Калемегдан – брег за размишљање

Шетајући Калемегданским парком, без неке нарочите намере да ослушкујем шта други људи причају, нисаам могао да заобиђем један занимљив разговор две девојке. Једна је деловала скоро изнервирано: „Кале?! Откуд су кале овде расле напољу, по зимчуги, и то још у оно време! Стварно знаш да лупиш!“ Пожелех да чујем даљи ток расправе, па успорих корак. „Па, по чему другом може да се зове Калемегдан, мајке ти?“ избечила се друга. „Откуд ја знам по чему! Ал' по калама није гарант!“ Слушајући даље овај занимљиви разговор сазнадох од једне да је Калемегдан вероватно настао ту негде средином  19. века, а од друге пак да су га изградили викинзи у средњем веку, али су га онда Турци нешто као порушили, па онда саградили нови, па је после срушен у Другом светском рату... Од толико „веродостојних информација“ помало ми се завртело у глави. Чим сам срео Огњена предложио сам му да следећа тема за ТоПиТо буде управо тај Калемегдан, на коме, нажалост, нису расле кале, као што ни данас не расту.

---

Калемегдан је највећи парк и историјско средиште Београда. Његова етимологија везује се за доба кад је наша престоница била под османском влашћу, мада је као здање и амбијентална целина знатно старији. Назив Калемегдан изведен је од турских речи кале, што значи тврђава, и мејдан – бојиште. Када су кључеви града предати Србима, за време Михаила Обреновића 1867. године, простор платоа око тврђаве  претворен је у парковску површину и од тада, као целина, представља културно-историјски споменик.
Да бисмо, не само уживали у једном од најлепших погледа какве нуде европске прстонице – на ушће двеју река, Саве и Дунава, већ и боље схватили геостратешки, историјски и култирни значај овог места, потрбно је да прошетамо кроз  време. 
Можда ће након овога неки лакше разумети зашто су ово место Турци називали фићир-бајир - брег за размишљање, а неки ће можда размислити пре него што о њему изнесу било какве импровизоване тврдње.

Позајмљено са: https://srpskosrce.com/kalemegdan-beogradska-tvrdjava/

Прво насеље на калемегданском платоу, чији су остаци пронађени око Горњег града Београдске тврђаве, датира још из неолита. Од тада, па надаље, ова насеобина се развијала и уништавала у циклусима. Опседали су је, градили, рушили, па опет подизали, бројни народи које је пут наносио у ове крајеве. Вероватно не постоји престоница коју су кроз историју више пута сравњивали са земљом и која има толико богату прошлост, а тако мало материјалних доказа о њој, као Београд, чије срце представља управо Калемегдан. Сматра се да је најстарији назив овог простора био Сингидунум. Овај старовековни назив проистекао је из племенског имена Дачана – Синги и келтске речи дунум, која означава градску средину. Касније ће, у доба Римљана, до изражаја доћи његова војна функција. На овом месту изграђено је римско утврђење и војни логор, чији остаци се данас могу уочити на североисточној страни Горњег града. При подели Римске империје, 395. године, данашњи Београд наћи ће се у саставу Источног римског или Ромејског царства, за које је данас уобичајен, касније установљен, назив – Византија.

Сингидунум - Позајмљено са: ​https://www.bastabalkana.com/2018/05/singi-singidun-singidunum-poreklo-i-istorijat-imena-beograda/

​У време Велике сеобе народа, овај брег над ушћем Саве у Дунав биће под управом бројних племена, све док га Ромеји не врате под своје окриље. Јустинијан је својевремено подигао чврсте бедеме и цео град обновио, што ће и његов писар и биограф Прокопије поменути у делу о свом цару.
Како легенда каже, када су Јужни Словени стигли Дунавом до Сингидунума, снажан утисак на њих је оставила блештава белина кречњачких стена уграђених у зидине зидина града. Пред њих је искрснуо импресивни бели град, па ће му такво име и наденути, као једино које му пристаје – Бели град. Реч Београд први пут срећемо у документу издатом 16. априла 878. Римски папа Јован VIII у писму упућеном бугарском кнезу Борису помиње бели град на Дунаву и Сави. У то време Београд био у саставу Прве бугарске државе, а становништво које га је насељавало било је доминантно словенско. Након тога, наступа буран период између 9. и 12. века, са отвореним тежњама бројних заинтересованих  страна, а нарочито Византије, да владају овим, стратешки изузетно важним, простором. У 13. веку примат ће преузети Угари, који ће тадашњем владару северне српске области око Рудника, краљу Драгутину Немањићу, дати Београд и Мачванску бановину на управу. То је био први пут у историји српске државе да се њена данашња престоница званично нашла у склопу њене територије (1284-1316). 

Позајмљено са: ​https://vukmicunovic.wordpress.com/2014/05/29/%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4/

​Наредни период у ком су Срби управљали Београдом био је у доба деспота Стефана Лазаревића, али сада са израженијом улогом – након уређивања феудалних односа са угарским краљем Жигмундом, Београд није само главни град српске земље, већ важно трговинско, политичко, верско и културно средиште тога доба. У овом раздобљу настаје и подела на Доњи и Горњи град. У Горњем граду, Стефан Лазаревић је изградио две куле Небојшу и Бојшу, дворски комплекс намењен деспоту, властели и гостима високог ранга, а у Доњем граду било је  средиште трговине и занатства, и бројни објекти намењени јавним потребама, бризи о здрављу житеља и бројних путника, смештају придошлица и пролазника којих је, захваљујући деспотовим пореским повластицама и мудром пословању, било веома много. Београдом су напросто дефиловали или се у њему трајније задржавали бројни Угари, Млечани, Дубровчани, Французи, Италијани... Зато није ни чудо да су Мађари вребали прилику да га припоје назад, што ће након деспотове смрти убрзо и учинити. Једран од разлога за то био је и одбрана овог града-драгуља, са израженом политичком и економском  улогом, од Турака. Након две неуспеле опсаде, Београд ипак пада под отоманску власт. 1521. га је освојио Сулејман Величанствени. Из овог доба сачувана је тек понека мала грађевина, међу којима је спомен чесма великог везира  Мехмед-паше Соколовића. 

Позајмљено са: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Kalemegdan,_1930._godina.jpg

Позајмљено са: https://www.beogradnocu.com/beogradski-manifest-veliki-praznik-festivala-u-centru-beograda-od-22-24-maja/

​У доба Великог бечког рата Београд ослобађају Аустријанци, накратко, да би га опет Турци освојили. Та „клацкалица“ превласти над овим вредним градом биће завршена у корист Османлија крајем XVIII века, да би се почетак коначног и трајног преокрета десио у време Првог српског устанка. Тада почињу ратови за ослобађање не само београда, већ и целокупног српског народа, па и остатка света од османске владавине. 19. априла, 1867. године, godine, Али-Риза паша предао је кључеве града кнезу Михаили Обреновићу, у Доњем граду на Калемегдану
На Калемегдану су данас Војни музеј, зоолошки врт, забавни паркови и спортска игралишта, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић”, споменик „Победник“, Гробница народних хероја, Природњачки музеј Планетаријум као и велики број  ресторана и кафића за освежење бројних посетилаца из целог света.

​До неке нове теме поздрављају вас Марко и Огњен!