„Тачка без зареза“ – филм Маше Рудовић

​Маша Рудовић је ученица трећег разреда Четврте гимназије у Београду. Свој идентитет тражи и проналази у визуелним уметностима, а посебно место на листи њених интересовања заузима филм. Како сама каже, филм воли зато што је то језик који најбоље разуме и којим се најбоље изражава. Он јој даје слободу да прича о важним и непријатним темама о којима је тешко говорити. „Можда је то мој начин бробе и супротстављања ономе што ме погађа“, каже. Са тим циљем снимила је и филм „Тачка без зареза“, којим је конкурисала на овогодишљем фестивалу Прехлад – зимски Препад.
Њени покушаји и истраживања у подручју филмске уметности трају од првог разреда гимназије, мада, како каже, није имала довољно упорности и самопоуздања да у томе истраје до краја. И на овом успеху, у неку руку, може да захвали својој професорки Уметности и дизајна, Снежани Параносић, која је њен рад пријавила на конкурс пре него што је завршен. Тако је Машу обавезала да не одустане и да своју уметничку замисао доведе до краја. Њен филм освојио је прву награду, а многи који је познају и знају колико је даровита, прижељкују да овај успех буде истовремено и почетак првог поглавља једне успешне уметничке каријере. ​

Машина изјава за билтен овогодишњег фестивала "Прехлад"

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

Замолили смо је да за Super 4A blog исприча нешто о свом филму:
​"Многи се питају откуда то да говорим о самоубиству. Можда не изгледа тако, али та појава заслужује много више пажње него што јој се посвећује, нажалост. За бављење овом темом и рад на филму управо оваквом какав је, непосредно ме је мотивисало искуство и горко осећање моје блиске другарице Иване Станковић. Испричала ми је причу о томе како се њена најбоља другарица убила. Оно што је у том чину посебно важно јесте, не само тај ужасни и трагични чин, већ и његов дуготрајни продужени ефекат – безброј питања без одговора, осећај ненадокнадиве празнине, осећај кривице што нисмо нешто предузели, што нисмо на време приметили или разумели неке знакове који су указивали на коначни трагични исход. Моменат који је мени остао најупечатљивији у њеној причи повезан је са лепим и романтичним тренуцима у животу оних који су некога изгубили, на које, изненада, баци тамну сенку сећање на особу које више нема. Гледајући залазак сунца на мору Ивана је осетила бол. Уместо лепоте призора, њена чула преплавила је мисао: „Тако је предиван поглед, а она га никада неће видети.” Хтела сам да направим филм о том осећају. У немогућности да дајем одговоре, поставила сам оно вечито питање: Шта би било кад би било? Можда се у том питању и налази одговор.
На филму сам радила две и по године и кроз тај процес мој рад и приступ су се драстично мењали, али суштина је остала иста – скренути пажњу на вредност и смисао живота. А то се увек завршава на односу људи са људима, јер без тога ништа нема смисао. Један живот постоји и онда једног дана сопственом одлуком више не постоји. Да ли је то баш тако једноставно, шта је све могло да се учини да се то не догоди и шта би све могло да буде да та одлука није донета?
Током снимања филма имала сам и помоћ директорке наше школе и наставнице Уметности и дизајна. Школа ми је уступила простор у коме сам снимила болничке сцене. Веома сам им захвална, као и свим драгим људима који су ми пружали безрезервну подршку.
Филм је приказан на фестивалу Прехлад – зимски Препад 5.5.2022. године, а након пројекције имала сам прилику да пред публиком говорим о свом раду."