Када часовници заћуте

„Волим када часовници заћуте и на неко време стварам независно од принципа пролазности.“
​

​Интервју са Машом Петровић водила Теодора Ђорић

​Маша Петровић, ученица четвртог разреда Четврте гимназије у Београду, поред тога што је одличан ученик и дивна особа, има интересовања и таленте за које многи од нас нису знали. Она већ дуго пише и успешна је у томе, мада не воли тиме да се размеће.  Како сама каже, у поезији је почетник; као песникиња се опробала тек пре две године. Упркос њеној скромности, њен недавни успех на овогодишњем фестивалу Прехлад – зимски Препад,

​​који је одржан 5. и 6. фебруара, у организацији Културног центра Београда, сведочи да се песникиња не постаје, већ се рађа. Маша је својом поезијом стекла право да буде увршћена међу најбоље младе песнике Србије и тим поводом замолили смо је да за Super 4A blog каже коју реч.

​За почетак, да ли би хтела да нам кажеш нешто о томе када си и како почела да пишеш песме и шта је била та прва, подстицајна инспирација?
„Песме сам почела да пишем пре две године. Тада сам се сусрела са великанима спрске модерне. Све што сам написала у том периоду било је личне природе. Касније сам почела да упознајем авангардно песништво и са новим открићима на овом пољу и мој песнички израз постаје слободнији. Поступно долази и до тематских промена – више се окрећем друштву и критици неких појава у њему. Ипак, субјективни фактор је и ту веома важан, штавише, пресудан. Емпатија није нешто апстрактно; мораш осетити бол да би разумео како боли.“

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

Колико је у томе што радиш важна подршка? Да ли је имаш у овом врло прагматичном окружењу које не држи тако много до уметности?
„Да, увек сам имала подршку и на томе сам веома захвална. Родитељи су увек одобравали моје аспирације ка уметности и активно ме подржавали у свему што радим. Професори такође. Професорка Ивана Бокић је у највећој мери заслужна за моју љубав према поезији и књижевности уопште.“
Да ли је књижевност оно чиме желиш да се бавиш у животу?
„Искрена да будем, и даље не знам. Планирам да упишем општу књижевност и теорију књижевности. Надам се да ћу стечено знање искористити на занимљив и креативан начин. Најкраћи одговор на ово питање би био – сигурна сам да ћу се бавити уметношћу.“
 
 Многи песници имају своје узоре. Постоји ли у твом случају песник који је највише утицао на твој стил? Имаш ли уопште омиљеног песника?
„Тешко је одлучити се само за једног. Осим тога, док пишем песме, нисам свесна утицаја других књижевника. Утицаји су, бар кад си млад стваралац, неизбежни и потичу из целокупног читалачког искуства. Верујем да на моје стваралаштво утичу и прозни писци, не само песници. Тек након неког времена, када прође стваралачки набој и када се све „слегне“, могу уочити одређене трагове утицаја у својим песмама. Идеју да свака песма може уједно бити и загонетка, за коју свако може имати друкчији кључ, дао ми је Васко Попа. Омиљени песник ми је Бранко Миљковић. Његова поезија је космичка и широка, а истовремено поезија суштине.“

Да ли ти је ово први пут да си послала своју песму или причу на неки конкурс?
„Није ми први пут. У основној школи сам била члан литерарне секције и слала сам многе приче, пошто још одмалена пишем прозу, на разне конкурсе. Добила сам бројна признања, учестовала сам у телевизијским емисијама, као и у  једној радио емсији.  Прошле године ми је песма „Сан“ обљављена у научно-популарном часопису А priori, а једна кратка прича, „Знате оно када...“ у Антологији савремених кратких књижевних форми издавачке куће Феникс из Скопља.“

Како си одлучила да се пријавиш за Прехлад фестивал?
“Професорка Снежана Параносић је ученике наше сколе обавестила о конкурсу, као и о свим пропозицијама, тако да је она заслужна за ово дивно искуство.“

Подели са нама своје утиске са Прехлада.
„Било је сјајно! Атмосфера је била веома опуштена и изненадило ме је колико младих људи гаји љубав према уметности. Наша земља има изврсне, генијалне младе уметнике. Жао ми је што не постоји више оваквих манифестација и што се медији слабо баве младим људима и културом уопште. Надам се да ће се то променити.“

Да ли си послала једну песму или више њих?
„Послала сам тринаест песама: Очи, Чаша, Језик, Брод, Сан, Помор стоке, Маслачак, Пас, Река, Мрак, Крв, Промена перспективе, Часовник.“

О, па ту има песама за читаву једну збирку! Да ли планираш да једног дана објавиш своју збирку песама, или пак роман?
„Написала сам збирку песама „Време заспалих часовника“, међутим и даље није објављена. Планирам да напишем нову збирку зрелијег израза, јер он се кроз време мења и расте са мном. Да, привлачи ме помисао да напишем и роман. И драму такође. Желим да се опробам у свему што се може написати, јер писање је један облик мог постојања.“

​Да ли си расположена да са нама поделиш неки стих? Можда стих који описује тебе или твоје стваралаштво.
​
„Јесам, наравно. Навешћу више стихова, односно две краће строфе које, можда, најприближније описују то шта, за мене, представља поезија:

Као када је космос одустао
Од своје деце
И оставио их да
Плачу над својим прахом,
 
Страх ћемо оставити
За собом,
Собом да се храни.

​Моја поезија је један вид унутарње борбе човека против страха и свега што он са собом носи. Поезија мора бити неустрашива, јер у супротном са вишег ступња уметничке хијерархијске лествице силази на нижи под називом – хвалоспев или стихотворство. 

Природа је неустрашива. Љубав је неустрашива. Све што је искрено, а од природе и љубави нема искренијег, неустрашиво је.  Страх јесте нормална и природна појава и може се превазићи, али кукавичлук је нешто друго. Кукавичлук је људска, стечена и вештачка творевина. Зато га је теже искоренити, јер код многих људи он је прерастао у карактерну особину. “
​
За крај, оно стереотипно питање - Шта би поручила младим песницима који тек почињу да пишу? И наравно, било би лепо да са нама поделиш једу од песама којима си се представила на фестивалу "Прехлад".
„Поручила бих им да никада не престану и да се не плаше снаге својих речи.
А поделићу са вама песму Мрак."

Машина изјава за билтен овогодишњег фестивала "Прехлад"