Под светлима позорнице срце јаче куца

​Аутор текста: Тамара Радуловић

Други по реду Фестивал мјузикла, који организује Филолошка гимназија из Београда, ове године је приређен 2. априла, у Центру за културу „Влада Дивљан“. О фестивалу у целини писали смо на насловној страници Супер фора блога, а овде ћемо се посветити наступу
ученика Четврте гимназије. Својом глумом, сценским покретом, плесним и певачким умећем, укратко једним комплетним сценским наступом који мјузикл као жанр подразумева, чланови Театра 4 дали су посебан „зачин“ овогодишњој манифестацији.
Сви смо знали да је мјузикл, а посебно једно овакво култно дело као што је чувени Chicago, изузетно крупан залогај. Ипак, није било дилема око избора садржаја којим ће се представити. Сви су једногласно били за извођење одабраних сцена из чувеног мјузикла „Чикаго“, с обзиром на то да је извођење овог музичко-сценског дела било жеља једне претходне генерације коју је у реализацији тог амбициозног подухвата осујетила свима нама позната пандемија. 

Била је ово прилика да се досања један сан, па наши млади глумци, певачи и плесачи, предвођени пожртвованом професорком Николином Радовић, нису штедели ни енергију, ни време, за припреме. Вежбали су неколико месеци, пре и после школе, а највише викендом, трагајући за слободним простором који им је увек недостајао, али се нису предавали због отежаних услова у којима су радили. Како нам је испричала професорка Николина, велику захвалност што је мјузикл видео светло позорнице дугујемо бившем ученику Четврте гимназије и учеснику многих драмских пројеката, Стефану Узуновићу, који је Театру 4 уступио бесплатан термин за вежбање у просторијама КК „Сава“, на Дедињу.   ​

Ако је и било стрепње током припрема, Театар 4 ју је у потпуности развејао већ са првим изласком на сцену. Суверено су владали простором, као и тешком драмском причом, преозбиљном за једну малу школску драмску групу. Радња овог мјузикла дешава се у озлоглашеном америчком женском затвору у Чикагу, с почетка 20. века. Пре свега говори о немилосрдном америчком друштву тог периода, које је обликовало људске карактере и судбине, о социјалној арени у којој је свако потенцијални губитник, уколико није спреман на све како би опстао. Захваљујући добром вођењу професорке Николине Радовић и марљивој адаптацији одабраних сцена, ученици су успели да разумеју на прави начин, емотивно доживе, критички обраде, па тако и на сцену успешно донесу своју мини верзију овог великог дела. Мајсторски су удружили сарказам и иронију драмске приче са сопственом топлином и аутентичноћу и заслужили дуги аплауз који је уследио након њиховог наступа.

​Видно поносну професорку Николину питали смо о утисцима непосредно након представе:
„Заиста имам разлога да се радујем вечерас, након дуготрајног и напорног рада. Има смисла радити и стварати, све док човек има са ким то да подели и да се радује томе кад види задовољство публике и глумаца. У оваквим тренуцима човек заборави колико је тешко радити када не постоје сви потребни услови за то. Мјузикл је захтеван жанр и у почетку нисам веровала да ће моји ученици то успети да изнесу. Али били су толико упорни, да нисам могла да им се супротставим. Једноставно су ме покренули, мада то и није тако тешко с обзиром на моју љубав према позоришту и мјузиклу као омиљеном жанру."
Коментари неких људи из публике, да у овој групи вероватно има младих који похађају професионалне школе глуме, подстакли су ме да питам и да ли заиста има таквих у Театру 4, на шта се професорка Николина са задовољством насмејала:
„О, па то је леп комплимент за све нас! Не, деца се не баве глумом уопште, али су вредно радили, као прави професионалци. И да, верујем да ће им ова искуства остати за цели живот јер глума, јавни наступ и говор су вештине које су потребне у многим професијама.
Имала сам среће да ове генерације воле глуму, врло су амбициозни, сарадљиви и лепо се друже на пробама, а то су вечерас и показали. Колико год да сам се прибојавала, демантовали су ме. Када се упале светла позорнице срце јаче куца, а вечерас смо то имали прилике и да чујемо."

Уморни и срећни после успешног наступа у Центру за културу „Влада Дивљан“

Заиста, сви су дали велики допринос да цело ово вече буде тако успешно, и зато не би било фер да не наведемо њихова имена уз улоге које су тако добро одиграли.
Легендарну Велму Кели играла је Ана Крајновић, а у улози Рокси Харт заблистала је Леона Пајовић. Доброћудног Ејмоса Харта играо је Филип Узуновић, Фреда Кејслија  Коста Брајовић, а са две улоге, као Били Флин и инспектор Харис, успешно се носио Никола Сегић. Мону је глумила Кристина Перовић, Лиз – Јана Шапић, Ени – Ана Барјактаревић, госпођицу Хуњак – Ана Стојанић, Џун - Тара Ковач, балерину – Неа Ђорђевић , а власника клуба - Вук Стевановић. Улога суверене владарке сивог затворског простора, Маме Мортон, поверена је Илијани Баљак и она је у потпуности оправдала указано поверење.
​
Било је то вече за памћење, али више од свих ових написаних речи рећи ће вам видео запис овог дивног догађаја, који је својом камером прибележио и за објављивање на нашем Јутјуб каналу приредио наш сниматељ и монтажер Матија Таневић. ​