|
Интервју са Машом Рудовић водила Анђела Праизовић III4 Сазнавши да је недавно моја школска другарица освојила награду на такмичењу које не спада у уобичајена школска такмичења, већ, много више, у остварење бар једног делића сна многих средњошколаца који маштају о магичном свету филма, одлучила сам да са њом направим интервју и покушам да откријем њену тајну – како се то са седамнаест година подтаје режисер. Када си схватила да је режија нешто чиме би волела да се бавиш у будућности и да ли је то био неки посебан моменат? Од малих ногу ме је фасцинирао процес стварања филмова. Знала сам да је то моја будућност након што сам први пут погледала филм „Чувар моје сестре“ који ми је окупирао мисли месецима. Јавила ми се жеља да се опробам и своју фасцинацију неком темом, исто тако сугестивно, пренесем на публику. Да изазовем у публици осећање слично оном које је у мени побудио овај филм, једноставно, да је померим са седишта.  Која је твоја мотивација у избору тема, мотива, ликова? Унутрашњи осећај. Најсрећнија сам када исказујем себе дајући живот ликовима у нади да ћу поделити причу са другима. Готово сви ствараоци у почетку имају неке узоре. Који режисер највише инспирише твој рад? Режисер на кога се угледам дефинитивно би била америчка редитељка Грета Гервиг. Она највећу пажњу посвећује ономе што и мене окупира. Свиђа ми се то колико се бави психолошким развојем својих ликова, како их сагледава из више углова исказујући све њихове добре као и лоше особине. Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.
0 Comments
Интервју са Галом Крстић водила Теодора Ђорић
Колико дуго црташ и шта је то што те привлачи у том послу? „Цртам откад знам за себе. Нема ту неког рационалнох објашњења. Одувек ме је занимала форма, дизајн, али посебно боја. Неко користи звук, неко речи, а боја је мој начин да се изразим. Волим различите нијансе жуте, наранџасте и зелене. То су ми заправо и омиљене боје.“ Откуда то да си одлучила да црташ баш на патикама? „Постоји нешто што се зове 'култура патика' (sneaker culture), што заправо представља незаобилазни сегмент популарних стилова одевања. Постоје и заљубљеници у патике, друштво које се на врло креативан начин посвећује свом фетишу, сакупља најразличитије моделе патика, посебан значај придаје дизајну. Тако се и појавио тај нови тренд који ми је, чим сам га уочила, постао веома занимљив – спајање онога што ја волим, цртања, и патика које свако од нас носи у некој одевној комбинацији. Када сам видела да неке од мојих омиљених звезда промовишу те осликане патике, преда мном се отворила још једна могућност, да спојим лепо и корисно.“ Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.
Маша Рудовић је ученица трећег разреда Четврте гимназије у Београду. Свој идентитет тражи и проналази у визуелним уметностима, а посебно место на листи њених интересовања заузима филм. Како сама каже, филм воли зато што је то језик који најбоље разуме и којим се најбоље изражава. Он јој даје слободу да прича о важним и непријатним темама о којима је тешко говорити. „Можда је то мој начин бробе и супротстављања ономе што ме погађа“, каже. Са тим циљем снимила је и филм „Тачка без зареза“, којим је конкурисала на овогодишљем фестивалу Прехлад – зимски Препад.
Њени покушаји и истраживања у подручју филмске уметности трају од првог разреда гимназије, мада, како каже, није имала довољно упорности и самопоуздања да у томе истраје до краја. И на овом успеху, у неку руку, може да захвали својој професорки Уметности и дизајна, Снежани Параносић, која је њен рад пријавила на конкурс пре него што је завршен. Тако је Машу обавезала да не одустане и да своју уметничку замисао доведе до краја. Њен филм освојио је прву награду, а многи који је познају и знају колико је даровита, прижељкују да овај успех буде истовремено и почетак првог поглавља једне успешне уметничке каријере. 
Машина изјава за билтен овогодишњег фестивала "Прехлад"
Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.
„Волим када часовници заћуте и на неко време стварам независно од принципа пролазности.“ Интервју са Машом Петровић водила Теодора Ђорић
који је одржан 5. и 6. фебруара, у организацији Културног центра Београда, сведочи да се песникиња не постаје, већ се рађа. Маша је својом поезијом стекла право да буде увршћена међу најбоље младе песнике Србије и тим поводом замолили смо је да за Super 4A blog каже коју реч. За почетак, да ли би хтела да нам кажеш нешто о томе када си и како почела да пишеш песме и шта је била та прва, подстицајна инспирација? „Песме сам почела да пишем пре две године. Тада сам се сусрела са великанима спрске модерне. Све што сам написала у том периоду било је личне природе. Касније сам почела да упознајем авангардно песништво и са новим открићима на овом пољу и мој песнички израз постаје слободнији. Поступно долази и до тематских промена – више се окрећем друштву и критици неких појава у њему. Ипак, субјективни фактор је и ту веома важан, штавише, пресудан. Емпатија није нешто апстрактно; мораш осетити бол да би разумео како боли.“ Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.
Јанко је веома свестран и воли да истражује у различитим подручјима. До поласка у гимназију свирао је кларинет, воли да се бави спортом и успешан је у оријентирингу, учествовао на градским и републичким такмичењима из историје и географије, у слободно време похађа часове креативног писања које води наставница књижевности Марија Стајић, а себе сматра великим филмофилом и љубитељем језика. По завршетку гимназије, планира да упише Правни факултет, а писање жели да негује као хоби.
|
АуториУченици Четврте гимназије у Београду Архива
December 2022
Категорије |
RSS Feed
