​Јанкова романтична поезија

​Аутор текста:  Милица Бошковић III5 

Јанко Дубљанин je ученик трећег разреда Четврте гимназије у Београду. Како сам каже, стихове „саставља“ још од раног детињства, а поезију је почео да ствара и озбиљније да јој приступа од поласка у средњу школу. Учествовао је на многим песничким конкурсима, а по завршетку гимназије планира да објави збирку песама, као својеврсни песнички дневник одрастања. Од петнаестак песама које издваја по значају који оне за њега имају, највише је поносан на песму Шта остаје?
​Оно што одликује Јанкову поезију је, данас неуобичајен, традиционални приступ, романтични тон, правилан стих и рима. У његовој поезији могу се уочити тематске сличности са стваралаштвом неких песника српске модерне, попут Ракића, веома чести

су мотиви звезда, очију, снова  које проналазимо код Диса, мада Јанко све то приписује случајности, тврдећи да нема узоре на које се угледа. Ако и постоје неки утицаји, примећује, онда они сигурно не потичу од тако великих имена из српског песничког стваралаштва, већ су много ближи нечему што припада свакодневици и популарној уметности какву су стварали кантаутори Ђорђе Балашевић, Арсен Дедић и Кемал Монтено. Признаје, међутим, да га привлаче вечне  романтичарске теме   и да воли да истражује у том подручју, откривајући шта је то непролазно што је једнако лепо данас колико је било и у деветнаестом веку, колико год данашњи свет изгледао грубо и не баш много романтично.  Кроз његове песме провејавају чежња, сумња, страх и туга због неузвраћене љубави.  
​
Чудно је то што, иако воли да је пише, Јанко нема склоност ка читању поезије. Поезија је његов инструмент за одливање отисака повремених снажних емоција или импресија, да му се не би отеле и завршиле у забораву. Његова лична лектира сасвим је другачија. Воли да чита прозу, а нарочито ужива у детективским романима Артура Конана Дојла и Мориса Леблана.  

Шта остаје?

Шта остаје после нас,
У ноћи посутој прахом белим?
 
Знам да знаш,
Неко ти рече, сутра се селим.
 
Но, зато друго и не преостаје,
Већ да се питам, шта то остаје.
 
Шта то веже наше сенке,
И у наша срца крочи?
 
Шта то мучи моју главу,
Шта то моје ноге кочи?
 
Након тебе остаће ми
празан простор, пуно суза.
 
Остаће ми ова песма,
Она твоја бела блуза.
 
Остаће и наше речи,
Наше стопе свуд по путу.
 
Сачуваћу једну слику,
Остаће ми у капуту. 

Јанко је веома свестран и воли да истражује у различитим подручјима. До поласка у гимназију  свирао је кларинет, воли да се бави спортом и успешан је у оријентирингу, учествовао на градским и републичким такмичењима из историје и географије,  у слободно време похађа часове креативног писања које води наставница књижевности Марија Стајић, а себе сматра великим филмофилом и љубитељем језика. По завршетку гимназије, планира да упише Правни факултет, а писање жели да негује као хоби. ​