​Стални је члан глумачког ансамбла Атељеа 212, у коме је остварио изузетно захтевне  и поприлично различите улоге у представама: Син, НЛО и Страх у опери. Такође глуми и у представама Београдског драмског позоришта - Идиот, Yankee Росе, Заљубљени Шекспир и Дивље месо. Иако би неко помислио да је за то још увек млад, Лука Грбић се опробао и у позоришној режији, постављајући свој драмски првенац Сада није јули, у Атељеу 212. Такође, сам је  написао епилог за представу Идиот .  А уз све поменуто, Лука је и члан МЕНСЕ. Искрено, било је веома ласкаво разговарати са младићем чији је квоцијент интелигенције 156. И да, умало да заборавим, за оне који воле активности са додатком адреналина - Лука је страствени возач мотора.
Замолили смо Луку Грбића да мало свог драгоценог времена одвоји за читаоце Супер фора блога и одговори нам на неколико, на први поглед сасвим обичних, питања која би могла занимати средњошколце, а Лука је био веома љубазан и предусретљив, на чему му неизмерно захваљујемо.

Мислим да човек просто не може да буде само свој. То поготово важи док си млад, али и касније у животу. Човек се развија и мења и док си млад још увек себе не познајеш довољно. Ствараш само илузију да ти тачно знаш ко си ти, па онда да друштво на неки начин жели да те промени, па да ти треба да останеш свој... То је наивно и превише поједностављено. Али са друге стране, ако пристанеш да мењаш своја схватања да би задовољио друштво, да би био прихваћен по сваку цену, онда можеш и да изгубиш себе, а то тек није добро. Ниједна крајност не ваља. Морамо се отворити према друштву да бисмо га упознали. Морамо покушати да га разумемо и да у њему учимо и развијамо се, а не да тврдоглаво  истрајавамо у томе да „останемо своји“. Мислим да је то предуслов за било какав раст и развој, да не останеш само свој и тврдоглав. То је, у неку руку, велики проблем нашег друштва, локализованост погледа на ствари, конзервираност и идеја да је остати свој, дакле не мењати се нипошто, некакав нарочити квалитет. Ми смо то уздигли до ранга друштвене, историјске вредности. Треба поштовати себе, бити доследан, имати став, то је у реду. Али треба и разумети одакле долазе ти наши ставови и бити спреман да их преиспиташ. ​

​Све око вас, и академски простор и пословни, па и државу у целини, покрећу многи механизами на које стално треба стављати знаке питања.

О Софији Крсмановић, ученици трећег разреда Четврте гимназије у Београду смо већ писали. Она је једна од оних младих људи који већ одмалена тачно знају чиме ће се бавити у животу и како ће остварити свој сан. Повод да о њој пишемо поново је њена, друга по реду, а прва целовита, ауторска модна ревија која је  одржана 18. децембра 2022.  у популарном београдском простору  „Дорћол Platz“ , намењеном различитим културним и уметничким манифстацијама. Ревија је одржана у оквиру модно-уметничке манифестације ​Balkan Art Fashion Event​ која отвара врата у свет модног дизајна управо младим и неафирмисаним креаторима. Тог дана својим модним креацијама публици се представило осам дизајнера, а колекција Софије Крсмановић, уједно и најмлађе дизајнерке, била је пета по реду. 

​Када си схватила да је режија нешто чиме би волела да се бавиш у будућности и да ли је то био неки посебан моменат?
Од малих ногу ме је фасцинирао процес стварања филмова. Знала сам да је то моја будућност након што сам први пут погледала филм „Чувар моје сестре“ који ми је окупирао мисли месецима. Јавила ми се жеља да се опробам и своју фасцинацију неком темом, исто тако сугестивно, пренесем на публику. Да изазовем у публици осећање слично оном које је у мени побудио овај филм, једноставно, да је померим са седишта.

​Која је твоја мотивација у избору тема, мотива, ликова?
Унутрашњи осећај. Најсрећнија сам када исказујем себе дајући живот ликовима у нади да ћу поделити причу са другима.
Готово сви ствараоци у почетку имају неке узоре. Који режисер највише инспирише твој рад?
Режисер на кога се угледам дефинитивно би била америчка редитељка Грета Гервиг. Она највећу пажњу посвећује ономе што и мене окупира. Свиђа ми се то колико се бави психолошким развојем својих ликова, како их сагледава из више углова  исказујући све њихове добре као и лоше особине. 

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

​Колико дуго црташ и шта је то што те привлачи у том послу?
„Цртам откад знам за себе. Нема ту неког рационалнох објашњења. Одувек ме је занимала форма, дизајн, али посебно боја. Неко користи звук, неко речи, а боја је мој начин да се изразим. Волим различите нијансе жуте, наранџасте и зелене. То су ми заправо и омиљене боје.“
​
Откуда то да си одлучила да црташ баш на патикама?
„Постоји нешто што се зове 'култура патика' (sneaker culture), што заправо представља незаобилазни сегмент популарних стилова одевања. Постоје и заљубљеници у патике,  друштво које се на врло креативан начин посвећује свом фетишу, сакупља најразличитије моделе патика, посебан значај придаје дизајну. Тако се и појавио тај нови тренд који ми је, чим сам га уочила, постао веома занимљив – спајање онога што ја волим, цртања, и патика које свако од нас носи у некој одевној комбинацији. Када сам видела да неке од мојих омиљених звезда промовишу те осликане патике, преда мном се отворила још једна могућност, да спојим лепо и корисно.“

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

„Волим када часовници заћуте и на неко време стварам независно од принципа пролазности.“
​

​Интервју са Машом Петровић водила Теодора Ђорић

​За почетак, да ли би хтела да нам кажеш нешто о томе када си и како почела да пишеш песме и шта је била та прва, подстицајна инспирација?
„Песме сам почела да пишем пре две године. Тада сам се сусрела са великанима спрске модерне. Све што сам написала у том периоду било је личне природе. Касније сам почела да упознајем авангардно песништво и са новим открићима на овом пољу и мој песнички израз постаје слободнији. Поступно долази и до тематских промена – више се окрећем друштву и критици неких појава у њему. Ипак, субјективни фактор је и ту веома важан, штавише, пресудан. Емпатија није нешто апстрактно; мораш осетити бол да би разумео како боли.“

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

Јанко је веома свестран и воли да истражује у различитим подручјима. До поласка у гимназију  свирао је кларинет, воли да се бави спортом и успешан је у оријентирингу, учествовао на градским и републичким такмичењима из историје и географије,  у слободно време похађа часове креативног писања које води наставница књижевности Марија Стајић, а себе сматра великим филмофилом и љубитељем језика. По завршетку гимназије, планира да упише Правни факултет, а писање жели да негује као хоби. ​

​Поводом Светског дана филозофије, Финско удружење наставника филозофије и етике (Finnish Association of Philosophy and Ethics Teachers - FETO), Филозофско друштво Финске (Philosophical Society of Finland - SFY),) и Удружење жена и феминистичких филозофа у Финској (Association for Women and Feminist Philosophers in Finland - NFY)) уз помоћ Норвешког философског удружења средњих школа, организује међународни догађај - Писање филозофског есеја, за ученике виших разреда средњих школа. Тако је и наша ученица, Ања Aздејковић, уз успешно менторство своје наставнице филозофије, Јелене Остојић, добила прилику да се представи као млади филозоф на овом међународном конкурсу, на који су своје радове послали ученици из десет земаља.
Међу 262 рада, колико их је било у конкуренцији, Ањин есеј освојио је бронзану медаљу!
​Мало је рећи да смо поносни.

​ANJA AZDEJKOVIĆ, THE FOURTH GRAMMAR SCHOOL, BELGRADE, SERBIA
 
“In argument about moral problems, relativism is the first refuge of the scoundrel.”
Roger Scruton: Modern Philosophy, London: Sinclair-Stevenson (1994), p.32.
 
In pursuit of the preservation of truths and rules tangible to it, mankind has historically relied upon dogmatic religions and righteous values to build its civilizations. Those exact truths built one upon another interchangeably, for thousands of years, creating what we knew as objective morality. It is of concern for those like Sir Roger Scruton, who wish to conserve what’s left of traditional, purposeful morale, that our modern civilization seems to be heading into the deep hole of cowardly relativism. Opposing a scoundrel, a one with a disintegrating sense of objectivity and purpose, with the repercussions of objective morality, will inevitably cause him to seek safety. Even if that safety is found in the destruction of principles of our society.
   As we move further away from objectivity and undertake the ideas of a post-modernistic nihilistic world, we make of ourselves those who are either comfortably and blissfully good, thus static, or those who hide their monstrousness behind the idea of relativism. When Sir Scruton compares relativism to a refuge, it insinuates that a man who behaves badly is afraid of how morality would cause him to face his flaws, and punish him. Relativism could thus be seen as a form of escapism from our own insufficiency.
  In such a sense, if we recognize that morality causes those who don’t match it to suffer, we see that it’s not really the morality that the scoundrel fears, but what it would inflict on him. Considering the scoundrel as someone who only obeys the ideas of uncertainty and relativism, his stands would likely transfer to how profoundly he would look onto his own suffering. In the words of Friedrich Nietzsche, “The meaninglessness of suffering, not suffering itself, was the curse that lay over mankind so far.”, we might find where that fear comes from. A dishonest man repudiates suffering by merging good and bad into one because he is inept from seeing the fundamentality of deed. In trying to remove the idea of objective morality, we also remove the idea of punishment and sorrow, thus getting rid of any chance to make meaning of our malicious dishonest deeds. Whilst diminishing the ideas of right and wrong, we rob ourselves of redemption, we rob ourselves of growth. 
A scoundrel might thus call upon the insignificance of our existence in the grandiosity of the universe, upon how anything good or bad we do will remain as such not causing any change. Any act of a man, would then just as the action of an ant, be seen as almost non-existing compared to this cold spinning rock that carries us in what seems to be infinite boundless space. But such states of mind come to be almost malignant when we aspire to find why morality was something that came to existence in the first place. It is not to be seen as a conscious act that one feels the inner serenity when doing good and a sense of emptiness when doing bad. Our intuitive and unconscious need for rightness will bring up the sentiment which tells us the only way to escape objective morality is by being untruthful to ourselves.
In a world filled with chaos that seems to harmonize itself with rules and principles which were obvious to us since ancient times, the undoing of them would be seen as a way one man could act from fear, from dishonesty and from hedonistic urges. The scoundrel who wants to subject the nature of morality to relativity and subjectivity is the one who seeks detachment from our true selves and our purpose. Thus giving existence a manmade feel, putting himself as the ultimate creator and letting the ego overtake.
 

​На конкурсу нисам успела ништа да освојим, али  ме је моја наставница и даље подстицала, јер је она заиста веровала у мене. Могу да кажем да је књига инспирисана мени драгим особама које су ми заиста помогле у стварању свега овога. Нисам била ни у каквој дилеми знала сам да могу да постигнем оно што сам наумила!”

​,,Сам наслов се пре свега односи на главну јунакињу, али се односи и на ликове који стоје иза ње. Оно што ме инспирисало да уопште напишем овај роман јесу мени драги људи, а идеја за саму радњу проистекла је из мог питања да ли породица мора нужно да буде повезана крвним сродством и зашто не мора, што се у току дела потврђује.”

,,Рекла бих да неким делом Жарковачка приказује мене. Једним делом она није као ја јер њено и моје одрастање нису ни слични. Одрасла је без родитеља и одгојила ју је баш њена наставница. Она се кроз цео роман мучи размишљањем о томе ко јој је заправо мајка, кога тако уопште може да назове и ко јој је уопште породица. Она воли књижевност, боли је неправда и врло је везана за драге људе. Они је и чине, на неки начин, сличном мени."

​,,Мислим да не бих могла да извучем конкретну поруку овог дела. Свакако, роман говори о њеном животу, али како су мене учили, свако има право на своје мишљење, да са своје тачке гледишта сагледа и коментарише оно што чита, а опет, са друге стране, мислим да је главна тема и главна мисао која ме водила кроз цео процес писања то да породица не мора нужно да буде крвно сродство. Они људи који безусловно дају своју љубав су ми инспирација за само дело.”

Прича о добру и о злу
,,Једном нам је Нина причала легенду из неке књиге, како у сваком од нас постоји зрно добра и зла. Сећам се како је гледала све нас у очи па је стигла и до мене, Жарковачке Јошанов. Када се сетим ове легенде њен глас ми одзвања у глави и лик ми се појављује пред очима. У свакоме од нас постоји семе добра и зла и на крају победи оно које си више подстицао да расте.“
​