О Софији Крсмановић, ученици трећег разреда Четврте гимназије у Београду смо већ писали. Она је једна од оних младих људи који већ одмалена тачно знају чиме ће се бавити у животу и како ће остварити свој сан. Повод да о њој пишемо поново је њена, друга по реду, а прва целовита, ауторска модна ревија која је  одржана 18. децембра 2022.  у популарном београдском простору  „Дорћол Platz“ , намењеном различитим културним и уметничким манифстацијама. Ревија је одржана у оквиру модно-уметничке манифестације ​Balkan Art Fashion Event​ која отвара врата у свет модног дизајна управо младим и неафирмисаним креаторима. Тог дана својим модним креацијама публици се представило осам дизајнера, а колекција Софије Крсмановић, уједно и најмлађе дизајнерке, била је пета по реду. 

Интервју са Таром Дацић водила Јована Лепшановић

​Тара Дацић, другарица из клупе до моје, на први поглед није нимало различита од свих нас. Ученица другог/четири, весела, дружељубива, добра ортакиња, воли да се шали, и у дневнику константно одржава престижних – пет, нула, нула. Помислио би човек да и њој, као многима, време протиче на релацији кућа – школа, у учењу и блејању у паузама, типично за средњошколце. Али није тако. Ни близу. Требало је само мало зачепркати по њеној приватној свакодневици, па сазнати да Тара живи једну праву multitasking варијанту и да је њен недељни план крцат обавезама које испуњава на време, на само њој знани начин. За овај разговор са њом издвојила сам само две, међусобно опречне ствари, јер знам да, најчешће, не иду заједно, али Тара их успешно одржава у дугогодишњем пријатељству – свирање виоле и спорт. Музичари брижно чувају руке од повреда и често избегавају спортове на којима би се то могло десити, али Тари, једноставно, и једно и друго иде од руке. Овај интервју са њом започела сам управо питањем у вези са тим. 

​-Колико већ похађаш музичку школу?
„У музичку школу кренула сам у четвртом разреду основне школе, и до сад у њу идем већ седам година. Одлучила сам се да свирам виолу, диван али мање познат инструмент. Иако је моја прва жеља била баш виола, прво сам свирала њој веома сличан инструмент - виолину, док нисам научила основе, јер се ноте за виолу пишу у другом кључу (алт кључу). Тренутно сам поносни ученик првог разреда средње музичке школе ,,Даворин Јенко".

-Шта те је привукло музици, класици, и баш – виоли?
„Пре саме одлуке о упису у музичку школу дуго времена сам имала жељу да научим нешто о музици. Нисам из музичке породице и жеља је била само моја; зато сам веома захвална својим  родитељима који су ме у томе подржавали. Главни моменат, који ме је навео на тај пут, била је једна Ноћ музеја. Између осталог, постојала је могућност да посетилац уђе на позорницу на којој је свирао оркестар Београдске филхармоније, да причамо са музичарима и да држимо у рукама њихове инструменте. Тада сам први пут у руке узела виолу. Никада раније нисам обраћала пажњу на разлику између ње и виолине. Тај звук, њена величина, вибрације тела иснтрумента, изазвали су у мени осећања која ме и данас покрећу да наставим, да свирам и кад је тешко, а буде и таквих момената.“
- Како то, у ствари, изгледа из прве руке, када се определиш за музичко образовање?
„Постоје основна, средња школа и касније музичка академија... Што се тиче основне музичке школе у њу се иде упоредо са ,,обичном" основном школом и садржи само музичке предмете - инструмент и солфеђо, (касније  теорију музике, хор или оркестар, по избору). У средњу музичку школу може да се иде засебно, ако се определиш да похађаш само средњу музичку школу, или упоредо са гимназијом. Они који похађају само музичку школу имају и општеобразовну наставу (српски, математику, историју...) уз музичке предмете, којих се добија још, из године у годину (хармонија, етномузикологија...) Ја сам одабрала и једно и друго јер мислим да ми то пружа комплетније образовање и више могућности за будућност.“

​-Како се са виолом слаже кошарка? Колико дуго скачеш с лоптом по терену?
„Морају да се слажу“, рекла ми је Тара кроз смех, „обе су део мене“. Кошарка је такође веома важан део мог живота. Тренирам је осам година и велики сам заљубљеник у овај спорт. Зато се трудим да све ускладим и да ништа не трпи; и школа и тренинзи, вежбање и одлазак на наставу у музичку школу. Када се добро организујеш, све може да функционише.“
-Колико често имаш утакмице и концерте?
„То варира у зависности од доба године. Када почне кошаркашка сезона имамо утакмице  сваки викенд (ове године и по две недељно). То је баш динамично и колико год да трошимо енергију, ми је кроз утакмице и обнављамо.
Што се музичких наступа тиче, једном месечно се одржава јавни час на ком ученик соло свира комаде. Концерти оркестра су стагнирали неко време, због короне. Сада поново имамо наступе по Србији и у Београду, веома често. У Београду, концерте најчешће држимо на Коларцу. Заједнички именитељ свега тога је магично искуство, веома добро друштво, и круна нашег рада на оба поља – аплауз публике када урадиш нешто вредно поштовања.“ 

​-Све то изискује много времена. Како, поред гимназије, постигнеш све то?
„Кажу: Шта се хоће, то се и може. Ја бих мало изменила ову пословицу у Шта се воли, то се и може. За све ово време и музика и спорт постали су неиздвојиви чиниоци моје свакодневице, као и моје личности. Наравно, било је успона и падова, и биће их још, али ако све сумирам, све то су искуства која су значајно обогатила мој живот. Кључ је добра организација, за све треба имати добар план, па чак и ако не успемо све да завршимо како смо планирали, лакше ћемо доћи до резултата. Такође, веома важна ставка је вера у себе. Чак и после пада, треба да знамо како то да прихватимо. Да из грешака учимо, и да никад не престанемо да покушавамо.“