За почетак, издвојићемо поделу поменуте врсте билијара – и надамо се да те све ове поделе неће збунити. Елем, „рупаш” je заједничко име за: класичну петнаестицу, деветку, осмицу и руску пирамиду. Прва два назива односе се на број кугла које су на столу, поред беле, којом их играч „гађа” таком (билијарским штапом, мада није згорег да запамтиш и име „так”, помиње се у скандинавкама).
Најстарија је петнаестица, која је први пут одиграна 1910, годинама је била најпопуларнија игра, док се нису појавиле осмица и деветка. На столу се налази по 7 „обојених” и „шарених” кугла, које поједини називају још и пуне и празне. Циљ је да играч, убацујући кугле, стигне до претходно утврђеног броја поена. Притом није у обавези да погађа само кугле исте врсте. Када све кугле са стола заврше у рупама, игра поново започиње, уколико неко од играча није већ достигао потребне поене. Тај број бодова обично је у складу са бројем на кугли. Када играч промаши циљану рупу, други је на реду. Смену могу одредити и прекршаји који су различито вредновани – због неких се и бодови одузимају.

Пре него што кажемо нешто о „фаул” ситуацијама, напоменућемо да постоји разлика између британске и америчке осмице, и то у главним елементима. Амерички столови су већих димензија, са чојом у чијем саставу доминира најлон који омогућава брже кретање кугли, док су британски столови мањи и сразмерно томе и са „споријом подлогом”, претежно сачињеном од вуне. Мартинеле су на прелазу заоштрене, а рупе шире на америчком столу, док су код британског ивице заобљене и отвори мањи. Величине кугли и штапа утичу на одлике игре  - брза и експлозивна биће америчка игра, док је британска спора и тактична.

А сад следи оно што у свим спортовима уноси жар и узбуђење – прекршаји: 

• излетање куглице са стола: кугла се враћа на почетно место или се прилепи уз ивицу мартинеле са стране где је излетела; ако је кугла бела противник може и да је премести по жељи;
• бела кугла је најпре ударила у куглу друге врсте (коју играч не гађа): погођена кугла се одмах убацује у рупу и на реду је противник;
• играч током свог ударца нема контакт са тлом, макар једном ногом: на реду је противник;
• противник са чеоне тачке (где стоји бела кугла на почетној позицији и у ситуацијама фаулова) погађа куглу која  није „преко пола стола”, односно иза средње линије: противник је на реду;
• бела је двапут ударена истовремено, „push” ударац: игра противник;
• бела није погодила ниједну куглу, а није се одбила трипут од мартинеле: право на игру има противник и може преместити белу куглу по жељи.

Постоје и грешке које играча могу коштати пораза у мечу. То се дешава када је погођена црна кугла, или је убачена пре времена у рупу, или је склизнула у погрешну рупу или је пак излетела са стола. Црна кугла се једино може убацити у последњу рупу (у коју је играч убацио последњу куглу из своје врсте), али ће уследити фаул уколико се деси да случајно, упоредо или непосредно за њом, у рупу упадне и бела кугла; то означило победу за противника.

Толико за овај петак. Био је ово кратак курс о основним правилима ове игре, а уколико си нов у тим водама, или нова (јер и девојке умеју да буду страствени играчи билијара), драго нам је ако смо те колико-толико инспирисали да се окушаш у овом несвакидашњем спорту. Билијар је спорт великог стрпљења, стабилности, прецизности и снажних нерава, а ми нећемо баш да ти играмо по нервима, па историјат и даље поделе остављамо за наредно јављање.

До следећег петка, поздрав од Огњена и Марка ​

Извори:
​1.https://en.wikipedia.org/wiki/Straight_pool 
2. https://www.libertygames.co.uk/store/pool_tables/buying-advice/british-vs-american-pool/
3.https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%91%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80
4.https://www.britannica.com/topic/billiards
Фотографије позајмљене са
​:1.https://www.prevident.com.br/pool-on-a-table-k.html
2.https://sportsmatik.com/sports-corner/sports-know-how/billiards
3.https://stock.adobe.com/de/search/images?k=9%20ball%20rack
 

​Шта нам је био циљ док смо писали овај текст? Да вам укажемо на то да није поента у пићу, већ и у знању. Младе веома привлачи да се осећају као велики, али ако у тај свет улазе срљајући, без размишљања о последицама, тешко да ће тај циљ и постићи. Уместо да вас поведу ка сигурном паду, нека „култна“ пића треба да вам пруже осећај пријатности и утисак отмености. Зато се пију у МАЛИМ количинама, у ИЗАБРАНИМ ПРИЛИКАМА и што је најважније, ТЕК У УЗРАСТУ КАДА СТЕ ДОВОЉНО ЗРЕЛИ И ОДГОВОРНИ!
Зато – са конзумацијом сачекајте док одрастете!

Шетајући Калемегданским парком, без неке нарочите намере да ослушкујем шта други људи причају, нисаам могао да заобиђем један занимљив разговор две девојке. Једна је деловала скоро изнервирано: „Кале?! Откуд су кале овде расле напољу, по зимчуги, и то још у оно време! Стварно знаш да лупиш!“ Пожелех да чујем даљи ток расправе, па успорих корак. „Па, по чему другом може да се зове Калемегдан, мајке ти?“ избечила се друга. „Откуд ја знам по чему! Ал' по калама није гарант!“ Слушајући даље овај занимљиви разговор сазнадох од једне да је Калемегдан вероватно настао ту негде средином  19. века, а од друге пак да су га изградили викинзи у средњем веку, али су га онда Турци нешто као порушили, па онда саградили нови, па је после срушен у Другом светском рату... Од толико „веродостојних информација“ помало ми се завртело у глави. Чим сам срео Огњена предложио сам му да следећа тема за ТоПиТо буде управо тај Калемегдан, на коме, нажалост, нису расле кале, као што ни данас не расту.

Калемегдан је највећи парк и историјско средиште Београда. Његова етимологија везује се за доба кад је наша престоница била под османском влашћу, мада је као здање и амбијентална целина знатно старији. Назив Калемегдан изведен је од турских речи кале, што значи тврђава, и мејдан – бојиште. Када су кључеви града предати Србима, за време Михаила Обреновића 1867. године, простор платоа око тврђаве  претворен је у парковску површину и од тада, као целина, представља културно-историјски споменик.
Да бисмо, не само уживали у једном од најлепших погледа какве нуде европске прстонице – на ушће двеју река, Саве и Дунава, већ и боље схватили геостратешки, историјски и култирни значај овог места, потрбно је да прошетамо кроз  време. 
Можда ће након овога неки лакше разумети зашто су ово место Турци називали фићир-бајир - брег за размишљање, а неки ће можда размислити пре него што о њему изнесу било какве импровизоване тврдње.

Позајмљено са: https://srpskosrce.com/kalemegdan-beogradska-tvrdjava/

Прво насеље на калемегданском платоу, чији су остаци пронађени око Горњег града Београдске тврђаве, датира још из неолита. Од тада, па надаље, ова насеобина се развијала и уништавала у циклусима. Опседали су је, градили, рушили, па опет подизали, бројни народи које је пут наносио у ове крајеве. Вероватно не постоји престоница коју су кроз историју више пута сравњивали са земљом и која има толико богату прошлост, а тако мало материјалних доказа о њој, као Београд, чије срце представља управо Калемегдан. Сматра се да је најстарији назив овог простора био Сингидунум. Овај старовековни назив проистекао је из племенског имена Дачана – Синги и келтске речи дунум, која означава градску средину. Касније ће, у доба Римљана, до изражаја доћи његова војна функција. На овом месту изграђено је римско утврђење и војни логор, чији остаци се данас могу уочити на североисточној страни Горњег града. При подели Римске империје, 395. године, данашњи Београд наћи ће се у саставу Источног римског или Ромејског царства, за које је данас уобичајен, касније установљен, назив – Византија.

Сингидунум - Позајмљено са: ​https://www.bastabalkana.com/2018/05/singi-singidun-singidunum-poreklo-i-istorijat-imena-beograda/

​У време Велике сеобе народа, овај брег над ушћем Саве у Дунав биће под управом бројних племена, све док га Ромеји не врате под своје окриље. Јустинијан је својевремено подигао чврсте бедеме и цео град обновио, што ће и његов писар и биограф Прокопије поменути у делу о свом цару.
Како легенда каже, када су Јужни Словени стигли Дунавом до Сингидунума, снажан утисак на њих је оставила блештава белина кречњачких стена уграђених у зидине зидина града. Пред њих је искрснуо импресивни бели град, па ће му такво име и наденути, као једино које му пристаје – Бели град. Реч Београд први пут срећемо у документу издатом 16. априла 878. Римски папа Јован VIII у писму упућеном бугарском кнезу Борису помиње бели град на Дунаву и Сави. У то време Београд био у саставу Прве бугарске државе, а становништво које га је насељавало било је доминантно словенско. Након тога, наступа буран период између 9. и 12. века, са отвореним тежњама бројних заинтересованих  страна, а нарочито Византије, да владају овим, стратешки изузетно важним, простором. У 13. веку примат ће преузети Угари, који ће тадашњем владару северне српске области око Рудника, краљу Драгутину Немањићу, дати Београд и Мачванску бановину на управу. То је био први пут у историји српске државе да се њена данашња престоница званично нашла у склопу њене територије (1284-1316). 

Позајмљено са: ​https://vukmicunovic.wordpress.com/2014/05/29/%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4/

​Наредни период у ком су Срби управљали Београдом био је у доба деспота Стефана Лазаревића, али сада са израженијом улогом – након уређивања феудалних односа са угарским краљем Жигмундом, Београд није само главни град српске земље, већ важно трговинско, политичко, верско и културно средиште тога доба. У овом раздобљу настаје и подела на Доњи и Горњи град. У Горњем граду, Стефан Лазаревић је изградио две куле Небојшу и Бојшу, дворски комплекс намењен деспоту, властели и гостима високог ранга, а у Доњем граду било је  средиште трговине и занатства, и бројни објекти намењени јавним потребама, бризи о здрављу житеља и бројних путника, смештају придошлица и пролазника којих је, захваљујући деспотовим пореским повластицама и мудром пословању, било веома много. Београдом су напросто дефиловали или се у њему трајније задржавали бројни Угари, Млечани, Дубровчани, Французи, Италијани... Зато није ни чудо да су Мађари вребали прилику да га припоје назад, што ће након деспотове смрти убрзо и учинити. Једран од разлога за то био је и одбрана овог града-драгуља, са израженом политичком и економском  улогом, од Турака. Након две неуспеле опсаде, Београд ипак пада под отоманску власт. 1521. га је освојио Сулејман Величанствени. Из овог доба сачувана је тек понека мала грађевина, међу којима је спомен чесма великог везира  Мехмед-паше Соколовића. 

​У доба Великог бечког рата Београд ослобађају Аустријанци, накратко, да би га опет Турци освојили. Та „клацкалица“ превласти над овим вредним градом биће завршена у корист Османлија крајем XVIII века, да би се почетак коначног и трајног преокрета десио у време Првог српског устанка. Тада почињу ратови за ослобађање не само београда, већ и целокупног српског народа, па и остатка света од османске владавине. 19. априла, 1867. године, godine, Али-Риза паша предао је кључеве града кнезу Михаили Обреновићу, у Доњем граду на Калемегдану
На Калемегдану су данас Војни музеј, зоолошки врт, забавни паркови и спортска игралишта, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић”, споменик „Победник“, Гробница народних хероја, Природњачки музеј Планетаријум као и велики број  ресторана и кафића за освежење бројних посетилаца из целог света.

​До неке нове теме поздрављају вас Марко и Огњен!

​Познато нам је да политичка карта света није одувек била као у данашње време. Мање области спајале су се у јединствене државе (уједињење Италије, Немачке, Вијетнама, Јемена...), док су се друге земље распадале на две или више суверених територија (Франачка држава, Совјетски Савез, СФРЈ, Репбулика Чехословачка...). Поједине су у прошлости биле колоније великих европских сила (САД, Бразил, Аргентина, Индонезија, Индија, Нигерија...), док се неке и даље сматрају прекоморским поседима и департманима (за Французе су то Мартиник и Француска Гвајана, за Данце Гренланд и Фарска острва).
Узроци ових промена проистичу из унутрашње политике, присуства различитих доктрина (сепаратизма, регионализма, аутономаштва), али и спољне политике, различитих врста притисака, колонијализма деколонијализма, укључујући и ратне сукобе. Земље тако настану, развијају се, постану чак и светска сила, а онда се једноставно распадну и нестану са мапе света. Много је таквих моћних царстава било у историји.
​У овом чланку говорићемо  о постанку, развоју и распаду Монголског царства. ​

Позајмљено: https://sc51orel.ru/bs/istoriya-srednih-vekov/the-emergence-and-stages-of-the-development-of-the-mongol-empire-genghis-khan-and-the-creation-of-a-single-mongolian-state.html

Ова моћна држава, под чијим ногама је у једном тренутку било пола познатог света и од чије силе и разорности су стрепели бројни народи, основано 1206. године у време владавине Џингис-кана. Овај моћни и широм света познати освајач рођен је под именом Темуџин.  Иако је био тек син поглавара једног малог монголског племена, Јесугаја, он успева да порази Ванг-кана, тада најистакнутијег вођу Монгола. Након те борбе и преузимања моћи у држави, преименовао се у Џингис-кана. Осим што је територијално проширио државу, развијао је унутрашњу организацију царства: ујединио је бројна монголска племена, утврдио порез, изменио је законе, успоставио феудализам. Кључ успеха његове армије налазио се у примени најмодернијег оружја тог доба у свету. Његова лака коњица која се кретала брзо и окретно, била је наоружана модификованим луковима и стрелама, носила кожне оклопе, а уз то, монголска војска користила је и барут. Војску је стимулисао кроз систем награђивања оданих ратника, било територијом било напредовањем у  политичкој хијерархији. Од народа и етничких група које би покорили, Монголи су усвајали борбене вештине и стратегије, прилагођавали их себи и тако континуирано усавршавали своју војску. 

​На врхунцу своје моћи, Монголија је била највеће царство на свету, са око 100 милиона становника. Простирала се између Корејског полуострва на истоку, Арабијског мора на југу, делова данашње Румуније, Украјине и Белорусије на западу и Бајкалског језера северу. Толика територија (по проценама између 20 и 24 милиона   Била је то највећа копнена држава у историји, а по укупној површини друга по величини, одмах после Велике Британије са свим њеним колонијалним поседима. Престоница Монголског царства био је Каракорум (што треба разликовати од планинског венца на југу Азије), а владар је носио титулу кана или кагана.
Од тренутка када је Темуџин преминуо, почиње и постепено парчање територије. Смрћу Кублај-кана 1294. године царство се поделило на 4 државе, а све су се до 1386. распале. Биле су то: Златна хорда – која је обухватала делове данашње Русије, Украјину, делове  Казахстана; Чагатајски канат – чинили су га делови Казахстана, Туркменистан, Таџикистан, Киргистан, Узбекистан и Афганистан; Илканат – сачињен од територије данашњег Ирана, Ирака, делова Афганистана и Пакистана; Област којом је управљала династија Јуен, око данашње Кине.

​Посебно су интересантне монголске ратне операције и освајања на тлу Европе, спровођена током инвазије од 1236. до 1242. године, с тим да су борбе биле присутне све до краја 13. века. Из серије офанзива на подручју земаља Источних и Јужних Словена, издвојили бисмо сукобе са Србијом.
У првом походу из 1282.  године Монголи су савезници византијског цара Андроника II Палеолога. То је било у првој години владавине краља Милутина. Срби су са лакоћом савладали противничку војску на југу територије, с обзиром на то да је она претрпела и велике губитке прелазећи набујали Бели Дрим. Том приликом, одрубљена глава монголског војсковође послата је краљу. Други поход је узрокован територијалним ширењем Србије према Бугарској. Након што су претрпели пораз, бугарски племићи Дрман и Куделин  одлазе да се пожале тадашњем владару Златне хорде, кану Ногају, чији су они били вазали. Свестан постепеног губљења контроле, Ногај одлучује да покрене велики напад на Србију, који је Милутин спречио. Послао је делегацију у Цариград да преговара са Монголима, након чега је закључен мир.
Када већ говоримо о краљу Милутину, да ли сте знали да је овај краљ слао свог сина, Стефана Дечанског, два пута у Цариград као таоца?  Један је био након Стефановог покушаја да свргне оца са власти, а други, историјски старији, повезан је са Монголима. Један од  услова за склапање мира са Ногајем био је да краљ пошаље сина и децу угледних српских племића као таоце у данашњи Истанбул. Овим чином обезбеђено је да се Милутин неће ширити према истоку.  

​ 
Колико често мислите о свемиру, далекој будућности, животу на другим планетама? Мало, мало, па чујемо да је неки ултрабогаташ купио пар ари плаца на Марсу, да је у свемиру закупио ово или оно, да се спрема на турнеју по Млечном путу... Све саме бизарности... Можда то вама тако изгледа, али Огњен и ја смо убеђени да такве ствари више нису само научна фантастика. У последње време, баш нам окупира пажњу моћни лелескоп Џејмс Веб. А кад је већ тако, зашто то не бисмо поделили са вама? Нећемо много да „давимо“, само хоћемо да вам скренемо пажњу да постоје и ствари у чијем средишту није само сива  и досадна свакодневица.

Човек је увек тежио изучавању васионе, бескрајног простора у ком су смештена најразличитија небеска тела. Развитком људске цивилизације стечена је потпунијa слика о свемиру. Захваљујући Галилејевом ванвременском открићу звезде су нам постале „ближе“, а из године у годину наше међурастојање све „мање“. Другим речима, кушамо плодове научног успеха, па оно што је било бескрајно далеко некад више није тако несавладиво.

​Наша данашња тема односи се на технолошко откриће које је добило име по бившем директору НАСА-е Џејмсу Вебу. Телескоп постављен на летелици лансиран је прошле године на подручју Јужне Америке. За разлику од његовог предходника (Хабловог телескопа), овај телескоп има већи пречник примарног огледала, опажа предмете на значајно већој раздаљини и отпорнији је на ниске температуре (испод 50 келвина!). Настао је у кооперацији између НАСА-е, ЕСА-е и КСА-е. Израда пројекта започета је крајем 20. века (1996. године) и, упркос бројним економским потешкоћама, довршена је 2016. године. Његова мисија је вишеструке природе: праћење еволуције космоса, истраживање удаљених галаксија и разјашњавање порекла живота. 

​Телескопска слика, коју овај чудесни производ савремене технологије  бележи, мозаичне је структуре, а задатак научника је да све те појединачне снимке складно увежу како би добили приказ звезде (све то помало подсећа на слагање пазли). Пројекција је сачињена од 18 фрагмената, а прва таква је „ухваћена“ 11. фебруара 2022. године.

 
Скраћенице:

1. НАСА – националана ваздухопловна и свемирска администрација (Сједињене Америчке Државе)
2. ЕСА – европска свемирска агенција
3. ЦСА – канадска свемирска агенција

 За оне који желе да знају више  - линкови ка литератури:
 А) https://nasasearch.nasa.gov/search?query=webb+telescope&affiliate=nasa&utf8=%E2%9C%93
 Б) https://www.nasa.gov/mission_pages/webb/about/index.html
 В) Википедија – Свемирски телескоп Џејмс Веб

До следеће теме, поздрављају вас Марко и Огњен!

Седели смо у кафићу поред сале после већ уобичајеног тренинга. И теме су биле уобичајене: ко ће освојити прстен у NBA лиги, а ко MVP награду; о страном репу и овогодишњем „Гремију”.
И тако кроз разговор дотакли смо се и новијих филмова. Прокоментарисали смо 9. део саге „Паклене улице” (сувише добар превод за „Fast & Furious”).
Одједном је „радијатор” (како радио-водитеља зове наш друг Џинга)  најавио скори излазак наредног, а уједно и последњег филма из овог серијала. Кроз ту причу смо се дотакли невероватног напретка филмске индустрије за кратко време. „А колико је заиста времена прошло од првог филма? И како ли је све ово што ми данас можемо да гледамо обогаћено безбројним ефектима и анимацијам, изгледало на почетку?”  Некако спонтано смо сви заћутали. Да би прекинуо тишину, Сингер је запевао (јасно вам је одакле му тај надимак). А ја смо тог тренутка пожелео да следећи чланак за ТоПиТо буде о овој теми. Уживајте:     

Потпуно збуњен компликованошћу коју су задале те две речи, одлучио сам да ту тему размотрим са ортацима и сазнам шта они мисле о томе. 
​Откуда уопште такав назив? „Рекао бих да је то име за део Азије ближи Европи, то мора да су они колонизатори...”, мислио је Огњен, али није био сигуран. Наш заједнички друг је рекао да су то увели Американци који све називају истоком јер су они најзападније (иначе „равноземљаш по уверењу”). Други је сматрао да смо ми, Срби, тај појам измислили да бисмо означили све земље источно од нас у Европи, а да се  „Далеки исток” односи на азијске државе. Остали су такође излагали своје идеје о томе шта је коме источније од истока, а шта би било у средишту истока... па је дискусија била све занимљивија, уз повремени смех због неких духовитих закључака. Касније смо, нормално, прешли на друге теме, али идеја да се истраже ова два појма и даље је остала. Зато смо Огњен и ја одлучили да, у оквиру овог чланка, мало освежимо знање о Блиском и Далеком истоку.  ​

Са друге стране, „Пут свиле“ је  омогућио остваривање веза са Источном Азијом и откривање пиринча, жада, свиле и керамике. Након пада Цариграда, прво подручје које колонизатори истражују било је Индијско полуострво и пут до њега. Њихов циљ био је откривање и обезбеђење сталних извора јефтиних ресурса, али и ширење свог утицаја на ваневропској територији.
Познато нам је да су на подручју овог континента настале и најстарије људске цивилизације (Сумери, Вавилонци, Египћани, Индијци и древни Кинези). Џејмс Хенри Брестед, амерички археолог на прелазу 19. у 20. век, дао је назив делу југозападне Азије са Египтом „Плодни полумесец“. То је регион између река Јордан, Еуфрат, Тигар и Нил у ком се интензивно развијала ратарска делатност због топле климе и плодног земљишта.  ​

​​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

Млео је као навијен, а  Огњен је покушавао  да га разувеи, али безуспешно...
-Ма где си ти растао човече, шта лупаш, људи лете у свемир, сателити снимају, а ти верујеш у то... Ма бре, и пре хиљаду година су знали да је округла, а ти си сад прочитао шта је нека будала сањала... Ћути да те не чује неко, да ти се не смеју!
Разговор смо прекинули тако што смо изашли на следећој станици, али намера да ову тему детаљније истражимо је остала. Зато ћемо овај прилог посветити Земљи и ономе што је у вези са њом утврдила наука.

Позајмљено са: https://nationalgeographic.rs/priroda/zemlja/a23405/kako-bi-i-da-li-bi-ravna-zemlja-funkcionisala.html

​Сигурно сте чули, барем једном у животу, да Земља „у ствари” није округла, већ равна. Без обзира на то што смо сви у школи учили о томе колико је проблема научницима у прошлости донела ова свеопшта заблуда, а неке од њих је чак то коштало и живота, има и данас оних који не схватају како то да људи не попадају са Земље кад је тако округла.
Разумљиво је што су људи из старих цивилизација тако размишљали. Они су тек проучавали и откривали како свет функционише и то без бројних инструмената којима научници данас располажу. Ствари које човек није могао да разуме, објашњавао је онако како му је изгледало логично. Удар грома, због огромне енергије и разорности, али и зато што је његов невидљиви извор долазио с неба, тумачио је као незадовољство богова. Чак и када су мудри људи открили порекло многим „необјашњивим” појавама, теорије би биле оспораване уколико се нађу у нескладу  са политиком световних владара и осталих ауторитета, који су увек били „уздигнутији” у односу на остале људе. Обичан народ је држан у покорности и страху, а владари и духовне вође су својим поданицима манипулисали и експлоатисали их, држећи их у уверењу да тако чине богове срећним. 

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

Отапање јужног пола, рупе у озонском омотачу, ефекат стаклене баште, примери су ове споре, али јако деструктивне појаве која може довести до природне катастрофе. Ефекат стаклене баште не само што се повћава глобалним загревањем, он га и изазива. ​

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

А ето, ни Огњен и ја не можемо да одолимо, а да се не укључимо у једну такву „дискусију“, наравно, руководећи се искључиво историјским чињеницама.
​Недавно прочитасмо на интернету оно што једни називају истраживачким новинарством, а други медијским одроном. Сиже тог писанија гласи: „Никола Тесла признао да је Хрват.” Испод тог текста, као што се могло и очекивати, низали су се свакојаки, најчешће непристојни, свађалачки, претећи и узајамно понижавајући коментари. Права срамота, све заједно, и текст и реакција на њега.
Услед немогућности да останемо равнодушанн на такав излив креативности, одлучили смо да у овом чланку истражимо неке податке из биографије поменутог научника, те покушамо да решимо ову “мистерију”. Тужно је што живот и дело једног  генија (који по правилу припада целом људском роду) појединци користе у дневнополитичке сврхе, скоро увек на на прљав начин и као опасно средство за распламсавање националистичких сукоба.   ​

Оно што нас данас занима је порекло овог генија, које не престаје да изазива сукобе у јавном дискурсу. Дакле, чији је и одакле је Никола Тесла?
Његово родно место данас се налази у саставу територије Хрватске (а када је он рођен то је био део Аустроугарске) и то као главни аргумент наводе наши суседи у својатању Николе Тесле као само њиховог научника. Уз то, његови родитељи су српског порекла, прецизније Срби који су, као и њихови преци, рођени и вековима живели на том подручју.  Теслин отац Милутин био је православни свештеник, као и његов деда по мајчиној лози. Тесла је крштен у православној цркви Св. Петра и Павла у Смиљану.
Ако све то није довољно, зашто му  не бисмо допустили да „сам“ разреши ову мистерију? Мало смо истраживали и пронашли неколико документа која се чувају у Музеју Николе Тесле, у Београду, која нам омогућавају непосредан увид у његов став. 
Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.
​