Мало путовање кроз простор и време

Аутор текста: Нина Богдановић 2/1

Да ли се неко од вас који идете у школу радује нечему више него што се радује екскурзијама? Било да волите или не волите своје школске обавезе, та дневна рутина,  која ретко кад излази изван релације кућа-школа, помало досади и једва чекате да вам се нешто несвакидашње догоди. Е, то несвакидашње је управо екскурзија. Не излет, да одеш па се истог дана вратиш, мада и то има своју драж, него паковање кофера за читава три дана, планирање ко ће с ким да седи у аутобусу, а ко са ким да дели собу у хотелу, па сусрет са свим тим местима о којима смо само слушали са мање или више интересовања...

Ове године, та наша сусретања са градовима и историјским наслеђем које у себи чувају, дешавала су се у источној Србији. Други разред је имао прилику и задовољство да да се сретене са једним од најстаријих мамута на свету, Виком из Костолца, да крстари по лепом плавом Дунаву и да климањем главе, осмехом или неком шашавом гримасом поздрави Лепенка који је стрпљиво, свима редом узваћао климоглаве и кезове, све захваљујући дометима дигиталних технологија које су га, кроз дигитални биокинетички модел, „оживеле“ и након десет хиљада година путовања кроз време, вратиле у прапостојбину – Лепенски Вир.

Да бисте наставили са читањем кликните на "Read More".

Екскурзија је почела рано ујутру. Нико не воли буђење у цик зоре, па смо дуго ишчекивано путовање започели мало поспани, али узбуђење је брзо надвладало јутарњу мрзовољу. Они који су ипак заспали, чим су се дохватили првог седишта у аутобусу, пробудили су се у археолошком парку Виминацијум где су нас чекали импресивни призори и подаци о некада главном граду римске провинције Горње Мезије, са 48 000 становника, развијеном инфраструктуром, високим животним стандардима. Једна од атракција овог непрегледног простора који лежи на дубоким слојевима историје из којих сваки час искрсне неки древни брод, драгоцени предмет или гробље мамута, био је и скелет женке  мамута коју су од миља назвали Вика. 

Путовање смо наставили даље ка Голупцу. Дунав чудесно изгледа поред Голупца. Готово да поверујете да нисте поред реке већ да шетате обалом неког морског залива над којим будно стражари замак израстао на литицама. Голубачка тврђава нас је фасцинирала својим положајем и лепотом, подједнако као и легенде које се везују за овај средњовековни град, његове управитеље, стену Бабакај, шешир кулу.

Ако мене питате, од свега што смо видели, Лепенски вир ми је остао у посебном сећању. Необичан музејски простор доживела сам као неку временску капсулу у којој сам се спустила кроз време десет хиљада година уназад. И није ми ни важно јесу ли ти древни становници  најстаријег седелачког насеља у Европи моји прапреци или нису, осетила сам да смо на неки чудесан начин повезани. Жао ми је што је оригинални локалитет потопљен јер сам сигурна да се доле испод Дунава крију још многе неоткривене тајне праисторије које никада неће пронаћи свој пут до нас.
Након слободног времена у Доњем Милановцу, родном граду чувеног Капетан Мише Анастасијевића коме дугујемо зграду Ректората Универзитета у Београду, кренули смо ка Кладову, уједно и месту где ћемо боравити наредна два дана. Тај дан завршен је дружењем у хотелу „Ђердап“, уз наша упорна настојања да што дуже останемо будни и наше будне наставнике који су упорно настојали да нас „на време“ пошаљу на спавање.

Нови дан започели смо крстарењем Дунавом. Већина ученика се сложила да је ово била најинтересантнија активност током екскурзије, што се и видело по томе колико су сви уживали. Време је било неочекивано лепо, Дунав миран и плав, а на крајњој тачки пловидбе чекали су нас остаци историје - Трајанова табла, и њени савремени одјеци.  Неки богаташ из Румуније одлучио је да, након деветнаест векова, „узврати ударац“ цару Трајану, од чијег чувеног моста је са десне стране Дунава остала само Tabula Traiana, па је скупо платио да се наспрам ње, у једној великој стени уклеше грандиозни лик дачког краља Децебала који је страдао у незаустављивом Трајановом походу на Дакију. Тако сада Децебал са висине дунавске литице, „пркоси“ Трајану.
Истога дана обишли смо и хидроелектрану Ђердап, видели турбине у ремонту и слушали занимљиво предавање о градњи овог грандиозног здања  и начину претварања застрашујуће снаге Дунава у електричну енергију којом напајамо своје увек жедне мобилне телефоне.  Потом смо, до краја дана, били слободни да шетамо поред реке, упознајемо Кладово, скокнемо до тврђаве Фетислам у непосредној близини и наравно, да се припремамо за вече дружења у неизоставној дискотеци.

Трећега дана чекао нас је Неготин, град Хајдук Вељка Петровића и Стевана Стојановића Мокрањца, где смо посетили Музеј Крајине, Хајдук Вељков конак и Мокрањчеву родну кућу. Напослетку смо стигли у Гамзиград, да путовање завршимо на још једном грандиозном остатку римске империје – Феликс Ромулијани, резиденцији римског цара Максимијана Галерија који, нажалост, није доживео да борави у њој. Тиме се завршила наша тродневна екскурзија, а сјајно расположење и добра енергија били су све време наши сапутници.
Носећи са овог путовања мноштво фотографија и бројне утиске које ћемо полако сређивати, разврставати и препричавати, вратили смо се у Београд и своју свакодневицу. Мислим да говорим у име свих када кажем – баш је лепа и вредна ова наша земља. На тако малом простору налази се толико вредних сведочанстава о трајању и развоју људске цивилизације, о историји и култури нашег народа, а ми као да нисмо ни свесни да ходамо по историји, него се сваким кораком све више удаљавамо од ње. Из овог путовања сви смо нешто важно научили.