да буде тако и у нашој реалности. Зато хоћу да се надам да ће наши захтеви бити испуњени.“

Транспаренти наших матураната и бивших ученика

]]><![CDATA[Љубављу се људи греју у хладна времена]]>Wed, 25 Dec 2024 08:00:00 GMThttps://super4ablog.weebly.com/10531072108910831086107410851072/6659323Аутор текста: Милица Ковачевић

Често као фразу понављамо "наше мало некоме је много". Али ученици и запослени у Четвртој гимназији већ дуже време то не доживљавају као фразу, већ као подстицај да то своје "мало" стварно претворе, ако не баш у "много", онда бар у нечији леп доживљај и радост.
Овогодишња хуманитарна акција, која се традиционално и са љубављу организује у Четвртој гимназији у Београду, заиста је била у складу са тим слоганом. Као и увек, учешће у акцији узели су сви ученици и запослени у школи, али смо били отворени и за подршку и донације са стране.
Предвођени Парламентом ученика Четврте гимназије и својим наставницима, Иваном Бокић, Снежаном Параносић и многим другима који су на разне начине помагали у реализацији ове акције, успели смо да прикупимо прилоге за 150 новогодишњих пакетића. Ови дарови намењени су деци која наставу похађају у несвакидашњим условима, током дуготрајног болничког лечења, у Основној школи „Др Драган Херцог“, као и деци београдских улица која своје привремено уточиште проналазе у Свратишту у Крфској улици. Ове године, подстакнути ванредним околностима у којима су се нашли студенти Београдског универзитета, у својој борби за владавину права у нашој земљи, на иницијативу ученика четвртог разреда који су се придружили студентским протестима, одлучили смо да једним великим новогодишњим пакетом обрадујемо и студенте ФОН-а.

Као и у претходним годинама, једна од централних активности ове хуманитарне акције била је приређивање новогодишње представе у оквиру које су се прикупљали добротворни прилози. Представа је приказана деци запослених у Канцеларији ОЕБС-а у Београду, у Основној школи „Мајка Југовића“ у Земуну и у Четвртој гимназији, а „улазницу“ су представљали слаткиши, играчке, школски прибор и дечија козметика. Потом је уследило сортирање прикупљених поклона, међу којима је била и слатка донација компаније "Соко Штарк", и паковање у пакетиће које ће деци поделити Деда Мраз након позоришне представе.

Позоришна представа је посебан поклон за ове малишане жељне пажње, дружења и смеха. Треба поменути да је сценарио за позоришни комад под називом „Новогодишња загонетка“ написала професорка српског језика и књижевности, Драгана Аћимовић, а режијом се бавио гост драмске групе Театар 4, студент глуме на београдском Факултету драмских уметности, Матија Илић. Неизоставни Деда Мраз и један од ликова у представи, био је још један гост, Радосав Јањић. Чланови драмске дружине наше школе, Михаило Ашћерић, Нина Новаковић, Ана Барјактаровић, Леона Пајовић и Неда Ђокић, имали су задатак да одгонетну новогодишњу загонетку – Шта је то најслађе на свету, а није чоколада? Уз свесрдну помоћ раздрагане дечије публике која се укључивала својим довикивањем у намери да помогне глумцима, коначно смо добили одговор: Другарство је слађе и од чоколаде!
Важан део ових новогодишњих сусрета је дружење са ученицима школе „Др Драган Херцог“. Ти сусрети су увек дирљиви и остављају дубок траг у нама. Својој свакодневици се враћамо са пријатним уверењем да смо у ово хладно време успели да својом љубављу некога угрејемо.

Позоришну представу можете погледати у нашој рубрици Драмска секција.

]]>