Интервју са Таром Дацић водила Јована Лепшановић

​Тара Дацић, другарица из клупе до моје, на први поглед није нимало различита од свих нас. Ученица другог/четири, весела, дружељубива, добра ортакиња, воли да се шали, и у дневнику константно одржава престижних – пет, нула, нула. Помислио би човек да и њој, као многима, време протиче на релацији кућа – школа, у учењу и блејању у паузама, типично за средњошколце. Али није тако. Ни близу. Требало је само мало зачепркати по њеној приватној свакодневици, па сазнати да Тара живи једну праву multitasking варијанту и да је њен недељни план крцат обавезама које испуњава на време, на само њој знани начин. За овај разговор са њом издвојила сам само две, међусобно опречне ствари, јер знам да, најчешће, не иду заједно, али Тара их успешно одржава у дугогодишњем пријатељству – свирање виоле и спорт. Музичари брижно чувају руке од повреда и често избегавају спортове на којима би се то могло десити, али Тари, једноставно, и једно и друго иде од руке. Овај интервју са њом започела сам управо питањем у вези са тим. 

​-Колико већ похађаш музичку школу?
„У музичку школу кренула сам у четвртом разреду основне школе, и до сад у њу идем већ седам година. Одлучила сам се да свирам виолу, диван али мање познат инструмент. Иако је моја прва жеља била баш виола, прво сам свирала њој веома сличан инструмент - виолину, док нисам научила основе, јер се ноте за виолу пишу у другом кључу (алт кључу). Тренутно сам поносни ученик првог разреда средње музичке школе ,,Даворин Јенко".

-Шта те је привукло музици, класици, и баш – виоли?
„Пре саме одлуке о упису у музичку школу дуго времена сам имала жељу да научим нешто о музици. Нисам из музичке породице и жеља је била само моја; зато сам веома захвална својим  родитељима који су ме у томе подржавали. Главни моменат, који ме је навео на тај пут, била је једна Ноћ музеја. Између осталог, постојала је могућност да посетилац уђе на позорницу на којој је свирао оркестар Београдске филхармоније, да причамо са музичарима и да држимо у рукама њихове инструменте. Тада сам први пут у руке узела виолу. Никада раније нисам обраћала пажњу на разлику између ње и виолине. Тај звук, њена величина, вибрације тела иснтрумента, изазвали су у мени осећања која ме и данас покрећу да наставим, да свирам и кад је тешко, а буде и таквих момената.“
- Како то, у ствари, изгледа из прве руке, када се определиш за музичко образовање?
„Постоје основна, средња школа и касније музичка академија... Што се тиче основне музичке школе у њу се иде упоредо са ,,обичном" основном школом и садржи само музичке предмете - инструмент и солфеђо, (касније  теорију музике, хор или оркестар, по избору). У средњу музичку школу може да се иде засебно, ако се определиш да похађаш само средњу музичку школу, или упоредо са гимназијом. Они који похађају само музичку школу имају и општеобразовну наставу (српски, математику, историју...) уз музичке предмете, којих се добија још, из године у годину (хармонија, етномузикологија...) Ја сам одабрала и једно и друго јер мислим да ми то пружа комплетније образовање и више могућности за будућност.“

​-Како се са виолом слаже кошарка? Колико дуго скачеш с лоптом по терену?
„Морају да се слажу“, рекла ми је Тара кроз смех, „обе су део мене“. Кошарка је такође веома важан део мог живота. Тренирам је осам година и велики сам заљубљеник у овај спорт. Зато се трудим да све ускладим и да ништа не трпи; и школа и тренинзи, вежбање и одлазак на наставу у музичку школу. Када се добро организујеш, све може да функционише.“
-Колико често имаш утакмице и концерте?
„То варира у зависности од доба године. Када почне кошаркашка сезона имамо утакмице  сваки викенд (ове године и по две недељно). То је баш динамично и колико год да трошимо енергију, ми је кроз утакмице и обнављамо.
Што се музичких наступа тиче, једном месечно се одржава јавни час на ком ученик соло свира комаде. Концерти оркестра су стагнирали неко време, због короне. Сада поново имамо наступе по Србији и у Београду, веома често. У Београду, концерте најчешће држимо на Коларцу. Заједнички именитељ свега тога је магично искуство, веома добро друштво, и круна нашег рада на оба поља – аплауз публике када урадиш нешто вредно поштовања.“ 

​-Све то изискује много времена. Како, поред гимназије, постигнеш све то?
„Кажу: Шта се хоће, то се и може. Ја бих мало изменила ову пословицу у Шта се воли, то се и може. За све ово време и музика и спорт постали су неиздвојиви чиниоци моје свакодневице, као и моје личности. Наравно, било је успона и падова, и биће их још, али ако све сумирам, све то су искуства која су значајно обогатила мој живот. Кључ је добра организација, за све треба имати добар план, па чак и ако не успемо све да завршимо како смо планирали, лакше ћемо доћи до резултата. Такође, веома важна ставка је вера у себе. Чак и после пада, треба да знамо како то да прихватимо. Да из грешака учимо, и да никад не престанемо да покушавамо.“

Поред бројних ваннаставних активности у које је укључена, веома успешног бављења преузетништвом младих, школских пројеката у којима даје свој допринос, Ања Ковачевић, ученица другог разреда Четврте гимназије у Београду, активан је члан Уније средњошколаца Србије. Будући да је реч о организацији која, већ и својим називом, упућује на питања која се тичу нас који управо похађамо средњу школу, замолили смо је да за Супер фора блог исприча нешто о тој организацији и својим мотивима да се укључи у њен рад.

​Истина је да међу средњошколцима постоји стигма када је реч о оваквим активностима. Већина верује да су активности овог типа слика политичког активизма младих који  се везује уз разне политичке партије и улазак у политику на мала врата. Међутим, ученици могу да се развијају у различитим правцима и није нужно да се неко бави политиком у оном смислу који је већини нас несимпатичан.  Многи не знају да  Унија средњошколаца Србије пружа могућност едуковања у различитим областима.
Сматрам да одбојност према организацијама код средњошколаца долази из страха. Покушавају да мисле тако да не одступају много од просека, како би били прихваћени у друштву, а свако излажење из тог калупа, представља опозицију, као и у политици. То их плаши. А циљ Уније је да ослободи и охрабри младе да развијају личне ставове и уверења и да уче како да их бране и заступају. Ето на чему Унија ради и на чему и ја као активиста тренутно радим.

​-Шта је твој лични мотив за овај вид деловања у друштву? Опште је мишљење да је у основи такве одлуке каријеризам и лични интерес (брзо и лако напредовање на друштвеној лествици, остваривање добрих  веза" са утицајним личностима... знаш већ...)
Моји лични мотиви на почетку, када сам се укључила у  рад у Унији, били су у потпуности другачији од ових који ме сада покрећу. Првобитно, главни покретач је била жеља за социјализацијом, коју сам осетила након пандемије вируса, изолације која је почела да ме гуши и спутава. Међутим, када сам загребала испод површине, схватила сам да желим да остварим нешто више. Открила сам да ми се пружа могућност да достигнем већа знања у различитим подручјима и желим да се отворим према прилици која ми је пружена. Из досадашњих искустава знам да, како будем напредовала, мотивација ће долазити из различитих извора. На крају, у окружењу које постаје све мање мотивисано за било шта, битно је да је само има. Кад немаш мотивацију, онда немаш ни чему да се надаш.
-На који начин ти, као представник младих, можеш, заправо, да допринесеш својој генерацији и ширим интересима заједнице својим ангажовањем у Унији средњошколаца?
У могућности сам да допринесем на различите начине. Многи не придају толико значаја вршњачком учењу, а то је у нашем узрасту изузетно битан фактор за многе аспекте живота. Реч која је пренесена са вршњака на вршњака у неформалном разговору може бити веома корисна, а некад и пресудна. Зато је, рецимо, указивање на проблеме, усмеравање пажње младих на њих и покретање иницијативе за њихово решавање, много лакше ако долази од младих, а не од неких старијих ауторитета. Такође, са већим знањем, са информисаношћу,  долази до веће сигурности, самопоуздања, и до мање колебљивости пред оним што је нама младима битно.
-Зашто је важно да млади буду укључени у друштвена збивања?
Млади морају да буду укључени у друштвена збивања, али не на начин како то обично бива, кроз изливе незадовољства и противљења која су понекад неартикулисана. То може бити, а често и јесте,  контрапродуктивно. Сматрам да млади треба прво да се образују, затим да објективно сагледају проблеме, да истраже на који начин могу они лично да допринесу њиховом решавању, а онда да предузимају иницијативе и активности како би проблеме отклонили. Све то се не може постићи из удобности своје собе и уз пасивно посматрање и негодовање на то како је нешто неко други урадио.
-Можеш ли да нам кажеш нешто о својим досадашњим активностима и доприносима у овој организацији?
Тренутно радим на  два пројекта. Први је Средњошколци за Средњошколце, који пружа ученицима могућност да стекну прва радна искуства, а и да ,притом, финансијски помогну својим вршњацима. Послодавци који ученицима пружају прилику да се опробају у неким занимањима, донирају новац у Први средњошколски фонд,  а од скупљеног новца се финансирају најбољи ученички пројекти. Други пројекат, који ће се, почетком августа, реализовати кроз једну велику летњу школу о одрживом развоју  је #EnvironmenTOOL. Носилац овог пројекта су Пријатеља деце Србије. Радујем се овом пројекту јер ћу имати прилику да са младима из целе Србије стичем нова знања  из области одрживог развија и заштите животне средине, да учим о разним облицима активизма међу младима и, наравно, да се упознајем и дружим са младима из различитих средина.  

​-Шта су, по твом мишљењу, суштински проблеми у школству генерално, а самим тим и у животу средњошколаца?
Школа заузима велики део наше свакодневице, па је природно да има и проблема. Како их стварамо, тако треба и да их решавамо уместо да их непрестано вучемо са собом. Један од важнијих недостатака нашег школства  је у томе што не допушта ученику да сазна у чему је добар. Све области које се изучавају су подједнако заступљене и вредноване, од ученика се очекује да у свима пруже и постигну  максимум и тако се не оставља ни време ни могућност да ученик открије и утврди своје афинитете, посебну даровитост за неку област, подручје у ком би заиста могао да постигне максимум. И ако је у некој области слаб, ако му постигнућа нису у складу са очекивањима, онда то баца превелику сенку на резултате у оним областима у којима је добар. Зато, уместо да откријемо у чему смо најбољи и да наставимо да се усавршавамо и напредујемо у том правцу, пошто не желимо да у збиру свих постигнућа останемо осредњи, ми морамо да се трудимо да будемо „најбољи“ у свему. Због тога се већина ученика не „пронађе“, а последица тога је да, по некој инерцији, изаберу погрешан пут у наставку школовања .

​Не планирам на дуге стазе, већ се трудим да оно што тренутно радим урадим најбоље што могу, а уверена сам да то и јесте прави приступ и да се, кад нешто радиш добро, путеви сами отварају. Очекујем да успешно завршим започете пројекте и на тај начин, својим радом, осигурам место представника Четврте гимназије у Унији средњошколаца Србије.

​Похађате трећи или четврти разред престижне београдске гимазије, а Четврта гимазија у Београду то неоспорно јесте у овом тренутку, и питате се, као и многи из ваше генерације, чиме ћете се бавити у животу? Чиме би „требало“ да се бавите у животу? Шта вас уопште занима у мору већ давно познатих и исто толико нових занимања, чију природу, па ни сврху, још увек нисте у потпуности одгонетнули? И шта су, уопште „послови будућности“? Подугачка је листа питања која нас муче, а једно се посебно издваја – да ли одабрати нешто што волимо, па чекати безуспешно какав било посао (јер од нечега се мора живети) или бити „рационалан“ и одабрати професију која нас можда и неће усрећити, али ћемо барем бити „пуни као брод“? Није лако бити у нашој кожи, дефинитивно!

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.