Треба се такмичити знањем и вештином, а не спремношћу на све

На недавно одржаној Европској географској олимпијади, наш ученик Лука Милошевић освојио је златну медаљу и као најбољи европски познавалац географије у категорији јуниора представљаће Европу, Србију, али и Четврту гимназију, на Светској географској олимпијади која ће се одржати од 12. до 18. јула, у организацији Француске.  Ово није прво признање које за своја знања, таленте и умећа Лука доследно прикупља током свог школовања, па смо га замолили да о такмичењима и својим мотивима да учествује у надметањима на највишем нивоу и са њих доноси трофеје, напише коју реч. 

Аутор текста: Лука Милошевић 1/6

Никада у историји људског рода нисмо досегли оволики ниво међусобне повезаности и блискости. У данашње време се може путовати с краја на крај света за мање од једног дана, а са људима потпуно другачијих народности, вера и обичаја се може разговарати, а да се уопште и не сретну. Таква времена нам доносе незамислив луксуз да се безбрижно башкаримо у нашем привидном знању и да се не трудимо нимало да проширимо видике. Овакав поглед на свет упропастио је велика царства и уништио силна друштва. Људи који сматрају знање ограниченим и који сматрају да су достигли врхунац јесу ограничени и никада неће достићи врхунац. Таква друштва и такви људи ће бити несвесни сопствене пропасти, своје деструктивне задртости и стагнације, која као деменција обухвата појам савременог интелектуалца.

---

Управо из тог разлога неопходно је да мале земље и „мали“, поносити народи као што је српски, интензивно раде на свом непрестаном унапређивању. Понос се не може остваривати и чувати нерадом, већ је неопходно да се уложи времена, новца и труда не би ли се нешто могло сматрати поштовања вредним достигнућем једне личности или народа. А баш тиме би се наша мала земља могла дичити. Можда нисмо најбогатији као Американци, највећи као Руси или највреднији као Кинези, али наша деца, ипак, редовно одлазе у тај „велики свет“, праћена својим тренерима и учитељима, да се у вештинама и знањима огледају са бројном другом децом из тих напредних, развијених и економски неупоредиво моћнијих земаља и враћају се кући са медаљама и наградама. Ово доба, када наша деца, будуће генерације српског народа, у инат свим песимистичким тужбалицама обелодањују свету да је Србија на врху, славно је доба за живот, и њиме треба свако да се води. Треба да се оканемо грешака из прошлости и међусобне мржње и треба да шаљемо своју децу, уместо у ратове, у пријатељско надметање знањем, идејама, креативношћу, сналажљивошћу, уз  међусобно уважавање и поштовање. То једнако важи и за одрасле, који младима морају да пруже пример како се снагом интелекта, одмерава човек са човеком. И у тој борби морамо имати у свести ко смо, морамо знати зашто смо поносни на своју земљу, уместо да се по инерцији размећемо симболима, а да и не знамо њихово значење,  и морамо, без уображености, али и без лажне скромности, јасно сагледати своје место у свету у ком млади из Србије, већ традиционално освајају трофеје, било својим спортским умећем, било знањем.
Такмичења пружају много шири увид у свет, него што то на први поглед изгледа. На њима се упознају многобројни људи из различитих средина и култура и склапају се пријатељства. На њима се могу сазнати ствари о другима, за које нисмо ни слутили да постоје,  али се исто толико може открити и научити и о себи. Млад човек се на такмичењима учи одговорности према себи, према земљи коју представља, али и према својим противницима. То је као нека врста витештва, која је, нажалост, у савременом свету нестала из многих подручја свакодневног живота.

Лука Милошевић на додели златне медаље, са члановима жирија и својом наставницом Горданом Шобић

Нема већег поноса за породицу него да се њихово дете надмеће са најбољима, а то исто, свакако, важи и за професоре и школу коју таква деца представљају. И цело наше друштво, као једна велика породица, морало би да схвати колико је то важно и да код себе развија осећање дужности да младе постиче и усмерава управо у том правцу, да афирмише вредности којима бисмо се сви поносили, уместо да осећамо стид пред појавама које, као нека инфекција, захватају све већи број младих људи. Треба се такмичити знањем и вештином, а не спремношћу на све, без критеријума, без моралних и хуманих ограничења. То је одличан начин за стицање самопоштовања, које нам често недостаје. Зато саветујем све који се осећају спремним и храбрим, па чак и оне који су развили уверење да нису толико храбри, јер и храброст се осваја, да иду на сва такмичења која одговарају њиховим интересовањима, била она спортска или из неких научних и уметничких области, и да се не брину због пораза или успеха; сама чињеница да су изашли на то „борилиште“  показује њихову вредност и спремност.
Циљ образовања требало би да буде достигнуће тачке у којој ће деца и млади моћи да се ослободе страха од грешке и казне која за то следи, јер је најчешћи, природни, пут до знања суочавање са грешкама и њихово превазилажење. Уосталом, човек треба да научи, без комплекса и кривице, да се суочава са оним што не зна и да празнине попуњава знањем, како би једнога дана себе могао да сматра интелектуалцем. Самопоуздање, објективан однос према сопственим могућностима, вештине и упорност у истраживањима, а не само гомилање сувопарних информација, представљају предуслов за достизање врхунца знања. Такав млади човек, а не „база података“ у његовој глави, биће способан да истински упознаје свет и преживи у њему.  То треба да знају и наставници и ученици. Зато бих свима поручио – не бојте се неуспеха, не бојте се незнања. Управо је страх од неуспеха оно што до незнања доведе. Тако, временом, и знање које је остало у нама, скривено страхом од туђе процене, полако прелази у заборав и губи своју сврху. Човек који није спреман да закорачи никада неће прећи улицу. А преко улице вас чека цео свет који сте од самог почетка желели да видите својим очима, да осетите како пулсира, да га разумете. А ако вам је и то важно, тамо вас чекају и неке медаље за успешне младе људе.
​​