|
Аутор текста: Милица Ковачевић  Истраживачка станица Петница већ деценијама важи за једно од најдинамичнијих места у Србији где млади могу да уче о стварима изван школских курикулума, развијају креативност, добијају прве научне идеје и несметано негују своју радозналост. Смештена недалеко од Ваљева, Петница окупља ученике из целе земље који желе да истражују, постављају питања, осмишљавају експерименте и уче од врхунских стручњака из различитих области. У оквиру више од двадесет различитих програма — од физике, биологије и геологије, преко психологије и археологије, до друштвено-хуманистичких наука — полазници добијају прилику да стекну практична знања која се ретко могу научити у школским клупама. Петница већ дуго важи за место где учење не значи само памћење, већ пре свега разумевање, постављање хипотеза, критичко размишљање, освајање знања кроз процес откривања и тимски рад. Заједничко свим полазницима је да у Петницу долазе са огромном жељом да нешто открију, испитају или направе, а одлазе са много више — са новим искуствима, знањима, пријатељствима и самопоуздањем. Иако сам годинама слушала разне приче о Петници и гледала како је сви хвале, искрено — нисам баш знала шта да очекујем када сам први пут одлучила да одговорим на тај изазов. Све ми је звучало занимљиво, али и помало недостижно. То се променило оног тренутка када сам први пут стигла у станицу. Због свих оних који оклевају, који се прибојавају да нису дорасли тако озбиљном окружењу и задацима који се тамо могу очекивати, одлучила сам да поделим неколико искустава „из прве руке“ и охрабрим неке нове „питомце“ ове неизмерно вредне институције. Нећу говорити само о Петници као идеји и институцији, већ и о сасвим конкретним стварима које многима могу бити од користи — зашто сам се пријавила, како сам изабрала свој семинар, шта сам тамо научила, како изгледају предавања, задаци, разговори са менторима и, наравно, о једнако драгоценим дружењима. Искуство моје маленкости – Милице Ковачевић Иако за Петницу знам већ годинама, стално сам је некако одлагала. И породица и пријатељи су ме често наговорaли да се пријавим, али сам се држала по страни, убеђена да то није место за мене и да не бих могла да се снађем. Истини за вољу — плашила сам се промене. На почетку треће године гимназије, нешто у мени је преломило: попунила сам пријаву и послала је, одлучивши да барем покушам. И најдужи пут почиње првим кораком, а најлакше је одустати, мислила сам. Данас знам да бих се сигурно покајала да то нисам урадила. Петница ми је ове године донела толико дивних искустава, знања и пријатељстава, да ми је тешко да замислим да сам могла да останем без свега тога. Шта ме је највише привукло и навело да покушам? У Петници нема оцењивања, притиска, испитивања. Учи се кроз разговоре, сарадњу и практичан рад, а уз све то можеш да бираш област која те нарочито занима. Пошто никада пре нисам била део сличног програма, деловало ми је невероватно да то заиста тако функционише, па сам одлучила да проверим. Географију сам одувек волела, али у школи не постоје услови да јој се посветим у довољној мери. Све се учи брзо, површно, на нивоу основних информација, а за истраживачке пројекте нема ни времена ни простора . Зато сам желела да своје знање продубљујем и делим са људима који размишљају слично као ја. Право место за то је Петница — истраживачка станица која окупља и спаја младе и истински радознале људе са посвећеним стручњацима спремним да несебично поделе своје знање. Сећам се првог дана као да је јуче било. Тај 8. фебруар ми је заувек променио живот. На првом великом састанку свих семинара, тресла сам се од узбуђења. Толико отворених младих људи на једном месту, непосредности, предусретљивости предавача... Било ми је нестварно да сам напокон ту. Потом је сваки семинар (како се интерно називају програми и полазници) отишао у своју учионицу, где сам упознала сараднике — студенте са факултета, само неколико година старије од нас. Први утисак био је ослобађајући: опуштени, топли, паметни и спремни да помогну. Уз њих је све деловало лако, а страх од тога да ћемо урадити или рећи нешто погрешно напросто је нестао. Онда смо и ми, полазници, почели да се упознајемо. Било је невероватно колико мојих вршњака дели моја интересовања, а у Београду ми је изгледало да је то тема која никог не занима. Пријатељства склопљена тог дана трају и данас и не сумњам да ће трајати још дуго. Мене је у почетку највише плашило јавно излагање. У школи нема много прилика за то, ученици су углавном уздржани, већина избегава да се излаже суду аудиторијума увек спремног на подсмех, ако нешто погрешно кажеш, и била сам несигурна. Али, уз подршку сарадника и новостечених пријатеља, брзо сам то превазишла. Схватила сам да није страшно стати пред људе и говорити, када знаш да си у окружењу које те не осуђује. Семинар за географију има флексибилан, али увек динамичан и испуњен распоред, толико да ти никада није досадно, али ни напорно на онај школски начин. Предавања држе сарадници, али и професори са факултета, што има посебну тежину и значај. У школи ретко имамо прилику да чујемо људе који се баве науком изнутра и који преносе, не само знање, него и начин размишљања., умеће критичког расуђивања, научног преиспитивања. У Петници је то свакодневица. Програмом су обухваћене области до којих у школском програму никада не бисмо дошли — од ГИС-а, климатологије, геоморфологије, па све до тема за које нисте ни знали да постоје у географији. Предавања су различита, креативна, често интерактивна. Свако је занимљиво на свој начин — немогуће је издвојити једно као „омиљено“, а оно што највише волим у Петници је што никад не учиш јер „мораш“, већ зато што те стварно занима. Велики део рада у истраживачкој станици чине вежбе које нам држе сарадници. На географском семинару највише радимо ГИС – Географски информациони систем (рачунарски систем намењен прикупљању, обради, управљању, анализи, приказивању и одржавању просторно оријентисаних информација). Учимо како да обрађујемо просторне податке, правимо карте, анализирамо терен. Радимо и климатолошке анализе, учимо о мерењима, методама, инструментима. И све то уз људе који су нам блиски по годинама, па је рад потпуно опуштен, природан и подстицајан. Они нас не гледају као „ученике“, већ као млађе колеге које тек улазе у свет науке. Ипак, мени је најдражи део семинара увек терен. Зато сам се и пријавила на семинар за географију. На летњем семинару смо имали велики терен на реци Градац. Тај дан смо препешачили преко 30 километара, али, искрено, нико то није ни осетио. Била је то авантура, један од оних дана који остану у памћењу заувек: шум воде, прелеп кањон, смејање, фоткање, паузе на обали реке, и осећај да радиш нешто што стварно волиш. Често идемо и на терене у околини саме Петнице — до Петничке пећине и језера, који су на неколико минута од станице. Тамо радимо различите вежбе: мерења, анализе, посматрања, или једноставно одемо да променимо окружење и дружимо се. На једном од терена смо мерили протицај реке Бање, која извире у пећини, и било је веома занимљиво. И што је најлепше, после сваког таквог дана имаш осећај да си направио нешто вредно, а да се ниси ни уморио на онај лош начин. Ту стварно увидиш разлику између израза „уморан“ и „сморен“. Петница има тај чаробан ритам где се озбиљан рад, учење, истраживање и дружење стално преплићу и ниједан тренутак не делује изгубљено или сувишно. Чаки и „слободно“ време има структуру, нема празног глуварења или „блејања“ како то обично називамо. Вечери су такође испуњене активностима, у виду квизова, дебата, заједничких игара или се подразумева и време за рад на задацима. Понекад се ти задаци раде и до касно у ноћ, али то никоме не смета, јер се ради у групама, уз подршку сарадника, и све делује као један велики пројекат на ком смо сви заједно. Нарочито подстицајно у Петници је и то што постоји могућност „напредовања“. У истраживачку станицу сам ушла као млађи полазник, али захваљујући труду и залагањима добила сам прилику која ми много значи – да у септембру будем сарадник на Летњој научној школи. Било је то непроцењиво искуство. Рад са ученицима осмог разреда, држање вежби и осмишљавање начина да им приближим оно чиме се бавимо у Петници, помогли су ми да први пут осетим колико је одговорно и озбиљно бити нечији ментор. До јуче сам слушала предавања, а одједном сам се нашла у позицији да ја објашњавам, помажем и водим друге кроз нешто што ме искрено занима. Та промена перспективе ми је донела огромно самопоуздање — схватила сам да знам више него што мислим, да могу да пренесем знање и да је осећај када неко захваљујући теби разуме нешто ново стварно посебан. Била је то једна од оних ситуација због којих схватиш да Петница није само место где долазиш да учиш, већ и место где растеш. У Петници сам научила много, али најважније — научила сам да верујем у себе. Схватила сам да знам више него што мислим, и да незнање није разлог за страх, већ прилика и подстицај да учиш. Захваљујући Петници са сигурношћу знам шта желим да студирам и чиме желим да се бавим. За мене, као и за многе младе људе које сам тамо срела, Петница није само институција — то је друга кућа. То је место где се ради озбиљно, али без притиска; где нема страха, панике ни такмичења, већ подршке, смеха и учења. Променила ми је начин размишљања, однос према раду и постала место на ком се осећам слободно, смирено и прихваћено. Препоручујем свима да без страха закораче у ову авантуру духа јер то је прилика да се заиста сретну са собом на неки сасвим нови и неочекивани начин. Искуство Милице Радуловић
На тај начин полазници постепено усвајају практичну примену научног метода и сусрећу се са реалним потешкоћама које настају током истраживања. Поред тога, ту су и разне креативне и групне активности – дебате, квизови, креирање плаката… Током дана слушају се предавања и блокови за самостални рад, док су вечерње активности опуштеније и забавније, попут гледања филмова, дискусија или квизова. Захваљујући таквом, креативном приступу, много лакше сам се усмерила ка областима које ме највише интересују. Петница полазницима пружа практична знања и учи их како да своје знање примене на реалне проблеме са којима се људи сусрећу у свакодневном раду. Искуство Невене Ђорђевић
путовање“ и у средњој школи, кроз програм ЕБХ (Експериментална биологија и хемија). Шта ми се највише свидело у овом програму? Дефинитивно – рад у лабораторији. Била је то јединствена прилика да оно што учимо у школи коначно видим у пракси. Та комбинација теорије и практичног експеримента била је нешто што ме је додатно мотивисало и подстакло да се још озбиљније интересујем за природне науке. Једна од најлепших ствари у Петници је то што сам упознала много нових пријатеља који имају слична интересовања као и ја. Током програма смо заједно радили, учили, помагали једни другима и због тога ми је сваки боравак тамо био посебан. Иако ми најтеже пада интензиван и напоран рад, то прихватам као посебан животни тренинг – постала сам свесна да се управо кроз такав ритам највише напредује. Ту откривамо своје границе, проверавамо своје изборе и тестирамо снагу воље да истрајемо на путу ка постављеним циљевима. Када сам дошла на ЕБХ, већ сам отприлике имала идеју који бих факултет желела да упишем, али ми је много значило што сам могла да разговарам са старијим полазницима и менторима који већ студирају у тој области. Њихова искуства и савети помогли су ми да се још сигурније определим за пут биолога. Петница у потпуности оправдала моја очекивања. Стекла сам драгоцено искуство у лабораторијском раду, научила да самостално размишљам и решавам проблеме и увидела како изгледа прави научни процес – нешто што нам школа углавном не пружа. Ово је одличан почетак за некога ко озбиљно приступа образовању, али и користан вид самопровере у избору будуће професије. Искуство Вере Вукмировић
Али археологија је далеко од копања рупа у земљи. Колико је то озбиљна и захтевна наука открила сам тек у Петници. Као полазник семинара о овој теми добила сам прилику да ову науку сагледам изблиза и „изнутра“. Исто колико је археологија делеко од произвољног копања рупа по неком терену који је историја забележила као боравиште древних народа и култура, толико је и Петница далеко од обичног „учења“. Она је много више од тога, у њој се учи како се учи. Петница ме је упознала са људима широм Србије и са најбољом другарицом. То је најбоље место на свету да нађеш људе сличне себи. И то је оно што овај камп чини јединственим! Сви на кампу имају жељу да науче нешто ново и управо то даје енергију Петници. Замислите да истражујете судбину и живот фараона Ехнатона, кога је сопствени народ брисао из историје, или да са својим тимом проучавате преко 200 фрагмената керамике из неолитских насеља! Ако вас такве ствари занимају, ваша следећа станица је недвосмислено Петница. Уколико као ја волите неки предмет и желите да сазнате више, или ако нисте сасвим сигурни која је област „за вас", опет је Петница право место! Шта можемо да закључимо на крају? Петница није само место за прикупљање нових информација из различитих научних области, то је расадник знања, тренинг за самопоуздање и место сусрета за трајна пријатељства. Сваки дан овде је прилика да научиш нешто ново, да пробаш, погрешиш, поправиш и напредујеш без стреса и притиска. Искуство ми је показало колико је вредно радити у окружењу где сви деле слична интересовања и где се подразумева подршка, без обзира на ниво знања или године. Програми су толико разноврсни да свако може пронаћи нешто што га интересује – од природних и друштвених наука, преко технологије, до дизајна и психологије. Зато не оклевајте, завирите и ви у то место у којем станује радозналост!
0 Comments
Интервју водила Јована Пејић Већина младих људи се данас, са више или мање вештине, служи неким страним језиком. Најчешће је то енглески, због интернета, филмова, музике, али има и других које учимо у школама. Међутим, често се чује и тврдња да се право знање страног језика стиче и проверава тек када се нађемо међу говорницима тих језика, у њиховим земљама. Зато многи прижељкују прилику да отпутују у неку земљу, бораве у њој и усавршавају своје конверзацијске вештине у свакодневној комуникацији и упознавању са људима и њиховим културама. Вера Вукмировић, ученица четвртог разреда у Четвртој гимназији у Београду, имала је протеклог лета ту прилику и била је љубазна да са читаоцима Супер фора блога подели своје утиске и искуства.  Панорама Гренобла, аутор Вера Вукмировић - За оне ученике који после овог разговора можда пожеле да пођу твојим стопама, кажи нам који је то начин да се оде на усавршавање страног језика у неку земљу. О каквој је, заправо, летњој школи реч и како си сазнала за њу? Реч је о летњој школи страних језика, какве се организују при универзитетским центрима у разним градовима Европе. Сваки већи универзитетски град у Европи нуди могућност да, у току лета или зиме, ученици из иностранства долазе да уче језик у непосредном окружењу говорника тог језика. Тако сам ја, у јулу 2025. одабрала Гренобл и француски језик. Наравно, неопходно је да располажете минимумом познавања одабраног језика, што је у овом случају ниво Б1, а постоји и услов да сте пунолетни, значи да већ имате осамнаест година. На сајтовима универзитета постоје обавештења о студијским програмима и разним другим стварима, а међу њима су и информације о летњим и зимским школама. На њима се налазе упутства, услови за конкурисање, формулари које треба попунити. Ја сам се пријавила на сајту CUEF Centre universitaire d'études françaises. Распитивала сам се код људи који су ишли на усавршавање језика, истраживала по интернету и тако пронашла Гренобл, добро проучила информације на сајту и одабрала своју дестинацију. Многе владе финансирају своје ученике, што је најчешће случај са ученицима из Азије, а неки самостално сносе трошкове путовања, боравка и месечне школарине, колико обично трају интензивни курсеви језика. - Шта те је навело да се пријавиш Оно што ме је навело да се пријавим била је, пре свега, љубав према француском. Фасцинира ме и мелодија тог језика и француска култура, а најбољи начин да упознаш и једно и друго јесте да уђеш у тај свет. Такође, врло сам друштвена особа, волим да упознајем људе из различитих средина, а летње школе су права прилика за то. То је заправо најбољи начин да научиш страни језик и ја га апсолутно препоручујем. Ништа не може да се пореди са тиме кад си буквално окружен људима који говоре неки језик и просто немаш прилику да причаш на свом језику, осим преко телефона са породицом и другарима. Тада си принуђен да и сам причаш на том језику, усвајаш нове изразе, исправљаш грешке у ходу, слушајући како говоре изворни говорници. Тако се најбоље учи. Уз то, учећи језик на такав начин као да живиш један нови живот. Верујем у ону изреку – Колико језика говориш, толико живота живиш. - Зашто баш Гренобл, а не Париз или неки познатији град Гренобл је град који се налази на југоистоку Француске и окружен је Алпима са свих страна. То је оно што ме је можда навело да га изаберем пре Париза или неких већих, фенси градова. Волим планину, све то одговара неком мом спортском духу, у складу је са мојим афинитетима. Уз то, Гренобл је буквално град студената. Ово је трећи по величини универзитетски центар у Француској са јако дугом традицијом - Универзитет у Греноблу је основан 1339. године. Данас је сваки пети становник заправо студент и то ме је такође задивило и привукло. - Какав је био твој први утисак о граду и људима
Кампус Биолошког факултета налази се на неком брдашцету непосредно поред шуме. То је заправо један велики арборетум у ком су садили различито дрвеће и биљке, у ком гаје различите животиње у слободном простору. Имаш утисак као да пролазиш кроз неки мали зоолошки врт, зато што око зграде факултета скачу зечеви. Мени је то било прелепо. Дрвеће са ружичастим цветовима, зечеви који скачу около, тако слободни, као да си ушетао у неку причу, а не у строги универзитетски простор. Била сам одушевљена. - Како су ти изгледали типични дани Имала сам предавања од осам ујутру до два поподне. Слушала сам их заједно са својим новим пријатељима, који су већински били ученици из Азије, али такође и из Америке. Све време се, наравно, говорило на француском. Енглески или било који други страни језик су били практично забрањени. И да знаш и да не знаш и да хоћеш и да нећеш, морао си говорити француски. Тешко, али само у почетку, док се не ослободиш. Затим, после два по подне, имали смо више опција на располагању. Некад смо заједно ишли на ручкове у студентску мензу, у којој се ручак може узети по врло повољној цени, а некад бисмо ручали у студентском дому у ком сам била смештена. Тамо бисмо у заједничкој кухињи нас петоро, шесторо, припремали ручак за себе. Мој друг из Монголије, једна другарица и друг из Кине, другарица из Ирана, један Американац и ја заједно смо кували, што је заправо увек било занимљиво. Права интеркултурна кухиња пуна необичних укуса, много различитог, а лепог у споју. Кинеска кухиња ми је омиљена зато што је мој друг Кинез кувао по пет тањира за сваки оброк, различитих пилећих ножица, пиринча у неким црним сосевима...
- Какви су професори и шта ти се допада у начину рада са ученицима? Професори се понашају као сарадници. Сви се максимално залажу да предавање буде интересантно и да стално држе пажњу ученика да са занимањем прате садржај. Осим тога, ученик је у фокусу. Концентрисани су на то да што више ангажују ученика, тако да нема много простора за извлачење. Значи, они стално постављају питања, а ти на та питања одговараш. Ако се обрате баш теби, дођеш у ситуацију да нешто и некако мораш да одговориш зато што цело одељење ћути и сви чекају да кажеш то што имаш, да би професор наставио са објашњавањем. И онда одговориш, знао или не знао, како умеш. Мораш да се сналазиш на све начине, извлачиш речи из меморије, правиш конструкције како знаш... Пошто се говори само на француском, јер због тога си уосталом тамо и отишао, немаш опцију да у помоћ призовеш енглески, а тек о матерњем да не говорим. И колико год то изгледа фрустрирајуће, заправо је одлична ствар. Занимљиво је да за све време тамо нисам упознала ни једну једину особу са Балкана са којом бих могла да причам српски или било који од наших језика. И тако, дан по дан, након отприлике две недеље, пређеш ту неку унутрашњу границу, а причање ти потече слободније, природније и осетиш да можеш да кажеш све што желиш. - Шта ти је био највећи изазов у прилагођавању? По природи сам прилагодљива особа. Волим изазове, волим да упознајем нове средине и људе и некако не могу да кажем да сам имала било какав проблем вредан пажње. - Да ли те је нешто изненадило или посебно фасцинирало? Јесте. За нас важи да смо врло непосредни и отворени у комуникацији, а то сам уочила и код њих, али ми различито тумачимо и користимо неке гестове у понашању. У Француској је сасвим нормално да се људи при сусрету или упознавању љубе у образ. Оно што би код нас био загрљај, или руковање, ако особу не познајемо, код њих је љубљење, чак и са особама са којима се срећу први пут. Међутим има и ствари које су идентичне, иако ми мислимо да само нама припадају. И Французи се љубе три пута! Запазила сам још да у Француској свако носи оно што жели, без устручавања и премишљања шта ће ко да каже. На улици можеш да видиш људе у свему живом — почевши од фармерки, сукања свих облика, неких закрпа које су сами направили; носе се и косе различитих боја, сви се фарбају. Потврдио се помало и онај стереотип о специфичном односу према хигијени – приметила сам да многе девојке не перу косу, него пусте да им буде масна, што ме је врло изненадило. Али све зависи од тога како на те ствари гледаш; некако је све то — и облачење и коса — уклопљено у индивидуални стил, па особу прихваташ у целини и више обраћаш пажњу на оно што носи у себи, него на себи. И то ми је било баш wow.  - Да ли си упознала неке пријатеље из других земаља и ако јеси да ли сте још у контакту? Уочила сам да стварно постоје културолошке разлике и да баш можеш да приметиш како је неко васпитан на основу културе. Такође, ако приступаш другима са уважавањем, заиста можеш да оствариш квалитетан однос, па чак и пријатељство. Ја сам се баш лепо дружила са једним дечком из Монголије. Он је био у соби поред моје, па смо проводили пуно времена заједно, као и са једном девојчицом из Ирана и две девојчице из Америке које су, кад год би могле, трчале да купе неку брзу храну. Навика је чудо. Са њима сам и даље у контакту. Мислим да је то прелеп начин да упознаш људе. Ето, сада смо пар пута месечно на видео позиву и причамо на француском и енглеском о новим стварима, дешавањима у нашим животима — и договорили смо се да ћемо се виђати. Требало би да се ове зиме нађемо. Ачи, мој друг из Монголије, и Иреса, другарица из Ирана, долазе у фебруару у Београд, тако да ћу им показати део наше културе, како ја живим и мој град. Дакле, одлазак у летњу школу страног језика је био само почетак и увод у многе лепе ствари које се након тога дешавају. - Шта ти се највише свидело у Греноблу? Свако вече у Греноблу је организована жива музика. Ту долазе студенти који свирају, као и други људи који знају да свирају неки инструмент, спонтано се окупљају и међусобно деле лепоту музике и доброг расположења. Мени је то било баш слатко и симпатично и веома ми је пријала та атмосфера. Гренобл је познат и по томе да сви воле да пију пиво, а постоје и кафићи на отвореном који имају друштвене игре, па су они све то спојили и осмислили супер провод. Дођеш, изабереш друштвену игру и уз пиво и музику играш са својим друштвом — баш лепа, весела атмосфера. - Имаш ли неку анегдоту или неки занимљив догађај који ћеш памтити одатле? Било је разних, али сада ми пада на памет један мали блам на самом доласку у Гренобл. Први проблем са језиком на који сам наишла био је већ у аутобусу кад ми је човек на улазу рекао „Bienvenue“, што значи „Добро дошли“, и ја сам се толико збунила — вукла сам кофер, била изгубљена, и одговорила сам му „Bienvenue“. Онда је цела посада, укључујући возача, резервног возача и водича, почела да се смеје, тако да сам се избламирала у првих пет минута. - Са пуно љубави причаш о свом боравку у Греноблу; да ли те је ово искуство мотивисало на студираш у иностранству?
- Да ли те је ово искуство некако променило? На мене је највише утицао тај живот у студентском дому. Мислим, то много измени човека, чак и за само месец дана колико сам ја била у прилици да тамо боравим. Из другачије перспективе сагледаш себе као део једне заједнице. За почетак, научиш да, кад си у заједничкој кухињи и спремаш нешто, мораш за собом да почистиш и распремиш. Кад користиш заједничи тоалет, мораш да га оставиш уредним. Ако ти то не урадиш, не можеш да очекујеш да ће други урадити уместо тебе, а посебно не можеш очекивати да ће те када следећи пут уђеш дочекати уредна кухиња или тоалет. Проста ствар, на коју, у свом повлашћеном положају детета у породици, не обраћамо пажњу. То је нешто што те натера да обратиш пажњу на своје навике – почнеш да се трудиш да ти соба буде нон-стоп уредна и чиста, да је све на свом месту... Замисли како би то било да у Београду имаш једну зграду у којој су све комшије твоји пријатељи. Тако то, отприлике, изгледа. Цео тај концепт — једна соба у којој имаш сто за учење и кревет, али сваки пут кад изађеш у ходник или напоље сретнеш некога од својих пријатеља — то је стварно нешто што свако треба да искуси једном у животу. - Имаш ли нешто што ти се није допало или што би променила да можеш? Ништа не бих мењала. Све што ми се десило за тих месец дана мислим да је било на свом месту и да је имало неки циљ који ћу можда открити тек касније у животу, поред тога што сам много тога научила.  - Шта би препоручила ученицима који размишљају да се пријаве за неку летњу школу у иностранству и како би то могли да ураде? За почетак, свако ко жели да се пријави на овакав програм треба прво да смисли у који град би ишао, затим да погледа да ли тај град нуди програме летњих школа, што се врло често нуди у Европи. Онда одабереш програм, размотриш да ли ти одговара све што се у њему нуди, услови финансирања и слично, попуниш пријавне формуларе и чекаш позив. Такође, постоје могућности стипендирања — што би требало истражити, јер су финансије веома битна ставка, а за сваки град је посебна прича. Ја нисам то истраживала, али препоручујем другима да то учине. Овом приликом желим да напоменем, онима који то још увек не знају, да постоји и један програм који се зове „Еразмус +“ и у нашој земљи функционише веома добро. Подружница Еразмуса у Србији је Темпус, а они организују бројне обуке и дају упутства за писање пројеката и пријава на разне курсеве у иностранству. Постоје посебни програми за младе које намеравам да проучим. То би била добра опција за оне који желе да унапређују своја знања, упознају нове људе, усаврше језик или доживе нову културу. Ако идете преко Еразмуса, онда су вам сви трошкови покривени. Планирам и сама да то испробам у будућности. - И за крај, кад би могла све то да поновиш, да ли би опет отишла? Да, наравно, још сто пута бих отишла у Гренобл. А то ћете разумети само ако се упустите у сличну авантуру и искусите оно што сам ја искусила. Препоручујем свима који имају прилику да испробају овакве ствари.
Разговор водила: Софија Слијепчевић
Провела си четири године у Четвртој гимназији. Када све сабереш и одузмеш, шта је то што ћеш увек памтити из тог времена? Ове четири године су биле пуне свега – смеха, стрепње и среће. Увек ћу памтити једноставне, свакодневне тренуткe када бисмо се смејали заједно у ходницима, поспани седели у дворишту или шапутали док професори предају. У таквим тренуцима уживала сам са људима који су ми показали да није све у оценама и успеху, већ да у школи растеш и као човек. Колико ти је окружење, атмосфера у школи, присуство или одсуство подршке наставника током школовања помогло да се развијеш као личност? Окружење је имало кључну улогу у мом развоју. Професори су ми увек били ветар у леђа и помогли ми да се ослободим, истражујем и учим. Неки професори су веровали у мене чак и када ја нисам, а њихове критике и подршка су ме једнако обликовале и помогле да постанем најбоља верзија себе. Имали смо прилику да те видимо као доброг математичара, као младог филозофа, као глумицу у мјузиклу и сликарку... Која је права Илијана Баљак међу свим овим успешним младим девојкама? Права Илијана је заправо све то помало. Не желим да се уклопим у само једну улогу. Свесна сам да је моја снага баш у томе што могу да будем толико тога, а да ипак останем ја. Дозволила сам себи да истражујем, да посматрам, да будем и тиха и гласна, и креативна и логична, да дане проводим и над књигом и на сцени, да се стално мењам и унапређујем, а да на крају ипак останем своја. Како си успела да у том мноштву различитих интересовања, али и талената, пронађеш неку своју јединствену оријентацију која ће те водити у правцу будућности, па можда и професионалног остварења? Некада ми се чинило да је то што волим много различитих ствари слабост. Осећала сам потребу да одаберем једно поље које ће ме дефинисати заувек, али временом сам увидела да је то немогуће. Волим математику јер ми вежба ум, филозофију јер ме подстиче да преиспитујем све, уметност и глуму јер ми помажу да побегнем из реалности и створим неки свој свет. Свесна сам да не постоји професија која комбинује све дисциплине, али надам се да ћу наћи неку која ми даје слободу истраживања. А како ствари стоје када размишљаш о свом личном остварењу? Шта су за тебе најбитније ствари у животу? Што се тиче личног остварења, у мени ће се увек борити две силе. С једне стране, волим титуле, признања и успехе, адреналин такмичења и еуфорију након доброг резултата, али то није све што чини живот. Постоје и битније ствари од тога - мир, природа, здравље, путовања, смех са најближима, тихи тренуци спокоја… За испуњен живот потребно је пронаћи баланс између ове две стране, у чему се надам да ћу успети. Илијана у Еразмус+ пројекту Let's Act Multilingual, Београд - Нантер (Париз) 2023. У твојим карактеристикама пише да си 2023. године учествовала у Еразмус+ пројекту и тако си имала прилику да недељу дана боравиш у Француској. Шта је највредније што си добила из тог искуства? Пре Еразмуса , Француска ми је била слика из филма – Париз нереални град светла, центар културе и луксуза, али сам за само неколико дана схватила да је његов шарм у томе што је то град пун живота, где су људи обични, сличнији нама него што можемо да замислимо и у сталној потрази за новим друштвом, осећајем припадности и мира. Париз не чине само луксузне продавнице, Ајфелов торањ и Лувр, већ и људи који читају књиге на обали Сене, ћаскају у парку и препоручују странцима нова места. Тамо сам научила да могу да стекнем пријатеље за један дан, да иако постоје културне разлике, иако не причамо истим језиком, неке разговоре можеш водити осмехом и енергијом, те онда све може да буде тако једноставно. Ово путовање ми је дало храброст да истражујем, да више верујем у себе, али и друге људе, и да размишљам о упуштању у сличне, далеке авантуре. Обрaћaјући нарочиту пажњу на твоју креативност, приметила сам да си веома предана када је реч о сликарству. Откуд та склоност према цртању које тражи толико стрпљења и прецизности? Још од малена ме цртање смирује, помаже ми да се одморим након тешког дана и да се иразим креативно. Уметност је за мене одувек била место где могу да будем и најпрецизнија и најслободнија. С једне стране, потребно је велико стрпљење да се извуче сваки детаљ, свака сенка и линија, а са друге стране, у процесу стварања имам потпуну слободу и право да прекршим правила и изненадим саму себе. Стварање ме подсећа да ништа не мора бити савршено да би било лепо, већ мора имати дух. Твоји најчешћи мотиви су архитектонски објекти познати по својој импозантности. Води ли то можда према студијама архитектуре? Планирам да упишем Архитектонски факултет и да једног дана постанем архитекта. У архитектури видим спој свега што волим - математичких и физичких прорачуна, али и уметности и слободе. Она је више од техничког плана и бројева, архитектонски објекти нису само строге геометријске форме, већ носе и људски додир и причају причу једне епохе и људи који су живели и стварали у њој. Сваки прозор, сваки зид, сваки детаљ има своју причу и емоцију коју покушавам да пренесем на платно, а надам се да ћу једног дана моћи да остварим и своје идеје. А када је реч о глуми, певању... Од кога си наследила свој моћни глас и ту лакоћу кретања по сцени? Моји родитељи су свестрани и талентовани, али се никад нису бавили сценским наступима. Мама је стално певала у хору, па и дан-данас певуши по кући, док тата одувек има сценску појаву, јак глас и држање. Сматрам да сам наследила самоувереност и радозналост од обоје, те сам још као мала учествовала у представама, хору и драмским секцијама, иако сам понекад била стидљива и уплашена. Временом сам управо кроз глуму и песму почела да градим самопоуздање. И данас, први излазак на сцену ми доноси трему, али и адреналин и осећај сигурности, јер знам да ме породица бодри у публици. Илијана као Мама Мортон у мини мјузиклу "Чикаго" као чланица Театра 4 Четврте гимназије у Београду Разлога за разговор с тобом има заиста много, али је непосредан повод то што си проглашена за ђака генерације. Шта је за тебе ђак генерације? За мене је титула ђака генерације леп доказ оправданости труда и улагања свих ових година. Већ сам у основној школи била ђак генерације, али ми ова титула сада значи много више, јер је доказ да сам напредовала и порасла, не само као ученик, већ и као особа. Она је и доказ подршке људи који су стално били уз мене - професора, другова, породице. За мене то није само признање за оцене и успехе, већ знак да сам успела да останем верна себи и свим својим интересовањима. Како себе видиш сада, након ове турбулентне школске године кроз коју си прошла са својом генерацијом? После свега кроз шта смо прошли ове године, видим себе као некога ко је научио да не мора све увек да иде по плану да би било добро. Поред свих стресова, изненадних промена и дешавања, схватила сам да није крај света ако нешто не успе одмах и да ће на крају све изаћи на добро. Највише ми је значило то што смо ми као генерација остали заједно, научили смо да останемо мирни и подржавамо једни друге у свему, па чак и кад је најтеже. А да ли замишљаш себе након десет година? Замишљам себе за десет година као успешног архитекту, који ради, а и живи пуним плућима. Надам се да ћу својим радом оставити лични траг у свету око себе, који ће људима значити. Живећу окружена новим људима, који брину о мени и подстичу ме да будем још боља, али ме и подсећају да је у овом брзом свету, некад потребна пауза, излазак, нови хоби, или путовање, а и да је најбитније увек остати свој. Илијанини ликовни радови и једна песма у креативној форми blackout poetry
Интервју са глумцем Луком ГрбићемРазговор водила Софија Слијепчевић
Стални је члан глумачког ансамбла Атељеа 212, у коме је остварио изузетно захтевне и поприлично различите улоге у представама: Син, НЛО и Страх у опери. Такође глуми и у представама Београдског драмског позоришта - Идиот, Yankee Росе, Заљубљени Шекспир и Дивље месо. Иако би неко помислио да је за то још увек млад, Лука Грбић се опробао и у позоришној режији, постављајући свој драмски првенац Сада није јули, у Атељеу 212. Такође, сам је написао епилог за представу Идиот . А уз све поменуто, Лука је и члан МЕНСЕ. Искрено, било је веома ласкаво разговарати са младићем чији је квоцијент интелигенције 156. И да, умало да заборавим, за оне који воле активности са додатком адреналина - Лука је страствени возач мотора. Замолили смо Луку Грбића да мало свог драгоценог времена одвоји за читаоце Супер фора блога и одговори нам на неколико, на први поглед сасвим обичних, питања која би могла занимати средњошколце, а Лука је био веома љубазан и предусретљив, на чему му неизмерно захваљујемо. За почетак, Лука, реци нам коју средњу школу си похађао и какав ђак си био? Похађао сам Прву београдску гимназију. Заправо, завршио сам три разреда, што значи да нисам завршио средњу школу. Ето, то ти је нова вест (каже кроз смех). Не знам да ли то знаш, али у Србији постоји та могућност да се упишеш на уметничке факултете без завршене средње школе. Тако сам се ја, после треће године гимназије, уписао на Факултет драмских уметности. Планирао сам, наравно, да тај преостали разред ванредно завршим, положио сам неких пет или шест испита, а онда су ме заокупиле обавезе на факултету, то је изашло у први план и ето... имам завршен факултет, али не и средњу школу. А за успех у школи не знам тачно. Био сам одличан, у основној са 5.00, а и после сам увек имао неке добре оцене. Како посматраш себе у оквиру своје генерације? Да ли сматраш да си се по нечему разликовао од својих другова и, уколико јеси, да ли си због тога био одбачен и неприхваћен од друштва и на који начин си се борио са тим Не, нисам се осећао искљученим. То мало зависи и од типа личности. У одрастању сам био склон томе да се прилагођавам друштву. Не нужно да мењам своје ставове, али да на неки начин будем део друштва и освојим своје место на тој вршњачкој лествици. Трудио сам се да будем кул и популаран, што је потпуна глупост, наравно, када све сагледам из ове перспективе. Као и сви људи, када уђу у неку велику средину, рецимо у основну, па у средњу школу, и ја сам увиђао да се разликујем по много ствари. И шта онда радиш? Проналазиш неке компромисе, учиш да се прилагођаваш. Мислим, јесам се разликовао, слушао сам другачију музику од других, али су и ти други слушали другачију музику. Како год, успевао сам да никада не будем „избачен“, што и не мислим да је добро. Можда је то чак и мана. Та идеја да треба да будеш најбољи у групи или да се на било који начин уклопиш у очекивања средине, није то добро. Мислим да је здрав приступ, за сваког младог човека, да преиспитује цело своје окружење, друштво у ком се креће и себе у том друштву. Мора ли човек понекад, ради прихваћености у друштву, да се одрекне себе или треба да остане свој, макар и несхваћен, па чак и усамљен? Мислим да човек просто не може да буде само свој. То поготово важи док си млад, али и касније у животу. Човек се развија и мења и док си млад још увек себе не познајеш довољно. Ствараш само илузију да ти тачно знаш ко си ти, па онда да друштво на неки начин жели да те промени, па да ти треба да останеш свој... То је наивно и превише поједностављено. Али са друге стране, ако пристанеш да мењаш своја схватања да би задовољио друштво, да би био прихваћен по сваку цену, онда можеш и да изгубиш себе, а то тек није добро. Ниједна крајност не ваља. Морамо се отворити према друштву да бисмо га упознали. Морамо покушати да га разумемо и да у њему учимо и развијамо се, а не да тврдоглаво истрајавамо у томе да „останемо своји“. Мислим да је то предуслов за било какав раст и развој, да не останеш само свој и тврдоглав. То је, у неку руку, велики проблем нашег друштва, локализованост погледа на ствари, конзервираност и идеја да је остати свој, дакле не мењати се нипошто, некакав нарочити квалитет. Ми смо то уздигли до ранга друштвене, историјске вредности. Треба поштовати себе, бити доследан, имати став, то је у реду. Али треба и разумети одакле долазе ти наши ставови и бити спреман да их преиспиташ.
Изложен си јавности, а јавност о сваком воли да има разна мишљења. Колико те дотичу мишљења других људи и колико заправо желиш да их чујеш? И да и не. Мислим да је корисно чути мишљења других људи јер они могу да ти дају неки увид у тебе, који не можеш сам да имаш. Ми смо субјективни, често пристрасни и неким стварима приступамо наглашено емотивно и зато је важно да чујеш неког ко те посматра са дистанце, објективно. Добро је да то буде неко коме и верујеш, ко може да ти каже „еј, човече понашаш се апсурдно“. То те освести. Таква врста дијалога и отвореност за туђе мишљење је дивна понекад. А опет, са друге стране, некад бих волео да мање бринем о томе шта други људи мисле. Значи бринеш? И да и не, заиста. Деси ми се некад да ми је некако стало до тога шта други људи мисле и ухватим себе како покушавам да их задовољим. Мислим да је ту реч о неком подсвесном механизму одбране и „нагона за преживљавањем“ који је преостао као реликт одрастања, кад сам се борио за своје место у друштву. У овој фази живота покушавам да се тога на неки начин решим, да то освестим и ставим по страни. Знаш, да не покушавам да будем свима најбољи и увек занимљив, да увек будем у праву. А и какав је то циљ да те сви људи цене, да те сви воле? То је бесмислено. Ти си успешан млад човек, то је неоспорно. Може ли се у данашњем друштву бити тако успешан, а остати прихваћен и вољен или једно искључује друго? Мислим да је могуће. Aли врло је релативно шта су ти параметри успешности, прихваћености и вољености. Ја се осећам прилично успешно и прихваћено и вољено. Ако томе приступим из неке своје визуре, могуће је. Али и моја визија успеха се радикално променила у односу на то од чега сам кренуо, са каквом идејом сам уписао и студирао управо овај факултет... Моје амбиције су сада другачије и мој однос према успеху у животу је другачији. Ако формулишеш успех као остварење неког конкретног, амбициозног циља, ако на то усмериш свој поглед у будућност, онда је твоја потреба да будеш прихваћен и вољен потиснута у страну. Цело данашње друштво, данашњи систем вредности, као да је у средиште пажње, на место главног покретача ставило амбиције. То је неки предуслов да будеш вреднован и уважаван. Ја покушавам да пронађем неки здравији однос према томе и све више верујем да, ако амбиција преовлада над емоцијом, саосећањем, прилично је упитно колико је добра за човека. Тако да бити успешан, само зато што си задовољио своје амбиције, не гарантује да ћеш бити и вољен. Таква врста успеха и осећање унутрашње испуњености и среће не иду руку под руку. Шта је по теби смисао постојања и да ли га и колико дуго треба тражити? Немам појма, заиста немам појма. Па, кроз целу историју људи ломе главу на то питање. Мислим да је потрага за смислом већ сама по себи грешка. Цела та идеја да „не можемо да живимо без смисла“ уводи нас у неку потрагу за нечим што не знамо шта је. Један за другим откривамо и усвајамо разне системе веровања, а сваки систем веровања је коруптиван и лако се уруши. А човек, када му се уруши оно у шта је одлучио да верује, и сам се на неки начин уруши, па не зна како да се поново изгради. Можда те потраге за смислом долазе из страха да нисмо на правом путу, не знам. Човек просто треба да прихвати да на то питање неће добити одговор. Зато и не покушавам да га на било који начин тражим. Шта бих са тим одговором? И зашто морамо све да рационализујемо? У покушају да га откријем, у настојању да дефинишем смисао свог живота, могу пропустити ствари које су много смисленије него било која моја дефиниција. Ствари које заправо чине живот. А смисао сигурно постоји, разумели га ми или не. Доброта, саосећајност, хуманост – да ли су то данас људске врлине или девалвиране категорије?
Уз то, уопште није искључено да су ти људи заиста веровали у своју хуманост и доброту. То може да буде јако опасно, рећи – ја знам шта је добро за свет, а сагледавати га у врло уским оквирима. Постоји једна алегорија која тако мени ломи мозак и често је користим у полемикама о томе шта је исход добрих намера: Ходаш улицом и нађеш пужа и ти кажеш, ок, логично је да пуж не треба да буде на улици и ти га, вођен својом идејом спаситеља, склониш са пута и ставиш у траву. А онда протрчи неко дете кроз траву и згази пужа. Ти си својим деловањем, зато што си мислио да можеш да предвидиш консеквенце сопствених поступака, заправо угрозио тај свет који си хтео да спасаваш. Магловито је то поље. Ми имамо неко неосновано уверење да смо генијални, да све схватамо, да знамо шта је добро шта није добро, шта је хумано, шта није хумано, али мислим да треба бити јако опрезан у игрању са тим стварима. Хајде још мало да филозофирамо. Слобода је...? У последње време често преиспитујем шта је слобода уопште. Ја сам увек некако мислио да је слобода моја слобода или могућност да у сваком тренутку делујем... по својој вољи. Да у тренутку правим изборе у складу са својим жељама. Али твоји избори и твоје жеље, могу ли се они изузети из контекста из ког си ти настао и у ком ти живиш? То је врло упитно. Твоје жеље, твоје идеје, па и твоја визија слободе је у многоме зависне, па понекад и ограничене тиме где си се родила, који језик говориш, шта си слушала као мала, коју музику али и какве разговоре, које вредности су преовладавале у твом окружењу... И онда, из свега тога проистиче и нека твоја визија слободе. Знаш, питање је колико се ти заправо родиш слободан уопште. Који је твој животни мото? Да ли имаш нешто чиме се водиш? Па, немам ти ја баш неки ефектан слоган, ако то очекујеш. Покушавам што искреније да ти одговорим, да ти не испоручим неку фразу спремљену у џепу за овакве разговоре. Свакако га немам, али сад си ми дала идеју, било би можда згодно наћи неки кишобран-термин под којим може стати сво моје деловање (одговара кроз смех). Када смо већ код фраза и стереотипних питања, шта би поручио данашњој омладини?
Све око вас, и академски простор и пословни, па и државу у целини, покрећу многи механизами на које стално треба стављати знаке питања. Коју књигу вреди прочитати? Када си средњошколац... Чини ми се, баш у другом разреду, књиге које су ме обликовале на неки начин биле су „Сидарта“, Хермана Хесеа и „Записи из подземља“, Достојевског. То, наравно, зависи и од типа личности, од склоности ка неком дубљем промишљању о свету и човеку... За ваш узраст мислим, „Сидарта“ може бити врло подстицајна књига, а једноставна је за разумевање. „Записи из подземља“ су мало комплекснији, али је у реду и да их не разумеш у првом читању. У реду је да, кад је прочиташ први пут, не разумеш тачно све идеје о којима Достојевски говори и мислим да је чак добро да их не разумеш све. О многим стварима се у њој говори, о моралу, слободи, друштвеним системима, осећању апсурда у животу. Ту сам се први пут срео са дилемама у вези са слободом воље, смислом живота, али и са сумњама у људску природу, друштвене идеале и системe. Прича је о неком, тако ми се чини, прототипу човека данашњег доба. А „Сидарта“ је књига која истражује различите животне путеве, процесе самоспознаје, потрагу за смислом живота... Показује нам да је пут до зрелости и личног задовољства често дуг и пун покушаја и понављања, грешака, али да на крају, свако мора сам пронаћи свој пут. Љубав је...? Љубав потреба да даш без било каквог рачуна, без било каквог очекивања, жеље или наде да ће ти се то вратити. Љубав је потреба да даш, значи потреба и стање, не идеја, што је многима тешко схватити и прихватити. Ми често на то гледамо овако – ја дајем, дајем, дајем, али правим неки „предрачун“ о томе колико треба да ми се врати. Ако тако разумемо љубав, јако је тешко волети неког, ући у потпун однос са неком особом, давати себе без ограничења и онда, сутра, она дође и каже „е, ћао, одлазим“, а ти кажеш „драго ми је да сам те волео“. Вољење је нешто што постоји и што је довољно само по себи и не тражи ништа заузврат. Не изгледаш као неко ко има трему, мада многи глумци признају да је имају. Па, имаш ли и ти трему пред наступ и како се са њом бориш? Немам. Мој механизам одбране је да не мислим о стварима пре него што се десе. А и када се десе и прођу, трудим се да не мислим о њима. Мислим да је искуство, неки људи би ме демантовали, али ја то тако видим, добар борац против треме. Уз то, када освестиш да ти само професионално заступаш неке ликове, теме, вредности, животне ставове неких људи... да то ниси ти, већ неки свет који само доносиш на сцену, и то је врло добар рецепт против треме. Трема се код мене најчешће јављала због страха како ће ме људи перципирати, када изађем да играм „Сина“. Да ли ће људи мислити да сам довољно добар за ту улогу. На путу „лечења“, или боље обуздавања, свог ега који би желео да заблиста, понављао сам себи да није тема представе „Син“ то како Лука Грбић глуми, него депресија и откривање како она утиче на живот једне породице. То ме је растерећивало и ослобађало треме узроковане превеликим очекивањем од самог себе. У најкраћем -Ти си...? Мислим да смо сви, заиста, у својој људској суштини, апсолутно исти. Ја стварно мислим да сам ја све што смо ми сви и да стварно не постоје неке баш „дебеле“ разлике. Мој посао ме је навео да схватам колико сам исти као сви други људи на свету, у свим најлепшим својим особинама као и у свим најружнијим. Повезују нас и поистовећују бројни механизми који постоје и управљају нашим животима. У мени, као и у сваком припаднику људске врсте су скупљени и скривени сви људски варијетети – човек у ратовима, у преварама, али и у свим лепотама и добротама овог света, све је то у мени. И што пре почнемо да увиђамо колико смо сви исти, биће нам много лакше да се носимо и са собом и са другима.
Аутор прилога: Теодора Шево
“Accept the fact that the achievement of your happiness is the only moral purpose of your life, and that happiness—not pain or mindless self-indulgence—is the proof of your moral integrity, since it is the proof and the result of your loyalty to the achievement of your values.” Ayn Rand (1905–1982), Atlas Shrugged (1957), Random House, p. 1059. From the moment man sees the light, the moment his eyes open and his cries fill the room, man walks the Earth as its proud owner. Scatters pieces of himself everywhere, leaving prints deep into the history; dripping memories follow every path he goes, marking the Earth again and again. In every gust of wind there are mans remains, in every flower that grows too. And if you were to stand still in one place of your choice, listening and waiting to hear traces of man, a form of constant buzzing would reach your ears. Sounds of cries, battle wails, screams and gore seem to be completely buried, buried deep by the sounds of human happiness.
Happiness seems to be the man’s first and foremost wish. The things one does mostly depend on ones desperation to be content, and the result of those actions? One day, standing in dark, nothing but his soul left, he might ponder if everything was worth it. Had his moral purpose on earth been fulfilled, checked positive on the to-do list, the second his happiness has been achieved? Or perhaps was it just his personal purpose, his selfish wish? The above-mentioned quote by Ayn Rand combines centuries-long debate about morality and moral purpose of man with concept of happiness and personal achievements, giving it a special twist. Terms mentioned in this essay should be carefully dissected, their meaning in and out of context analyzed, as well as all different factors that could make this quote less absolute, and I will try to do so in this essay. Rand claims that one’s happiness in the only moral purpose of their life and proof of their moral integrity. The quote as it stands is pretty absolutistic, but it can be brought to a higher level – ones happiness stems only from their own content, not others; men with moral purpose are of course all moral men, and happiness is the sole result of moral integrity and comes only from fulfillment of your moral values. First term that seems too broad to me is happiness itself. Is achievement of happiness actually possible, if we look at that achievement as an absolutely positive outcome of one’s life? Humans live turbulent lives, and there has been no man that hadn’t once been wronged, hadn’t once indulged in sadness or had the bitter aftertaste of tears and rage in his mouth. While man might try to achieve that perfect life, it seems simply impossible. Happiness is a fully isolated term here, and its brought only in relation to morals. But truth is, in real life, happiness depends on other peoples actions, mentality and psychological state. But at the end of the day achievement of happiness might be looked at as an all-around sum of one’s feeling; when it’s all done and man lies in the grave, does he consider himself happy with his life, as bad, gross and scandalous as it was in some moments? If we look at the concept of achievement of happiness as the latter, then quote might make more sense, but in its absolute form it lacks absolutivity. The problem stands as well in the word your happiness. Is a moral man being reduced to nothing but a selfish being? If man guided by his morals searches only his own personal happiness, disregarding the lives of others, that makes him a rather cruel being, not a moral one. And if every man does only thing that make him happy, world would look like a different place. Men aren’t inherently solely good beings; men do terrible things, guiltless, proud, taking joy in making the world a living hell. So if a man whose happiness stems from killing others, man whose morals whisper to him that its right, goes on a killing spree taking lives of many, can his actions be defended in the name of his happiness and personal achievements? Victims could then tell you that if anything their pain is the result of someone’s achievement of their own values. While this may seem like an extreme example, it seems like the extremes and absolutes are needed in this case to show the true flaws of this problem. Morality and moral values are regarded as subjective, relative rules that depend on everything, from time that man lives in to their personal desires and psyche. But one thing stands clear, as long as morals are relative, wobbly thing, mans actions will be too. While happiness stands as the one and only proof of moral integrity, pain and self-indulgence are selected and showed as examples of what is not, and here I would have to disagree too. In our lives, there are times where the pain we are willing to suffer to show off our moral values, to stand by them as battles clash around us, to stay loyal to ourselves first and foremost, times whre its proven once and for all that we do have moral integrity. And anyways, does happiness truly come from achievement of your values? Or does it rather come from the loyalty to their achievements? In this cruel world full of lies, one may give up his morals to better himself in other fields such as monetary and political, and he might even end up valuing those benefits more than ones he has from being moral. That lack of loyalty to himself might not hurt his happiness afterall. On the other hand, I would personally rather give up those cheap benefits, stand tall and proud, knowing that I’m happy and myself still. And eventually, start of the quote brings questions as well. Acceptance of this truth…? What comes of that acceptance? Will men live an easier life, a different life once they realize that they should search happiness and that it comes from being loyal to your morals? Perhaps they could find some peace in knowing that, would continue to do good things and will try to make as many people as possible happy. Perhaps accepting that would make the other man turn into the devil himself, make them wreck havoc everywhere they go. In this essay I have analyzed the quote and given my thoughts on this sensitive topic. To conclude, my personal opinion on the truth of it leans more into the negative space. I have found plenty of holes within it, that could change the narrative and understanding of the problem completely. My opinion stand - maybe the true purpose of life is indeed happiness, what man reaches for in every aspect of his life, but I recon moral purpose is not. Аутор текста: Елена Симић Када вас обрадују резултати које наши млади спортисти постижу на такмичењима, турнирима и првенствима, да ли се икада запитате ко су заправо ови талентовани људи? Када чујете вести о наградама освојеним у далеким државама, да ли вас заинтересује шта се крије „иза кулиса“ њихових живота, шта значи бити спортиста или шта је потребно да би се изашло на терен, супротставило једнако снажним жељама других спортиста за успехом и дошло до победничког подијума? Одговоре на ова питања добили смо од две младе српске атлетичарке, донедавно ученице Четврте гимназије у Београду. Мало је необично што о томе пишемо тек сада када су матурирале и кренуле неким новим путем, али то сведочи управо о њиховој неразметљивости, иако су током протекла четири разреда гимназије имале обе много разлога да се похвале својим резултатима. Александрија Митровић и Милица Томашевић, одвојиле су, на нашу молбу, у овом летњем предаху између гимназије и факултета, мало слободног времена да са нама поделе своја искуства и приближе нам свет професионалног спорта. Попричали смо са њима о чарима спортског живота, мотивацији да се истраје кад је тешко, успеху и изазовима са којима се сусрећу на путу до њега.
Врхунац ове листе чини Европско првенство у Пољској, на ком је ове године освојила 10. место, оборивши притом лични рекорд, а најновији успех је 12. место у финалу трке на 3000 метара на Европском првенству за старије јуниоре у Јерусалиму, 9. августа 2023. Милица истиче да је свако такмичење за њу значајно и да се увек труди да из њих извуче понеку лекцију. Наводи да је целог живота била спортски тип, а да је љубав према физичкој активности наследила управо од оца. Он је био тај који јој је помогао да се усмери ка атлетици, а и дан данас је њена велика подршка. Одувек је била евидентна њена страст према физичкој активности и свестраност када су у питању спортови. Пре трчања, као мала је тренирала и по више спортова истовремено, попут латино плеса и пливања, које је посебно волела. Сматра да је пливање имало значајан утицај на њен физички, али и ментални развој. На питање шта је њена највећа мотивација, шта јој то помаже да настави у тешким моментима, Милица наводи, просто, знатижељу и неки унутрашњи порив да се такмичи са самом собом – „Нешто што мени помаже је та радозналост или потреба да истражим ко сам и шта могу. Када ми се у трци чини да ми понестаје снаге, заголица ме питање шта би се десило да сад не одустанем, шта би се десило да искористим свој максимални потенцијал? Једноставно, радознала сам да откријем шта следи иза још једног корака и жељна да видим којим путем то може да ме одведе, а сигурна сам да је тај пут леп.“ Чиста жеља да испитује и помера границе својих могућности довела ју је на атлетску стазу, а мисли попут ових је на њој одржавају.
Управо у овом периоду је њен отац, и сам бивши атлетичар, изненада добио карте за Атлетско првенство Европе које се одржавало у Београду. Знајући да је његова ћерка одувек уживала у гледању атлетских такмичења, повео ју је са собом. Очарана, како и сама каже, „динамичном и узбудљивом атмосфером краљице спортова“, заљубила се ту и тада у атлетику, а ту љубав гаји и данас, 6 година касније. Гледајући Првенство, била је истински фасцинирана дисциплином скока увис, те се убрзо потом прво у њој опробала. Био је то врло успешан улазак у свет атлетике. На државним такмичењима освајала је бројне медаље – 4 сребра и 3 бронзе, дошавши чак и до злата. Жеља да истражује своје могућности преусмерила ју је са освајања висина на дисциплину троскока и данас јој је то главна спортска преокупација. Колико је у томе успешна сведоче бројни трофеји које је освојила на престижним атлетским такмичењима. Нижући бисере у њеној спортској каријери почећемо од 2021. када је као млађа јуниорка у истом дану постала двоструки вицешампион на Првенству Србије за сениоре. Потом следи освајање сребрне медаље на јуниорском Балканском првенству 2022. године у дисциплини троскока, а у истој дисциплини, исте године је постала јуниорски шампион државе, освојивши златну медаљу, чиме је испунила норму за јуниорско Светско првенство. У овогодишњој зимској сезони скочила је до резултата који је био 9. на свету у јуниорској категорији, а управо почетком овог месеца, на Европском првенству за старије јуниоре у Јерусалиму, освојила је бронзану медаљу, у дисциплини троскока. У правом духу такмичарског живота, Александријина највећа мотивација да упорно тренира, да се одриче и неких тренутака који су својствени њеној генерацији, да савлађује сумње и страхове који понекад наиђу, јесте стање усхићења које осећа на терену. Ипак, она је то боље описала него што бисмо ми могли: „Ништа се не може поредити са адреналином који ме покреће при лету ка тој замишљеној линији у простору уз подршку публике која аплаудира. То ме испуњава немерљивом радошћу, даје ми снагу и инспирише ме. Само један моменат успеха, када устанем из песка и схватим да сам превазишла саму себе, уз сузе радоснице и преплављеност снажним емоцијама, довољан је да надомести све жртве и напоран рад и мотивише ме да идем још даље.“ Све ово бајковито звучи, али не можемо да занемаримо чињеницу да су и Милица и Александрија донедавно биле гимназијалке, да имају и неке друге животне амбиције, да су се кроз школу спремале и за факултет и неке друге краијере, не само спортске, па смо их питали како су успевале да успоставе равнотежу између школског живота, личних потреба и жеља и спорта. Обе девојке су се сложиле да ова комбинација, нарочито када тежите томе да будете успешни у свим подручјима, захтева велике жртве. Поред пажљиве исхране, доброг сна и редовних тренинга, тешко је било упоредо водити рачуна и о обавезама према школи и добрим оценама, с обзиром на то да и школске обавезе захтевају много времена и посвећености. А ипак, успевале су у томе. Ту су, наравно, и бројна одрицања по питању социјалног живота. Док би неко ко се не бави спортом без размишљања остао на кафи после школе или изашао са пријатељима навече, спортисти немају право на овај луксуз. Неретко се нађу у ситуацији да пропусте и веће догађаје – прославе, путовања, празнике, распусте… Чини се да је, чак и када нису физички на терену, њихов ум фокусиран на напредак и навикнут да размишља стратешки. „Свака радња је усмерена ка тренингу и укључује стално размишљање о томе како ће се наша поступања одразити на перформанс и такмичење које нам предстоји“, како каже Александрија. Међутим, чини се да оне због овога нимало не жале. Живот који су одабрале многи сматрају напорним, захтевним и исцрпљујућим, и док се слажу да јесте тако, оне се сваког дана буде и изнова бирају да га воде. Уживање у ономе што раде, амбиција и такмичарски дух терају их даље и чине сва одрицања вредним. Милица то овако објашњава: „Наравно да никоме није драго када знамо да нешто што прижељкујемо из свакондевице једноставно морамо да отпишемо, али добра ствар је што једно, у већини случајева, надомести друго. Понекад негде мора да испашта да би нам се убрзо вратило као надокнада у неком другом облику, рецимо у облику медаље, дипломе или личног рекорда“, каже кроз смех. Споља гледано, пак, некоме је све ово могло и промаћи, јер и једна и друга су за многе који их знају биле као и све друге ученице гимназије, које ће од јесени бити студенти – Александрија се уписала на Филозофски факултет у Београду, а Милица на ДИФ. Осим тога, нису подбациле ни као школске другарице; обе су врло друштвене и веселе особе са широким кругом пријатеља из свих подручја свог живота.  Наше јунакиње као чланице Атлетске репрезентација Србије на Европском првенству у Јерусалиму, 2023. Фотографија позајмљена са сајта Атлетског савеза Србије И какав би ово био разговор са важним особама када их, за крај, не бисмо упитали шта би поручиле амбициозним младим људима који прижељкују да буду успешни у спорту!
„Као савет бих свима, спортистима или не, рекла следеће: Не постоји нико ко треба да верује у вас више него ви сами у себе. Оно што сте заслужили својим радом вам нико не може оспорити, али ни тек тако поклонити. На вама је да то узмете. Апсолутно све је достижно, само ако се усудите да идете до краја. Замислите само колико ваш пун потенцијал може достићи, само да вас није страх од неуспеха.“ – поручује Александрија. „Мој савет је да не трче пред руду – да буду стрпљиви и упорни и кад им не иде. Неке ствари не могу доћи данас за сутра већ је потребно време, некад и мало више времена, али увек на крају дођу. Нека негују ту љубав и страст коју имају према спорту и труде се да је не изгубе јер је она од великог значаја.“ – додаје Милица. Оно што нас је код Милице и Александрије увек фасцинирало је што уопште нису успостављале разлику између себе као професионалних спортиста и осталих ученика школе, када је реч о спортским активностима. Никада нису глумиле неке уображене звезде и залагале су се представљајући Четврту гимназију на школским такмичењима једнако као на међународним турнирима. Постављајући школске рекорде и померајући границе, оне су дале подстицај и инспирацију многима који размишљају о спортској каријери. Кроз њихове приче и примере јасно нам је колико је тај пут трновит и пун препрека (понекада и у буквалном смислу), али оно што се стиче заузврат чини вредним прећи га. Сви ти сати, месеци и године мукотрпног труда и рада нису узалудни, а управо то нам показују њихови резултати. Пред нашим атлетичаркама је узбудљива будућност и велики циљеви, а ми се радујемо што смо у овим гимназијским данима били део њиховог живота и обећавамо да ћемо још дуго навијати за њих и бодрити их на путу до нових победа. Једно искуство након похађања образовног програма за средњошколце у Америци Аутор текста: Елена Митровић Ретки су млади људи који, бар у неком тренутку својих стремљења, планова о развоју и напредовању, нису сањали некакав свој „амерички сан“. Неки су желели само да посете ову земљу и „изнутра“ провере колико је оправдана идеализација живота у њој, неки су је замишљали као идеално место за лични развој и успех у каријери... Неки су у томе и успели. Увиђајући огромне предности у овом феномену, за сопствени развој, напредовање, ширење утицаја на глобално друштво, бројне америчке институције, већ много година уназад, развијају програме којима привлаче младе, амбициозне, успешне, а надасве талентоване људе из целог света. Један од таквих програма је и „Benjamin Franklin Transatlantic Fellowship” (Трансатлантска стипендија Бењамина Франклина) који је 2006. године, поводом 300. годишњице рођења Бењамина Франклина, осмислио и покренуо Биро за образовање и културу Државног секретаријата САД. Праву срећу да се непосредно упозна са садржајима овог програма међународне размене ученика имао је Срдан Влаховић, ученик Четврте гимназије у Београду. На листу изабраних дошао је, како како сам каже, некако неочекивано. Конкурисао је за други програм и уместо ишчекиваног одговора у вези с тим, од америчке амбасаде стигла му је друга понуда коју није могао одбити. На основу процене особља задуженог за овакве пројекте, Срдан је испуњавао услове за похађање образовног програма у чијем су средишту теме о политици, геополитици, дипломатији. Успешно је прошао кроз све провере спремности за похађање оваквог програма и у јулу 2022. запутио се на Универзитет Пурду у савезној држави Индијани.  Знајући да интересовање за међународне размене ученика и похађање интернационалних образовних програма не јењава, већ се кроз године све више увећава, одлучили смо да једно искуство „из прве руке“ сагледамо кроз Срданову причу и поделимо је са читаоцима Супер фора блога. Срдан нам је, за почетак, објаснио шта заправо представља Трансатлантска стипендија Бењамина Франклина. То је пројекат престижног карактера, у који се улази на препоруку, а његов циљ је да окупља интелектуално радознале, комуникативне и креативне ученике у узрасту од 16 до 18 година, из Европе и Сједињених Америчких Држава. У интензивној четворонедељној интеркултуралној и интелектуалној размени у кампусу Универзитета Пурду, млади су били укључени у бројне интерактивне часове, радионице, семинаре, телеконференције, вебинаре, на којима су предавачи и водитељи били истакнути научници и стручњаци у области комуникације, медија, грађанског образовања, међународних односа, геополитике, дипломатије... Будући да је веома заинтересован за политичка дешавања у свету, као прагматичан млади човек Срдан је у томе је видео и добру прилику за стицање познанстава која би му, зашто да не, користила у каријери коју планира да развија у подручју дипломатије. „Морам да признам да је ово искуство заиста допринело мом личном развоју. Не односи се то исључиво на комуникативност, мислим да ми та црта није недостајала ни пре одласка у Америку, већ пре свега на способност да ствари посматрам из више различитих углова, да самостално анализирам такозване „горуће светске проблеме“, па чак и да помало „читам испод текста“ о свему ономе што се о њима у медијима пише и говори, а то је за разумевање геополитике и те како важно“, рекао нам је Срдан. „Програм је био оријентисан ка томе да нас води кроз процес узајамног упознавања у ком ћемо разумети шта је то што треба да знамо једни о другима да бисмо остварили квалитетнију комуникацију, а самим тим се и адекватно припремили за бројне изазове времена у ком живимо. Организаторе програма је интересовало и како средњошколци комуницирају са медијима, не само као потрошачи, већ и као произвођачи информација, и како се у овој популацији разуме слобода изражавања, у којој мери она обезбеђује права, а у којој мери намеће одговорност за јавну реч. Једна од кључних речи била је интеркултуралност. Учили смо о разноликости као важном чиниоцу света који нас окружује, као и како се треба понашати кад изађемо из балона зоне комфора и упустимо се у нове животне авантуре савремене свакодневице. Свака европска држава имала је свог представника у кампусу Универзитета Пурду, а након одслушаних предавања путовали смо у Филаделфију, Чикаго и Вашингтон са задатком да применимо стечена знања у хуманитарним активностима. Ја сам представљао Србију и мој лични циљ је био да на најбољи начин представим свој народ. Да покажем како смо дружељубиви, даровити и поносни. Да свету, који о Србији често црта ружну и грубу слику, приближим нашу историју и културу“, укратко нам је објаснио Срдан. Поред прилике да осети чари колеџа, да упозна мноштво различитих младих људи и сазна понешто о земљама и културама из којих долазе, Срдан је имао прилику и да посети неке од знаменитости Америке и „из прве руке“ искуси живот америчке свакодневице. На наше инсистирање да нам исприча и нешто „конкретно“, издвојио је пар информација својствених момцима – обишао је легендарну тркачку стазу „Индианаполис 500“, присуствовао бејзбол мечу, трчао степеницама на којима је тренирао чувени Роки, упознао једног NFL играча. Пробао чувену „Чикаго“ пицу, а пар пута се изгубио у Волмарту. Био је и на месту потписивања Декларације о независности САД, и шта би друго један будући дипломата него - имао састанке у Стејт Дипартменту. Искусио је и прославу култног америчког празника Четвртог јула, али су му у посебном сећању остале прославе рођендана неких полазника програма. Америку „изнутра“ најнепосредније је упознао кроз драгоцену недељу дана живота у једној америчкој породици са којом је остао у контакту. Са временске дистанце од годину дана након што се, обогаћен новим искуствима, вештинама и пријатељствима, вратио у Србију, Срдан Влаховић покушава да што објективније сагледа предности и мане „живота са оне стране обале“. Нема сумње да се тај живот у потпуности разликује од европског, који је нама много ближи и прихватљивији. Уз сва дивљењима према условима за рад у академском окружењу, савременој опреми, техници, методама рада... у неким тренуцима било је и ствари које су му је отежавале свакодневицу. Наглашавајући да је веома захвалан за лепа искуства, навео је тек неколико детаља из свакодневног живота на које му је било тешко да се привикне – уређаји за стабилизовање температуре и пречишћавање ваздуха у огромним затвореним системима били су константно укључени, храна се махом брзо припрема и служи у великим количинама, потрошачки менталитет усмерава готово све токове живота, многе навике просечних Американаца сведоче о нездравом начину живота... „Но, ако треба да издвојим најснажнији утисак“ са призвуком носталгије рекао нам је Срдан, „најснажнији и најтужнији за мене је био последњи дан, на аеродрому, са пријатељима чије загрљаје не знам када ћу поново осетити. У сузама смо пресабирали незаборавна заједничка искуства и давали једни другима обећање да ћемо се редовно чути, иако нам се путеви раздвајају и свако се враћа тамо одакле је дошао. Та моја америчка авантура није се зауставила. Често се у мислима враћам у то своје „америчко лето“, на лекције које сам научио и на везе које сам остварио са изванредним људима које сам упознао. Много је ту тренутака, ситуација, активности било који не могу да стану у један кратак интервју, али ћу их носити као део себе, заувек.“ Онима који размишљају или се колебају разматрајући могућност да похађају неки од сличних програма, Срдан поручује да недвосмислено треба да прихвате сваку прилику. „Како год да сагледате ове међународне размене, нећете бити на губитку. Сваки моменат ће вам бити испуњен неким драгоценим искуством и вредан памћења. Стећи ћете пријатеље међу младим људима које замишљате као стране и далеке, а они су толико слични вама, а опет и различити на неки свој јединствен начин који ће вам вам помоћи да свет видите комплексније. Уз прилику да путујете и упознате се са различитим културама, добићете и могућност да стекнете нова знања и дипломе које ће отворити нека нова врата вашем личном напретку. Треба само скупити храброст да изађите из зоне комфора, или речима моје америчке професорке Асте „Не бојте се да прихватите и непријатно!“ Сва искуства, ако умемо да их сагледамо на прави начин, доприносе да постанемо способније и вредније личности. У мом конкретном примеру све ово је била важна одскочна даска за будћи живот. Схватио сам да сам довољно оснажен да самостално кренем даље ка остварењу својих жеља. Уписао сам се на државни Универзитет у Венецији (Ca’ Foscari Università) где ћу студирати управо оно што волим, у оквиру студијског програма Филозофија и дипломатија.“ Поред интересовања за геополитичке теме, Срдан се бави и нумизматиком, свира гитару и доприноси веселој атмосфери на окупљањима, пише песме, повремено се посвећује и фотографији, а веровали или не, у поверењу нам је рекао да је у Америци развио и једну нову, неслућену наклоност према учењу руског језика. Његови бројни пријатељи и познаници, како у Четвртој гимназији, тако и ван ње, сведоци су његове несебичности, посвећености и ведрине које су неодвојиви део његовог снажног карактера. Због свега овога, не сумњамо да ћемо једнога дана поново читати о њему у неким престижним новинама, као о значајној личности наше дипломатије.
Аутор текста: Теодора Петковић О Софији Крсмановић, ученици трећег разреда Четврте гимназије у Београду смо већ писали. Она је једна од оних младих људи који већ одмалена тачно знају чиме ће се бавити у животу и како ће остварити свој сан. Повод да о њој пишемо поново је њена, друга по реду, а прва целовита, ауторска модна ревија која је одржана 18. децембра 2022. у популарном београдском простору „Дорћол Platz“ , намењеном различитим културним и уметничким манифстацијама. Ревија је одржана у оквиру модно-уметничке манифестације Balkan Art Fashion Event која отвара врата у свет модног дизајна управо младим и неафирмисаним креаторима. Тог дана својим модним креацијама публици се представило осам дизајнера, а колекција Софије Крсмановић, уједно и најмлађе дизајнерке, била је пета по реду.
Дизајнери обично дају неке симболичке називе својим ревијама, па смо и Софији поставили то питање, да ли је ову ревију наменила некоме и како ју је назвала. "Ова колекција је посвећена мом деки и њен назив је „Memories of you“. Мој дека био ми је од најранијих година велика подршка и подстицај. Он се највише одушевљавао и аплаудирао ми када сам цртала своје прве скице, водио ме на прве дечје креативне радионице, подстицао ме да похађам курс сликања , па затим кројења и шивења. Највећи део овога што сам до сада постигла дугујем њему.“ Вера у себе коју је, захваљујући свом деки, почела да изграђујуе још као седмогодишња девојчица није је напустила, већ са сваком новом приликом и новим успехом још више јача. Зато је и овај разговор Софија желела да завршимо управо речима које је посветила њему, као што му је посветила и ову ревију.
„Мој дека се увек радовао када сам му причала о моди и са узбуђењем је чекао да остварим свој сан. Нажалост, није могао да дочека моју прву ревију. Осећам да ме, на неки њему својствен начин још увек прати и чува и сигурна сам да је поносан на мене што са својих седамнаест година имам већ две одржане ревије. Он ми је помогао да откријем за шта сам створена и зато је сасвим природно што су ми сећања на њега послужила као инспирација. Не сумњам да би му се све ово свидело, а судећи и по реакцији публике, верујем да сам заиста на правом путу.“ Интервју са Таром Дацић водила Јована Лепшановић Тара Дацић, другарица из клупе до моје, на први поглед није нимало различита од свих нас. Ученица другог/четири, весела, дружељубива, добра ортакиња, воли да се шали, и у дневнику константно одржава престижних – пет, нула, нула. Помислио би човек да и њој, као многима, време протиче на релацији кућа – школа, у учењу и блејању у паузама, типично за средњошколце. Али није тако. Ни близу. Требало је само мало зачепркати по њеној приватној свакодневици, па сазнати да Тара живи једну праву multitasking варијанту и да је њен недељни план крцат обавезама које испуњава на време, на само њој знани начин. За овај разговор са њом издвојила сам само две, међусобно опречне ствари, јер знам да, најчешће, не иду заједно, али Тара их успешно одржава у дугогодишњем пријатељству – свирање виоле и спорт. Музичари брижно чувају руке од повреда и често избегавају спортове на којима би се то могло десити, али Тари, једноставно, и једно и друго иде од руке. Овај интервју са њом започела сам управо питањем у вези са тим.
-Колико већ похађаш музичку школу? „У музичку школу кренула сам у четвртом разреду основне школе, и до сад у њу идем већ седам година. Одлучила сам се да свирам виолу, диван али мање познат инструмент. Иако је моја прва жеља била баш виола, прво сам свирала њој веома сличан инструмент - виолину, док нисам научила основе, јер се ноте за виолу пишу у другом кључу (алт кључу). Тренутно сам поносни ученик првог разреда средње музичке школе ,,Даворин Јенко". -Шта те је привукло музици, класици, и баш – виоли? „Пре саме одлуке о упису у музичку школу дуго времена сам имала жељу да научим нешто о музици. Нисам из музичке породице и жеља је била само моја; зато сам веома захвална својим родитељима који су ме у томе подржавали. Главни моменат, који ме је навео на тај пут, била је једна Ноћ музеја. Између осталог, постојала је могућност да посетилац уђе на позорницу на којој је свирао оркестар Београдске филхармоније, да причамо са музичарима и да држимо у рукама њихове инструменте. Тада сам први пут у руке узела виолу. Никада раније нисам обраћала пажњу на разлику између ње и виолине. Тај звук, њена величина, вибрације тела иснтрумента, изазвали су у мени осећања која ме и данас покрећу да наставим, да свирам и кад је тешко, а буде и таквих момената.“ - Како то, у ствари, изгледа из прве руке, када се определиш за музичко образовање? „Постоје основна, средња школа и касније музичка академија... Што се тиче основне музичке школе у њу се иде упоредо са ,,обичном" основном школом и садржи само музичке предмете - инструмент и солфеђо, (касније теорију музике, хор или оркестар, по избору). У средњу музичку школу може да се иде засебно, ако се определиш да похађаш само средњу музичку школу, или упоредо са гимназијом. Они који похађају само музичку школу имају и општеобразовну наставу (српски, математику, историју...) уз музичке предмете, којих се добија још, из године у годину (хармонија, етномузикологија...) Ја сам одабрала и једно и друго јер мислим да ми то пружа комплетније образовање и више могућности за будућност.“
-Како се са виолом слаже кошарка? Колико дуго скачеш с лоптом по терену? „Морају да се слажу“, рекла ми је Тара кроз смех, „обе су део мене“. Кошарка је такође веома важан део мог живота. Тренирам је осам година и велики сам заљубљеник у овај спорт. Зато се трудим да све ускладим и да ништа не трпи; и школа и тренинзи, вежбање и одлазак на наставу у музичку школу. Када се добро организујеш, све може да функционише.“ -Колико често имаш утакмице и концерте? „То варира у зависности од доба године. Када почне кошаркашка сезона имамо утакмице сваки викенд (ове године и по две недељно). То је баш динамично и колико год да трошимо енергију, ми је кроз утакмице и обнављамо. Што се музичких наступа тиче, једном месечно се одржава јавни час на ком ученик соло свира комаде. Концерти оркестра су стагнирали неко време, због короне. Сада поново имамо наступе по Србији и у Београду, веома често. У Београду, концерте најчешће држимо на Коларцу. Заједнички именитељ свега тога је магично искуство, веома добро друштво, и круна нашег рада на оба поља – аплауз публике када урадиш нешто вредно поштовања.“ -Све то изискује много времена. Како, поред гимназије, постигнеш све то?
„Кажу: Шта се хоће, то се и може. Ја бих мало изменила ову пословицу у Шта се воли, то се и може. За све ово време и музика и спорт постали су неиздвојиви чиниоци моје свакодневице, као и моје личности. Наравно, било је успона и падова, и биће их још, али ако све сумирам, све то су искуства која су значајно обогатила мој живот. Кључ је добра организација, за све треба имати добар план, па чак и ако не успемо све да завршимо како смо планирали, лакше ћемо доћи до резултата. Такође, веома важна ставка је вера у себе. Чак и после пада, треба да знамо како то да прихватимо. Да из грешака учимо, и да никад не престанемо да покушавамо.“ На недавно одржаној Европској географској олимпијади, наш ученик Лука Милошевић освојио је златну медаљу и као најбољи европски познавалац географије у категорији јуниора представљаће Европу, Србију, али и Четврту гимназију, на Светској географској олимпијади која ће се одржати од 12. до 18. јула, у организацији Француске. Ово није прво признање које за своја знања, таленте и умећа Лука доследно прикупља током свог школовања, па смо га замолили да о такмичењима и својим мотивима да учествује у надметањима на највишем нивоу и са њих доноси трофеје, напише коју реч. Аутор текста: Лука Милошевић 1/6  Никада у историји људског рода нисмо досегли оволики ниво међусобне повезаности и блискости. У данашње време се може путовати с краја на крај света за мање од једног дана, а са људима потпуно другачијих народности, вера и обичаја се може разговарати, а да се уопште и не сретну. Таква времена нам доносе незамислив луксуз да се безбрижно башкаримо у нашем привидном знању и да се не трудимо нимало да проширимо видике. Овакав поглед на свет упропастио је велика царства и уништио силна друштва. Људи који сматрају знање ограниченим и који сматрају да су достигли врхунац јесу ограничени и никада неће достићи врхунац. Таква друштва и такви људи ће бити несвесни сопствене пропасти, своје деструктивне задртости и стагнације, која као деменција обухвата појам савременог интелектуалца. Управо из тог разлога неопходно је да мале земље и „мали“, поносити народи као што је српски, интензивно раде на свом непрестаном унапређивању. Понос се не може остваривати и чувати нерадом, већ је неопходно да се уложи времена, новца и труда не би ли се нешто могло сматрати поштовања вредним достигнућем једне личности или народа. А баш тиме би се наша мала земља могла дичити. Можда нисмо најбогатији као Американци, највећи као Руси или највреднији као Кинези, али наша деца, ипак, редовно одлазе у тај „велики свет“, праћена својим тренерима и учитељима, да се у вештинама и знањима огледају са бројном другом децом из тих напредних, развијених и економски неупоредиво моћнијих земаља и враћају се кући са медаљама и наградама. Ово доба, када наша деца, будуће генерације српског народа, у инат свим песимистичким тужбалицама обелодањују свету да је Србија на врху, славно је доба за живот, и њиме треба свако да се води. Треба да се оканемо грешака из прошлости и међусобне мржње и треба да шаљемо своју децу, уместо у ратове, у пријатељско надметање знањем, идејама, креативношћу, сналажљивошћу, уз међусобно уважавање и поштовање. То једнако важи и за одрасле, који младима морају да пруже пример како се снагом интелекта, одмерава човек са човеком. И у тој борби морамо имати у свести ко смо, морамо знати зашто смо поносни на своју земљу, уместо да се по инерцији размећемо симболима, а да и не знамо њихово значење, и морамо, без уображености, али и без лажне скромности, јасно сагледати своје место у свету у ком млади из Србије, већ традиционално освајају трофеје, било својим спортским умећем, било знањем. Такмичења пружају много шири увид у свет, него што то на први поглед изгледа. На њима се упознају многобројни људи из различитих средина и култура и склапају се пријатељства. На њима се могу сазнати ствари о другима, за које нисмо ни слутили да постоје, али се исто толико може открити и научити и о себи. Млад човек се на такмичењима учи одговорности према себи, према земљи коју представља, али и према својим противницима. То је као нека врста витештва, која је, нажалост, у савременом свету нестала из многих подручја свакодневног живота. Лука Милошевић на додели златне медаље, са члановима жирија и својом наставницом Горданом Шобић Нема већег поноса за породицу него да се њихово дете надмеће са најбољима, а то исто, свакако, важи и за професоре и школу коју таква деца представљају. И цело наше друштво, као једна велика породица, морало би да схвати колико је то важно и да код себе развија осећање дужности да младе постиче и усмерава управо у том правцу, да афирмише вредности којима бисмо се сви поносили, уместо да осећамо стид пред појавама које, као нека инфекција, захватају све већи број младих људи. Треба се такмичити знањем и вештином, а не спремношћу на све, без критеријума, без моралних и хуманих ограничења. То је одличан начин за стицање самопоштовања, које нам често недостаје. Зато саветујем све који се осећају спремним и храбрим, па чак и оне који су развили уверење да нису толико храбри, јер и храброст се осваја, да иду на сва такмичења која одговарају њиховим интересовањима, била она спортска или из неких научних и уметничких области, и да се не брину због пораза или успеха; сама чињеница да су изашли на то „борилиште“ показује њихову вредност и спремност.
Циљ образовања требало би да буде достигнуће тачке у којој ће деца и млади моћи да се ослободе страха од грешке и казне која за то следи, јер је најчешћи, природни, пут до знања суочавање са грешкама и њихово превазилажење. Уосталом, човек треба да научи, без комплекса и кривице, да се суочава са оним што не зна и да празнине попуњава знањем, како би једнога дана себе могао да сматра интелектуалцем. Самопоуздање, објективан однос према сопственим могућностима, вештине и упорност у истраживањима, а не само гомилање сувопарних информација, представљају предуслов за достизање врхунца знања. Такав млади човек, а не „база података“ у његовој глави, биће способан да истински упознаје свет и преживи у њему. То треба да знају и наставници и ученици. Зато бих свима поручио – не бојте се неуспеха, не бојте се незнања. Управо је страх од неуспеха оно што до незнања доведе. Тако, временом, и знање које је остало у нама, скривено страхом од туђе процене, полако прелази у заборав и губи своју сврху. Човек који није спреман да закорачи никада неће прећи улицу. А преко улице вас чека цео свет који сте од самог почетка желели да видите својим очима, да осетите како пулсира, да га разумете. А ако вам је и то важно, тамо вас чекају и неке медаље за успешне младе људе. |
АуториУченици Четврте гимназије у Београду Архива
November 2025
Категорије
All
|
RSS Feed
