Препреке служе да се прескоче, а даљине и висине да се досегну

Аутор текста: Елена Симић

Када вас обрадују резултати које наши млади спортисти постижу на такмичењима, турнирима и првенствима, да ли се икада запитате ко су заправо ови талентовани људи? Када чујете вести о наградама освојеним у далеким државама, да ли вас заинтересује шта се крије „иза кулиса“ њихових живота, шта значи бити спортиста или шта је потребно да би се изашло на терен, супротставило једнако снажним жељама других спортиста за успехом и дошло до победничког подијума?
Одговоре на ова питања добили смо од две младе српске атлетичарке, донедавно ученице Четврте гимназије у Београду. Мало је необично што о томе пишемо тек сада када су матурирале и кренуле неким новим путем, али то сведочи управо о њиховој неразметљивости, иако су током протекла четири разреда гимназије имале обе много разлога да се похвале својим резултатима. Александрија Митровић и Милица Томашевић, одвојиле су, на нашу молбу, у овом летњем предаху између гимназије и факултета, мало слободног времена да са нама поделе своја искуства и приближе нам свет професионалног спорта. Попричали смо са њима о чарима спортског живота, мотивацији да се истраје кад је тешко, успеху и изазовима са којима се сусрећу на путу до њега.

Милица Томашевић, која ће ускоро обележити целу деценију од почетка своје спортске каријере у Атлетском клубу „Црвена звезда“, такмичи се у различитим тркачким дисциплинама. Поред главних, трке на 1500 и 3000 метара, трчи и трке од 800 метара, па и до 10 километара.
Опробала се и у специфичној стиплчез дисциплини, за коју каже да јој је неко време била фаворит због своје динамичности и изазова трке са препрекама. У њој је и освојила злато на државном првенству за млађе јуниоре 2020, а сребро 2023. Као своја највећа постигнућа издваја улазак у сениорску репрезентацију Србије и учешћа на интернационалним такмичењима попут Балканијаде. 

​Врхунац ове листе чини Европско првенство у Пољској, на ком је ове године освојила 10. место, оборивши притом лични рекорд, а најновији успех је 12. место у финалу трке на  3000 метара на Европском првенству за старије јуниоре у Јерусалиму, 9. августа 2023.

Милица истиче да је свако такмичење за њу значајно и да се увек труди да из њих извуче понеку лекцију. Наводи да је целог живота била спортски тип, а да је љубав према физичкој активности наследила управо од оца. Он је био тај који јој је помогао да се усмери ка атлетици, а и дан данас је њена велика подршка. Одувек је била евидентна њена страст према физичкој активности и свестраност када су у питању спортови. Пре трчања, као мала је тренирала и по више спортова истовремено, попут латино плеса и пливања, које је посебно волела. Сматра да је пливање имало значајан утицај на њен физички, али и ментални развој.
На питање шта је њена највећа мотивација, шта јој то помаже да настави у тешким моментима, Милица наводи, просто, знатижељу и неки унутрашњи порив да се такмичи са самом собом – „Нешто што мени помаже је та радозналост или потреба да истражим ко сам и шта могу. Када ми се у трци чини да ми понестаје снаге, заголица ме питање шта би се десило да сад не одустанем, шта би се десило да искористим свој максимални потенцијал? Једноставно, радознала сам да откријем шта следи иза још једног корака и жељна да видим којим путем то може да ме одведе, а сигурна сам да је тај пут леп.“ Чиста жеља да испитује и помера границе својих могућности довела ју је на атлетску стазу, а мисли попут ових је на њој одржавају.

Александрија Митровић такође је опчињена даљинама, али не на тако дуге стазе као њена школска другарица. Тачније, овде је више реч о раздаљинама – од одскочне даске, до оне невидљиве линије до које је донесу њена унутрашња крила. Њена главна, а уједно и омиљена дисциплина је троскок, у којој успешно брани боје Атлетског клуба  „Нови Београд“, чија је чланица .
Међутим, ово није био њен први спортски позив. Свој спортски живот започела је још као дете, када се заљубила у ритмичку гимнастику. Након 9 година тренирања донела је тешку одлуку да напусти свој спорт, не слутећи да се њен спортски живот ту не завршава, већ да се у њему само затварају једна врата да би се отворила нека друга. 

​Управо у овом периоду је њен отац, и сам бивши атлетичар, изненада добио карте за Атлетско првенство Европе које се одржавало у Београду. Знајући да је његова ћерка одувек уживала у гледању атлетских такмичења, повео ју је са собом. Очарана, како и сама каже, „динамичном и узбудљивом атмосфером краљице спортова“, заљубила се ту и тада у атлетику, а ту љубав гаји и данас, 6 година касније.

Гледајући Првенство, била је истински фасцинирана дисциплином скока увис, те се убрзо потом прво у њој опробала. Био је то врло успешан улазак у свет атлетике. На државним такмичењима освајала је бројне медаље – 4 сребра и 3 бронзе, дошавши чак и до злата. Жеља да истражује своје могућности преусмерила ју је са освајања висина на  дисциплину троскока и данас јој је то главна спортска преокупација. Колико је у томе успешна сведоче бројни трофеји које је освојила на престижним атлетским такмичењима. Нижући бисере у њеној спортској каријери почећемо од 2021. када је као млађа јуниорка у истом дану постала двоструки вицешампион на Првенству Србије за сениоре. Потом следи освајање сребрне медаље на јуниорском Балканском првенству 2022. године у дисциплини троскока, а у истој дисциплини, исте године је постала јуниорски шампион државе, освојивши златну медаљу, чиме је испунила норму за јуниорско Светско првенство. У овогодишњој зимској сезони скочила је до резултата који је био 9. на свету у јуниорској категорији, а управо почетком овог месеца, на Европском првенству за старије јуниоре у Јерусалиму, освојила је бронзану медаљу, у дисциплини троскока.
У правом духу такмичарског живота, Александријина највећа мотивација да упорно тренира, да се одриче и неких тренутака који су својствени њеној генерацији, да савлађује сумње и страхове који понекад наиђу, јесте стање усхићења које осећа на терену. Ипак, она је то боље описала него што бисмо ми могли:
„Ништа се не може поредити са адреналином који ме покреће при лету ка тој замишљеној линији у простору уз подршку публике која аплаудира. То ме испуњава немерљивом радошћу, даје ми снагу и инспирише ме. Само један моменат успеха, када устанем из песка и схватим да сам превазишла саму себе, уз сузе радоснице и преплављеност снажним емоцијама, довољан је да надомести све жртве и напоран рад и мотивише ме да идем још даље.“

Све ово бајковито звучи, али не можемо да занемаримо чињеницу да су и Милица и Александрија донедавно биле гимназијалке, да имају и неке друге животне амбиције, да су се кроз школу спремале и за факултет и неке друге краијере, не само спортске,  па смо их питали како су успевале да успоставе равнотежу између школског живота, личних потреба и жеља и спорта. Обе девојке су се сложиле да ова комбинација, нарочито када тежите томе да будете успешни у свим подручјима, захтева велике жртве. Поред пажљиве исхране, доброг сна и редовних тренинга, тешко је било упоредо водити рачуна и о обавезама према школи и добрим оценама, с обзиром на то да и школске обавезе захтевају много времена и посвећености. А ипак, успевале су у томе. Ту су, наравно, и бројна одрицања по питању социјалног живота. Док би неко ко се не бави спортом без размишљања остао на кафи после школе или изашао са пријатељима навече, спортисти немају право на овај луксуз. Неретко се нађу у ситуацији да пропусте и веће догађаје – прославе, путовања, празнике, распусте… Чини се да је,  чак и када нису физички на терену, њихов ум фокусиран на напредак и навикнут да размишља стратешки.  „Свака радња је усмерена ка тренингу и укључује стално размишљање о томе како ће се наша поступања одразити на перформанс и такмичење које нам предстоји“, како каже Александрија.
Међутим, чини се да оне због овога нимало не жале. Живот који су одабрале многи сматрају напорним, захтевним и исцрпљујућим, и док се слажу да јесте тако, оне се сваког дана буде и изнова бирају да га воде. Уживање у ономе што раде, амбиција и такмичарски дух терају их даље и чине сва одрицања вредним.  Милица то овако објашњава: „Наравно да никоме није драго када знамо да нешто што прижељкујемо из свакондевице једноставно морамо да отпишемо, али добра ствар је што једно, у већини случајева, надомести друго. Понекад негде мора да испашта да би нам се убрзо вратило као надокнада у неком другом облику, рецимо у облику медаље, дипломе или личног рекорда“, каже кроз смех.
​Споља гледано, пак, некоме је све ово могло и промаћи, јер и једна и друга су за многе који их знају биле  као и све друге ученице гимназије, које ће од јесени бити студенти – Александрија се уписала на Филозофски факултет у Београду, а Милица на ДИФ. Осим тога, нису подбациле ни као школске другарице; обе су врло друштвене и веселе особе са широким кругом пријатеља из свих подручја свог живота.

Наше јунакиње као чланице Атлетске репрезентација Србије на Европском првенству у Јерусалиму, 2023. 
Фотографија позајмљена са сајта Атлетског савеза Србије

И какав би ово био разговор са важним особама када их, за крај, не бисмо упитали шта би поручиле амбициозним младим људима који прижељкују да буду успешни у спорту!
„Као савет бих свима, спортистима или не, рекла следеће: Не постоји нико ко треба да верује у вас више него ви сами у себе. Оно што сте заслужили својим радом вам нико не може оспорити, али ни тек тако поклонити. На вама је да то узмете. Апсолутно све је достижно, само ако се усудите да идете до краја. Замислите само колико ваш пун потенцијал може достићи, само да вас није страх од неуспеха.“ – поручује Александрија.
„Мој савет је да не трче пред руду – да буду стрпљиви и упорни и кад им не иде. Неке ствари не могу доћи данас за сутра већ је потребно време, некад и мало више времена, али увек на крају дођу. Нека негују ту љубав и страст коју имају према спорту и труде се да је не изгубе јер је она од великог значаја.“ – додаје Милица.
Оно што нас је код Милице и Александрије увек фасцинирало је што уопште нису успостављале разлику између себе као професионалних спортиста и осталих ученика школе, када је реч о спортским активностима. Никада нису глумиле неке уображене звезде и залагале су се представљајући Четврту гимназију на школским такмичењима једнако као на међународним турнирима. Постављајући школске рекорде и померајући границе, оне су дале подстицај и инспирацију многима који размишљају о спортској каријери. Кроз њихове приче и примере јасно нам је колико је тај пут трновит и пун препрека (понекада и у буквалном смислу), али оно што се стиче заузврат чини вредним прећи га. Сви ти сати, месеци и године мукотрпног труда и рада нису узалудни, а управо то нам показују њихови резултати.
Пред нашим атлетичаркама је узбудљива будућност и велики циљеви, а ми се радујемо што смо у овим гимназијским данима били део њиховог живота и обећавамо да ћемо још дуго навијати за њих и бодрити их на путу до нових победа.