Мало путовање кроз простор и време

Аутор текста: Нина Богдановић 2/1

Да ли се неко од вас који идете у школу радује нечему више него што се радује екскурзијама? Било да волите или не волите своје школске обавезе, та дневна рутина,  која ретко кад излази изван релације кућа-школа, помало досади и једва чекате да вам се нешто несвакидашње догоди. Е, то несвакидашње је управо екскурзија. Не излет, да одеш па се истог дана вратиш, мада и то има своју драж, него паковање кофера за читава три дана, планирање ко ће с ким да седи у аутобусу, а ко са ким да дели собу у хотелу, па сусрет са свим тим местима о којима смо само слушали са мање или више интересовања...

Ове године, та наша сусретања са градовима и историјским наслеђем које у себи чувају, дешавала су се у источној Србији. Други разред је имао прилику и задовољство да да се сретене са једним од најстаријих мамута на свету, Виком из Костолца, да крстари по лепом плавом Дунаву и да климањем главе, осмехом или неком шашавом гримасом поздрави Лепенка који је стрпљиво, свима редом узваћао климоглаве и кезове, све захваљујући дометима дигиталних технологија које су га, кроз дигитални биокинетички модел, „оживеле“ и након десет хиљада година путовања кроз време, вратиле у прапостојбину – Лепенски Вир.

Да бисте наставили са читањем кликните на "Read More".

Read More