Исказујем себе кроз своје филмске ликове

Интервју са Машом Рудовић водила Анђела Праизовић III4

Сазнавши да је недавно моја школска другарица освојила награду на такмичењу које не спада у уобичајена школска такмичења, већ, много више, у остварење бар једног делића сна многих средњошколаца који маштају о магичном свету филма, одлучила сам да са њом направим интервју и покушам да откријем њену тајну – како се то са седамнаест година подтаје режисер. 

​Када си схватила да је режија нешто чиме би волела да се бавиш у будућности и да ли је то био неки посебан моменат?
Од малих ногу ме је фасцинирао процес стварања филмова. Знала сам да је то моја будућност након што сам први пут погледала филм „Чувар моје сестре“ који ми је окупирао мисли месецима. Јавила ми се жеља да се опробам и своју фасцинацију неком темом, исто тако сугестивно, пренесем на публику. Да изазовем у публици осећање слично оном које је у мени побудио овај филм, једноставно, да је померим са седишта.

​Која је твоја мотивација у избору тема, мотива, ликова?
Унутрашњи осећај. Најсрећнија сам када исказујем себе дајући живот ликовима у нади да ћу поделити причу са другима.
Готово сви ствараоци у почетку имају неке узоре. Који режисер највише инспирише твој рад?
Режисер на кога се угледам дефинитивно би била америчка редитељка Грета Гервиг. Она највећу пажњу посвећује ономе што и мене окупира. Свиђа ми се то колико се бави психолошким развојем својих ликова, како их сагледава из више углова  исказујући све њихове добре као и лоше особине. 

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

​Колико сам разумела ти се бавиш и драматуршким делом посла. Можда је лако написати обичну причу, али, колико је тешко написати скрипту за филм?
Увек је најтежи почетак. Потребно је неко време да се искристалише идеја, да створим у глави скицу онога што желим. Оног момента када седнем за сто и почнем да пишем, схватим да нема повратка и да ћу завршити оно што сам започела. То постаје моја стварност и чини се да након извесног времена рука пише сама од себе.
Да можеш да направиш ‘remake’ неког филма који би то филм био?
Одувек сам имала жељу да прерадим, ако не књигу, онда бар филм „Пери Џексон и богови Олимпа“. Ко зна, можда једном и спроведем ту замисао у дело. 

​Шта теби представља „Taчка без зареза“?

​Тачка СА зарезом је знак које особе често тетовирају након покушаја самоубиства. Симболише чињеницу да су у датом моменту могли да заврше своју причу коју су ипак одлучили да наставе. То је друга шанса коју себи дају, нада да може бити боље и другачије. Филм се зове „Тачка БЕЗ зареза“ зато што је главна јунакиња, Теодора, на своју причу нажалост оставила само тачку и ту је завршила. А мени лично то представља један велики знак питања. Шта је све могло бити, да до те тачке не дође?

​Шта је, током снимања филма, било најтеже спровести у дело?
Умирити пса који се све време врпољио одбијајући да сарађује. Шалу на страну, најтежа је била унутрашња борба коју сам имала са самом собом. Колебала сам се и стално се питала да ли ћу успети да изнесем своју мисао на прави начин и у потпуности. Испоставило се да сам била на добром путу.

​Шта те је инспирисало за овај филм?
Говорила сам већ о томе. Била је то једна трагична прича о губитку младог живота. Једно лично искуство изненадног губитка драге особе на најстрашнији начин. После нечијег самоубиства остају само питања и ниједан прави одговор.  То искуство са мном је поделила моја другарица Ивана. У секунди сам добила налет инспирације, осећајући да 

​​је баш то прича коју желим да поделим са другима.
Планираш ли неки нови пројекат? И да ли нам можеш рећи нешто више о томе?
Тренутно помажем школској драмској секцији у режирању документарног филма о Вуку Караџићу. А касније намеравам да се бавим филмом који ће ми, надам се, бити улазница за Факултет драмских уметности.