Делић америчког сна „из прве руке“

Једно искуство након похађања образовног програма за средњошколце у Америци

Аутор текста: Елена Митровић

Ретки су млади људи који, бар у неком тренутку својих стремљења, планова о развоју и напредовању, нису сањали некакав свој „амерички сан“. Неки су желели само да посете ову земљу и „изнутра“ провере колико је оправдана идеализација живота у њој, неки су је замишљали као идеално место за лични развој и успех у каријери... Неки су у томе и успели.
Увиђајући огромне предности у овом феномену, за сопствени развој, напредовање, ширење утицаја на глобално друштво, бројне америчке институције, већ много година уназад, развијају програме којима привлаче младе, амбициозне, успешне, а надасве талентоване људе из целог света. Један од таквих програма је и  „Benjamin Franklin Transatlantic Fellowship” (Трансатлантска стипендија Бењамина Франклина) који је 2006. године, поводом 300. годишњице рођења Бењамина Франклина, осмислио и покренуо Биро за образовање и културу Државног секретаријата САД. 

Праву срећу да се непосредно упозна са садржајима овог програма међународне размене ученика имао је Срдан Влаховић, ученик Четврте гимназије у Београду. На листу изабраних дошао је, како како сам каже, некако неочекивано. Конкурисао је за други програм и уместо ишчекиваног одговора у вези с тим, од америчке амбасаде стигла му је друга понуда коју није могао одбити. На основу процене особља задуженог за овакве пројекте, Срдан је испуњавао услове за похађање образовног програма у чијем су средишту теме о политици, геополитици, дипломатији. Успешно је прошао кроз све провере спремности за похађање оваквог програма и у јулу 2022. запутио се на Универзитет Пурду у савезној држави Индијани.  

Знајући да интересовање за међународне размене ученика и похађање интернационалних образовних програма не јењава, већ се кроз године све више увећава, одлучили смо да једно искуство „из прве руке“ сагледамо кроз Срданову причу и поделимо је са читаоцима Супер фора блога.
Срдан нам је, за почетак, објаснио шта заправо представља Трансатлантска стипендија Бењамина Франклина. То је пројекат престижног карактера, у који се улази на препоруку, а његов циљ је да окупља интелектуално радознале, комуникативне и креативне ученике у узрасту од 16 до 18 година, из Европе и Сједињених Америчких Држава. У интензивној четворонедељној интеркултуралној и интелектуалној размени у кампусу Универзитета Пурду, млади су били укључени у бројне интерактивне часове, радионице, семинаре, телеконференције, вебинаре, на којима су предавачи и водитељи били истакнути научници и стручњаци у области комуникације, медија, грађанског образовања, међународних односа, геополитике, дипломатије... Будући да је веома заинтересован за политичка дешавања у свету, као прагматичан млади човек Срдан је у томе је видео и добру прилику за стицање познанстава која би му, зашто да не,  користила у каријери коју планира да развија у подручју  дипломатије. 

„Морам да признам да је ово искуство заиста допринело мом личном развоју. Не односи се то исључиво на комуникативност, мислим да ми та црта није недостајала ни пре одласка у Америку, већ пре свега на способност да ствари посматрам из више различитих углова, да самостално анализирам такозване „горуће светске проблеме“, па чак и да помало „читам испод текста“ о свему ономе што се о њима у медијима пише и говори, а то је за разумевање геополитике и те како важно“,  рекао нам је Срдан.

​ „Програм је био оријентисан ка томе да нас води кроз процес узајамног упознавања у ком ћемо разумети шта је то што треба да знамо једни о другима да бисмо остварили квалитетнију комуникацију, а самим тим се и адекватно припремили  за бројне изазове времена у ком живимо. Организаторе програма је интересовало и како средњошколци комуницирају са медијима, не само као потрошачи, већ  и као произвођачи информација, и како се у овој популацији разуме слобода изражавања, у којој мери она обезбеђује права, а у којој мери намеће одговорност за јавну реч. Једна од кључних речи била је интеркултуралност. Учили смо о разноликости као важном чиниоцу света који нас окружује, као и како се треба понашати кад изађемо из балона зоне комфора и упустимо се у нове животне авантуре савремене свакодневице. Свака европска држава имала је свог представника у кампусу Универзитета Пурду, а након одслушаних предавања путовали смо у Филаделфију, Чикаго и Вашингтон са задатком да применимо стечена знања у хуманитарним активностима. Ја сам представљао Србију и мој лични циљ је био да на најбољи начин представим свој народ. Да покажем како смо дружељубиви, даровити и поносни. Да свету, који о Србији често црта ружну и грубу слику, приближим нашу историју и културу“, укратко нам је објаснио Срдан.

Поред прилике да осети чари колеџа, да упозна мноштво различитих младих људи и сазна понешто о земљама и културама из којих долазе, Срдан је имао прилику и да посети неке од знаменитости Америке и „из прве руке“ искуси живот америчке свакодневице. На наше инсистирање да нам исприча и нешто „конкретно“, издвојио је пар информација својствених момцима – обишао  је легендарну тркачку стазу „Индианаполис 500“, присуствовао бејзбол мечу, трчао степеницама на којима је тренирао чувени Роки, упознао једног NFL играча. Пробао чувену „Чикаго“ пицу, а пар пута се изгубио у Волмарту. Био је и на месту потписивања Декларације о независности САД, и шта би друго један будући дипломата него - имао састанке у Стејт Дипартменту. Искусио је и прославу култног америчког празника Четвртог јула, али су му у посебном сећању остале прославе  рођендана неких полазника програма. Америку „изнутра“ најнепосредније је упознао кроз драгоцену недељу дана живота у једној америчкој породици са којом је остао у контакту. 

Са временске дистанце од годину дана након што се, обогаћен новим искуствима, вештинама и пријатељствима,  вратио у Србију, Срдан Влаховић покушава да што објективније сагледа предности и мане „живота са оне стране обале“. Нема сумње да се тај живот у потпуности разликује од европског, који је нама много ближи и прихватљивији. Уз сва дивљењима према условима за рад у академском окружењу, савременој опреми, техници, методама рада... у неким тренуцима било је и ствари које су му је отежавале свакодневицу. Наглашавајући да је веома захвалан за лепа искуства, навео је тек неколико детаља из свакодневног живота на које му је било тешко да се привикне – уређаји за стабилизовање температуре и пречишћавање ваздуха у огромним затвореним системима били су константно укључени, храна се махом брзо припрема и служи у великим количинама, потрошачки менталитет усмерава готово све токове живота, многе навике просечних Американаца сведоче  о нездравом начину живота... 

„Но, ако треба да издвојим најснажнији утисак“ са призвуком носталгије рекао нам је Срдан, „најснажнији и најтужнији за мене је био последњи дан, на аеродрому, са пријатељима чије загрљаје не знам када ћу поново осетити. У сузама смо пресабирали незаборавна заједничка искуства и давали једни другима обећање да ћемо се редовно чути, иако нам се путеви раздвајају и свако се враћа тамо одакле је дошао. Та моја америчка авантура није се зауставила. Често се у мислима враћам у то своје „америчко лето“,  на лекције које сам научио и на везе које сам остварио са изванредним људима које сам упознао. Много је ту тренутака, ситуација, активности било који не могу да стану у један кратак интервју, али ћу их носити као део себе, заувек.“ 

Онима који размишљају или се колебају разматрајући могућност да похађају неки од сличних програма, Срдан поручује да недвосмислено треба да прихвате сваку прилику. „Како год да сагледате ове међународне размене, нећете бити на губитку. Сваки моменат ће вам бити испуњен неким драгоценим искуством и вредан памћења. Стећи ћете пријатеље међу младим људима које замишљате као стране и далеке, а они  су толико слични вама, а опет и различити на неки свој јединствен начин који ће вам вам помоћи да свет видите комплексније. Уз прилику да путујете и упознате се са различитим културама, добићете и могућност да стекнете нова знања и дипломе које ће отворити нека нова врата вашем личном напретку. Треба само скупити храброст да изађите из зоне комфора, или речима моје америчке професорке Асте „Не бојте се да прихватите и непријатно!“ Сва искуства, ако умемо да их сагледамо на прави начин, доприносе да постанемо способније и вредније личности. У мом конкретном примеру све ово је била важна одскочна даска за будћи живот. Схватио сам да сам довољно оснажен да самостално кренем даље ка остварењу својих жеља. Уписао сам се на државни Универзитет у Венецији (Ca’ Foscari Università) где ћу студирати управо оно што волим, у оквиру студијског програма Филозофија и дипломатија.“

Поред интересовања за геополитичке теме, Срдан се бави и нумизматиком, свира гитару и доприноси веселој атмосфери на окупљањима, пише песме, повремено се посвећује и фотографији, а веровали или не, у поверењу нам је рекао да је у Америци развио и једну нову, неслућену наклоност према учењу руског језика. Његови бројни пријатељи и познаници, како у Четвртој гимназији, тако и ван ње,  сведоци су његове несебичности, посвећености и ведрине које су неодвојиви део његовог снажног карактера. Због свега овога, не сумњамо да ћемо једнога дана поново читати о њему у неким престижним новинама, као о значајној личности наше дипломатије.