Петак, дан за ТоПиТ'o!
|
|
|
 Још један мундијал је готов, иза нас је остало тридесетак дана пуних жеља, неизвености и фудбалских мајсторија. Пљуштале су емоције, било је радосних момената (прво полувреме против Камеруна и Швајцарске), али и оних мање радосних (друго полувреме против Камеруна и Швајцарске). Док су ватрени навијачи на трибинама „ментално гинули” за успех своје репрезентације, стручњаци (и лиценцирани, а још више инстаграм селектори) износили своје ставове, предвиђања резултата за наредно коло и указивали на грешке и судске преступе, неутрални посматрачи имали су пред собом праву спортску посласитцу. Све су то чари најважније споредне ствари на свету – фудбала. Једина утеха за недостатак најпрестижнијег трофеја у витрини нашег фудбалског савеза јесте што га нису освојили ни други са ових наших простора, па да нам доживотно трљају нос пехаром који смо ми прижељкивали... Шалимо се, наравно, у недостатку нашег тима на терену, многи су с поштовањем пратили наше комшије. Са вером у то да после два „непроласка” групе следи трећа срећа, ваш ТоПиТ'о двојац једногласно је одредио своју наредну тему: СВЕТСКО ПРВЕНСТВО у фудбалу. Пуни ентузијазма, поиграсмо се насловом претходног чланка "Светско, а наше", но нажалост, морали смо да додамо и једно не у средини. Прво званично светско првенство одржано је у Уругвају 1930, а као најбољи извор о дешавањима и „крађи” домаћина намеће се Бјелогрлићев серијал Монтевидео, Бог те видео. Мало је познато да му је инспирација била истоимена књига славног спортског новинара Владимира Станковића, који данас живи и ради у Барселони. О његовој биографији можете се информисати овде. Пре Уругваја, за најважнију фудбалску манифестацију узимао се турнир на летњим олимпијским играма. ФИФА је покушавала и раније да створи такмичење оваквог обима, но то су биле „бетa-верзије” и аматерске организације у поређењу са овим што данас пратимо. У Монтевидеу, наступало је ни мање ни више него 13 земаља и то свега 4 европске: Француска, Румунија, Белгија и четврту већ знаш. Разлог малом одзиву били су катастрофални услови за припреме фудбалера, превасходно због мучног, десетодневног путовања до Јужне Америке, а затим и због па мало је рећи - притиска Уругвајаца, који су крајње озбиљно схватили ову прилику да освоје светски трофеј и на све то дозвола професионалцима да играју. Ово треће може бити компликовано за разумевање, зато ћемо објаснити:
познатог облика. Оригинални трофеј чува освајач до наредног турнира, када добија позлаћену реплику, а трофеј предаје у руке новог освајача. Трофеј ће 2038. бити замењен након што понестане простора за уклесивање имена нових победника. Уз пехар долази и новчана награда симболичне вредности од 42 милиона долара. Поређења ради, Француска је 2018. победом над Хрватском зарадила 35, док је 1982. награда износила 20 милиона. Што се самог трофеја тиче, он није увек изгледао као овај који је нама познат. До 1970. године додељивала се Жил Римеова награда, названа по Французу који је дао иницијативу за организовање овог такмичења.  Детаљније о трофејима, за фудбалске сладокусце
Тиме бисмо завршили наше дружење за данас. Фудбал је, сложили се ми или не, активност која уједињује цео свет. То је магнет који везује више од 3,5 милијарди људи за телевизијски екран у току трајања финалног меча. Његов утицај на друштво и на млађе генерације врло је јак и слободно можемо рећи - свевремен. Једино шта се мења су фудбалске звезде, па данас деца хоће да буду као Меси, Роналдо, Мбапе... а раније су им идоли били Марадона, Пеле и „Зуба Роналдо”. Иако су аутори овог текста већи љубитељи кошарке, морамо признати да је фудбал, за огроман број поклоника, много привлачнији спорт и дефинитивно праћенији од нама омиљеног „баскета”. За крај - треба уживати у спорту, ма о којој дисциплини да говоримо, јер спорт је живот и живот је спорт како рекоше у једној познатој песми. До следећег прилога, поздрављају вас Марко и Огњен Извори:
https://www.footballhistory.org/world-cup/1930-uruguay.html https://www.footballhistory.org/world-cup/index.html https://www.britannica.com/sports/World-Cup-football https://www.britannica.com/sports/Womens-World-Cup https://www.fifa.com/tournaments/mens/worldcup/1930uruguay https://www.mykhel.com/football/what-did-lionel-messi-wear-in-the-world-cup-trophy-presentation-know-here-204848.html https://historyofsoccer.info/world-cup-trophy https://www.trtworld.com/sport/fifa-doubles-prize-money-for-women-s-world-cup-but-men-still-earn-way-more-21175
0 Comments
 Након приче о билијару Огњен и ја правимо заокрет према кинематографији. Спонтаност је наша одлика, инспирација долази у тренутку, а ми је следимо. Уосталом, ако нешто занима нас, зашто не би и неког од вас! Рекли бисмо „врло скромно” да нам је засад интересантан избор тема, а данашња је – српски траг на међународној сцени у домену седме уметности. Верујемо да сте сви упознати са култним филмовима српске кинематографије, као што су „Ко то тамо пева”, „Национална класа” „Маратонци трче почасан круг”, „Балкански шпијун”, „Лепа села лепо горе”... Међутим, за анализу целокупног нашег филмског стваралаштва и мајсторских остварења наших, светски познатих, редитеља и глумаца, не би нам било довољно ни десет књига величине Толстојеве „Ане Карењине”, а не један сажети чланак. Зато смо одлучили само да истражимо колико су наши филмови данас доступни светској публици – завирили смо у Нетфликсову (Netflix) листу савремених филмских остварења и међу њима нашли и нека светски позната, а наша имена. Нашли смо и два филма, а један од њих се савршено уклапа у актуелну школску лектиру, бар што се нас трећака тиче.
– па нам се учинило да је то редитељ Милутин Петровић нама учинио услугу, знајући да су филмови много интересантнији од читања, те је одлучио да средњошколцима олакша савлађивање градива приказујући радњу романа кроз игру на платну.
објашњава прво поглавље, па и сам наслов Станковићевог дела, кроз „грехе предака”, посредством нама младима привлачнијег, визуелног медија. Топло ти препоручујемо да, уколико си у прилици, прелисташ Нетфликс, и нађеш овај филм. Чак и ако си прочитао роман, филм ће ти значајно олакшати оживљавање атмосфере, времена, а с тим и разумевање дела.
Ево и Ђуричко ти се смеје што гледаш филмове само због школе. Доћи ћемо и до њега... Други филм на који скрећемо пажњу је први српски документарац који се од средине ове године појавио на Нетфликс платформи – „Дуго путовање у рат”, Милоша Шкундрића. Радња обухвата догађаје од почетка XX века до атентата из 1914. који је, како тврди историја, проузроковао почетак „Великог рата”. Филм је објављен 28. јуна (симболичан датум) и од тада је доступан за претплатнике Нетфликсa.
-Рекосмо већ да је листа српских филмова на Нетфликсу скромна, један играни и један документарни филм, али на сву срећу српски глумци се срећу (мала игра речи, без намере да залазимо у лирику) у разним филмским остварењима стране продукције. Поменимо Николу Ђуричка који тумачи улогу руског шверцера у новој сезони најпознатије серије Нетфликсове продукције „Чудније ствари” (Stranger Things). Странце је заиста придобио својом харизмом, што се види по реакцијама на интернету, те га можемо очекивати и у наставку поменуте серије или у неком другом жанру.
-У још једној серији, која је убрзано стекла славу и попела се на врх листе најгледанијих - „La casa de papel”, запажен је и наш глумац Дарко Перић, у улози пљачкаша под именом Хелсинки.
-Недавно је почео са емитовањем у Америци и руски филм „Довлатов” у ком главну улогу тумачи Милан Марић. Пратећи како расте његова популарност, жељно ишчекујемо овај филм и на нашем простору.  И веровали или не, стигли смо до краја данашњег чланка. Чујемо већ нечији уздах олакшања – Ух добро је, нису ме дуго давили, али ето нас већ следећег петка! Следеће недеље, поводом актуелног спортског дешавања, припремамо текст посвећен турниру најважније споредне ствари на свету. Велики поздрав, Марко и Огњен Извори:
https://en.wikipedia.org/wiki/The_Life_and_Deeds_of_the_Immortal_Leader_Kara%C4%91or%C4%91e https://www.filmneweurope.com/news/serbia-news/item/123552-first-serbian-doc-released-on-netflix https://nova.rs/zabava/showbiz/film-milana-marica-osvaja-netfliks-u-americi-srpski-glumac-blista-preko-bare/ https://rs.n1info.com/kultura/film-dugo-putovanje-u-rat-milosa-skundrica-na-netfliksu-u-evropi/ https://filmitv.rs/2022/06/12/stranger-things-cetvrta-sezona-nikola-djuricko/ http://2018.fest.rs/Filmovi/4032/DOVLATOV.shtml https://www.netflix.com/rs/title/80192098  Данас настављамо започету тему о билијару. (Ако већ ниси прочитао претходни чланак, или прочитала, зашто да не, девојке су сјајни борци на зеленој чоји такође, баците поглед на њега, да бисте боље разумели овај наставак!) Остали смо дужни за причу о настанку билијара, али и о оној другој врсти ове игре коју видимо каткад на ТВ-у и питамо се зашто су кугле такве, без броја, чудне боје, ако боја може бити чудна... Дакле, остани наш верни пратилац до краја, а ми обећавамо да ће текст бити знатно краћи од претходног. Некада давно.... у 15. веку људи су направили стону игру сличну, тада познатијем, крикету. Сточић је био од дрвета, а подлога зелене боје како би подсећала на траву. Био је то, дакле, крикет на уздигнутој подлози, како их не би болела кичма од претераног савијања, а како им кугле не би стално испадале на под, „терен” је био ограђен. Назив билијар потиче из француског језика, а приписује му се двојако порекло – или од речи за лопту (фра. la bille) или за дрвени штап (фра. le billart – стари француски, по новом le bâton). Али, како ми негујемо наш матерњи језик, ваља да напоменемо да постоји и наш домаћи, алтернативни назив – рупаш. Француски краљ Луј XI (1461-1483) имао је први сто за билијар, и био је, мора се признати, велика „фаца“ у то време, јер би му радо остали представници племства „банули на гајбу” да играју ову престижну игру. Колико је игра била популарна сведочи и Шекспир, у чијој се трагедији Антоније и Клеопатра помиње билијар. Остале познате личности које су волеле ту игру били су Моцарт, Луј XIV, Наполеон, Имануел Кант, Абрахам Линколн, Марк Твен.... а одабраном друштву придружују се и аутори овог текста.  Билијар некада Позајмљено са: https://poolhistory.com/the-spin-on-pool-innovator-francois-mingaud/ Прича о штапу „таку” је подједнако занимљива. У почетку су се кугле гурале као у крикету (а не као данас, „фикни па где заврши”), a само у посебним случајевима када би кугла завршила уз мартинелу, уследио би директни ударац по данашњем моделу. То се чинило задњим крајем штапа који се звао реп (фра. queue), с обзиром на то да је предњи био прилагођен другом типу игре. Отуда назив за штап на енглеском говорном подручју – „кју” (енг. cue). Временом је откривена и креда – кикс, која побољшава прецизност при контакту штапа са куглом. Димензије столова биле су разноврсне до средине 18. века када се игра значајно развила у облик најприближнији оном који данас познајемо. Тада је компанија „GOOD YEAR” (то су они што имају ознаку патике са крилима) открила поступак вулканизације гуме, те је дрво, за израду билијарског стола, убрзо замењено отпорнијим материјалом. Модеран назив за билијар (на енглеском – pool game) је коцкарског порекла. Тај назив се најпре односио на колективно клађење, будући да су се у то време масовно кладили на коњичке трке. У просторијама где су се пратиле трке, како би коцкари испунили своје време између праћења две трке, убачени су столови за билијар. По тим просторијама је настао тај други назив ове игре. Док пишемо овај текст, Огњен коментарише у име наших читалаца: Ех, ова двојица прво о вискију, сад о клађењу, мајко мила... Но, јасно вам је, ваљда, да не промовишемо ништа од тога. Уосталом, све у животу има своје лице и наличје, а ми рачунамо на вашу мудрост у обради информација које са вама делимо.
А сад нешто и о снукеру... Крајем 19. века британски генерал Невил Францис Фицџералд Чемберлен (јер вероватно ће ти значити и тај податак о имену идејног творца) је створио ову игру у Индији. Зашто баш ту? Разумљиво, требало је употпунити чари колонијализима разним иновацијама које би отклониле досаду и попуниле слободно време у мирнодопским периодима. Назив снукер везан је за надимке кадета Краљевске Војне Академије, истовремено и врсне играче билијара. 1927. одржано је прво озбиљније такмичење у снукеру на коме је победио Џо Дејвис (човек који титулу није „испустио из руку” наредних 15 година).
Када се упореди са класичним билијаром, приметне су разлике у димензијама: сто је шири, рупе уже, тањи штап и мање кугле, но оно што га чини издвојеном игром јесте поставка. На столу се налазе 22 кугле, од којих је 15 црвених, 6 обојених ( жута,зелена, браон, плава, розе и црна) као и главна, бела кугла. Играч најпре гађа црвену и уколико је убаци, изабере једну од преосталих обојених, која му је наредна мета. Уколико и њу убаци, гађа црвену, а обојена се враћа на своје почетно место. Када све црвене нестану са стола, гађају се преостале обојене кугле у горе наведеном поретку.  Јединствен распоред кугли за снукер Позајмљено са: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Snooker_table_drawing.svg Управо то одређује и редослед бодовања; убачена црвена доноси 1 поен, а црна 7. Максимални број бодова који играч може освојити је 147 (по 15 црвених и белих, плус све кугле у наведеном поретку). Почињени прекршаји, попут избацивања беле кугле са стола, убацивање обојене кугле која није најављена претходно, одступање од завршеног поретка и слично, доносе противничком играчу 4 или више поена. Постоје и одступања од распореда датог на слици. Уколико је простор обојене кугле заузет, она се ставља на место друге, њој најближе вредности. Ето, толико о билијару од уредничког двојца рубрике Топит'о. Нисмо се претерано дотакли правила снукера, с обзиром на то да се у пракси више игра класични рупаш. Да не бисмо понављали закључак од прошлог пута, надамо се да ти се допао приступ овој теми, а за додатне информације можеш посетити линкове испод овог текста. До следеће теме, велики поздрав! Ваши, Марко и Огњен
 Признаћеш, чудно звучи овај израз из наслова. Ајкула – „Kаква ајкула? Какво чојино море? Зовите докторе, ови момци баш одлуташе!” Већа је (мада не претерано) вероватноћа да су они, који прате тему о којој намеравамо да говоримо, чули за енглески израз „pool shark”. Огњен и ја већ чујемо твој коментар: „Види их, сад и базен неки помињу...” Ипак, пре него што одустанеш од читања овог хаотичног, али само наизглед хаотичног увода, веруј нам на реч, сачувај стрпљење јер разјашњење стиже! Најпре, да разјаснимо о каквом то „базену“ причамо. Енглеска реч „pool” означава врсту билијара, код нас названог „рупаш” (или билијар са рупама); разумеш већ да „рупаш“ не звучи тако кул као енглеска реч... Иако многи сматрају, па и Огњен и ја донедавно, да су билијар и „рупаш“ једно те исто, морамо те разуверити. „Pool shark” je само једна од разних билијарских игара, али сложенији од оних које су уобичајене у нашим клубовима. Ако те овај чланак подстакне да мало истражиш, потражи на ТВ-у такмичења у овом спорту и приметићеш разлику. Све изгледа, на први поглед, исто: исти сто, штапови, два играча, кугле... АЛИ КАКВЕ КУГЛЕ? Е, у њима је трик! Уколико хоћеш да коначно разумеш о чему говорим, настави са читањем. За почетак, издвојићемо поделу поменуте врсте билијара – и надамо се да те све ове поделе неће збунити. Елем, „рупаш” je заједничко име за: класичну петнаестицу, деветку, осмицу и руску пирамиду. Прва два назива односе се на број кугла које су на столу, поред беле, којом их играч „гађа” таком (билијарским штапом, мада није згорег да запамтиш и име „так”, помиње се у скандинавкама). Најстарија је петнаестица, која је први пут одиграна 1910, годинама је била најпопуларнија игра, док се нису појавиле осмица и деветка. На столу се налази по 7 „обојених” и „шарених” кугла, које поједини називају још и пуне и празне. Циљ је да играч, убацујући кугле, стигне до претходно утврђеног броја поена. Притом није у обавези да погађа само кугле исте врсте. Када све кугле са стола заврше у рупама, игра поново започиње, уколико неко од играча није већ достигао потребне поене. Тај број бодова обично је у складу са бројем на кугли. Када играч промаши циљану рупу, други је на реду. Смену могу одредити и прекршаји који су различито вредновани – због неких се и бодови одузимају.
Пре него што кажемо нешто о „фаул” ситуацијама, напоменућемо да постоји разлика између британске и америчке осмице, и то у главним елементима. Амерички столови су већих димензија, са чојом у чијем саставу доминира најлон који омогућава брже кретање кугли, док су британски столови мањи и сразмерно томе и са „споријом подлогом”, претежно сачињеном од вуне. Мартинеле су на прелазу заоштрене, а рупе шире на америчком столу, док су код британског ивице заобљене и отвори мањи. Величине кугли и штапа утичу на одлике игре - брза и експлозивна биће америчка игра, док је британска спора и тактична. А сад следи оно што у свим спортовима уноси жар и узбуђење – прекршаји:
Толико за овај петак. Био је ово кратак курс о основним правилима ове игре, а уколико си нов у тим водама, или нова (јер и девојке умеју да буду страствени играчи билијара), драго нам је ако смо те колико-толико инспирисали да се окушаш у овом несвакидашњем спорту. Билијар је спорт великог стрпљења, стабилности, прецизности и снажних нерава, а ми нећемо баш да ти играмо по нервима, па историјат и даље поделе остављамо за наредно јављање. До следећег петка, поздрав од Огњена и Марка Извори:
1.https://en.wikipedia.org/wiki/Straight_pool 2. https://www.libertygames.co.uk/store/pool_tables/buying-advice/british-vs-american-pool/ 3.https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%91%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80 4.https://www.britannica.com/topic/billiards Фотографије позајмљене са :1.https://www.prevident.com.br/pool-on-a-table-k.html 2.https://sportsmatik.com/sports-corner/sports-know-how/billiards 3.https://stock.adobe.com/de/search/images?k=9%20ball%20rack  Уз причу о вискију отварамо нову сезону... а како другачије, мора се "наздравити" новој сезони ТоПиТа. Пиће којим Срећко Шојић задаје озбиљне муке Ћирку је наша данашња тема. „Џек” (и „Џони”), „Џим”, „Учитељ”, надимци су за неке од познатијих произвођача овог алкохола. Наравно, није нам циљ да промовишемо алкохолизам, далеко од тога, само желимо да о нечему што адолесценте привлачи проговоримо из другог угла. Није поента у напијању, а то треба да откријете и у овом тексту. Хајде да видимо од чега је све почело! Реч виски је келтског порекла и значи пиће живота. Шкотски и ирски монаси су у XII веку, због климе која онемогућава масовни узгој винове лозе, почели да ферментишу житарице и започели производњу вискија каквог данас познајемо.
Те житарице се потапају у воду, два до три дана, да би проклијале. На тај начин скроб који носе зрна се модификује посредством ензима и лакше разграђује у просте моносахариде и алкохол у току врења. Таква зрна се зову једним именом слад. Затим се слад меша са водом и квасцем и наступа врење. Добијена смеша затим струји кроз котао за виски и загрева се. Коначно излази кроз цев котла као бистра течност.
Обично се пије на собној температури и без додатака, јер се тако стимулише буђење свих укуса. Грешка је пити га „из цуга” јер се тако прескаче ритуал уживања у њему. Такође, може бити додатак различитим коктелима.
Шта нам је био циљ док смо писали овај текст? Да вам укажемо на то да није поента у пићу, већ и у знању. Младе веома привлачи да се осећају као велики, али ако у тај свет улазе срљајући, без размишљања о последицама, тешко да ће тај циљ и постићи. Уместо да вас поведу ка сигурном паду, нека „култна“ пића треба да вам пруже осећај пријатности и утисак отмености. Зато се пију у МАЛИМ количинама, у ИЗАБРАНИМ ПРИЛИКАМА и што је најважније, ТЕК У УЗРАСТУ КАДА СТЕ ДОВОЉНО ЗРЕЛИ И ОДГОВОРНИ! Зато – са конзумацијом сачекајте док одрастете! До следећег јављања, поздрав!
Марко и Огњен 
Шетајући Калемегданским парком, без неке нарочите намере да ослушкујем шта други људи причају, нисаам могао да заобиђем један занимљив разговор две девојке. Једна је деловала скоро изнервирано: „Кале?! Откуд су кале овде расле напољу, по зимчуги, и то још у оно време! Стварно знаш да лупиш!“ Пожелех да чујем даљи ток расправе, па успорих корак. „Па, по чему другом може да се зове Калемегдан, мајке ти?“ избечила се друга. „Откуд ја знам по чему! Ал' по калама није гарант!“ Слушајући даље овај занимљиви разговор сазнадох од једне да је Калемегдан вероватно настао ту негде средином 19. века, а од друге пак да су га изградили викинзи у средњем веку, али су га онда Турци нешто као порушили, па онда саградили нови, па је после срушен у Другом светском рату... Од толико „веродостојних информација“ помало ми се завртело у глави. Чим сам срео Огњена предложио сам му да следећа тема за ТоПиТо буде управо тај Калемегдан, на коме, нажалост, нису расле кале, као што ни данас не расту.
Калемегдан је највећи парк и историјско средиште Београда. Његова етимологија везује се за доба кад је наша престоница била под османском влашћу, мада је као здање и амбијентална целина знатно старији. Назив Калемегдан изведен је од турских речи кале, што значи тврђава, и мејдан – бојиште. Када су кључеви града предати Србима, за време Михаила Обреновића 1867. године, простор платоа око тврђаве претворен је у парковску површину и од тада, као целина, представља културно-историјски споменик.
Да бисмо, не само уживали у једном од најлепших погледа какве нуде европске прстонице – на ушће двеју река, Саве и Дунава, већ и боље схватили геостратешки, историјски и култирни значај овог места, потрбно је да прошетамо кроз време. Можда ће након овога неки лакше разумети зашто су ово место Турци називали фићир-бајир - брег за размишљање, а неки ће можда размислити пре него што о њему изнесу било какве импровизоване тврдње. 
Позајмљено са: https://srpskosrce.com/kalemegdan-beogradska-tvrdjava/
Прво насеље на калемегданском платоу, чији су остаци пронађени око Горњег града Београдске тврђаве, датира још из неолита. Од тада, па надаље, ова насеобина се развијала и уништавала у циклусима. Опседали су је, градили, рушили, па опет подизали, бројни народи које је пут наносио у ове крајеве. Вероватно не постоји престоница коју су кроз историју више пута сравњивали са земљом и која има толико богату прошлост, а тако мало материјалних доказа о њој, као Београд, чије срце представља управо Калемегдан. Сматра се да је најстарији назив овог простора био Сингидунум. Овај старовековни назив проистекао је из племенског имена Дачана – Синги и келтске речи дунум, која означава градску средину. Касније ће, у доба Римљана, до изражаја доћи његова војна функција. На овом месту изграђено је римско утврђење и војни логор, чији остаци се данас могу уочити на североисточној страни Горњег града. При подели Римске империје, 395. године, данашњи Београд наћи ће се у саставу Источног римског или Ромејског царства, за које је данас уобичајен, касније установљен, назив – Византија.
Сингидунум - Позајмљено са: https://www.bastabalkana.com/2018/05/singi-singidun-singidunum-poreklo-i-istorijat-imena-beograda/
У време Велике сеобе народа, овај брег над ушћем Саве у Дунав биће под управом бројних племена, све док га Ромеји не врате под своје окриље. Јустинијан је својевремено подигао чврсте бедеме и цео град обновио, што ће и његов писар и биограф Прокопије поменути у делу о свом цару.
Како легенда каже, када су Јужни Словени стигли Дунавом до Сингидунума, снажан утисак на њих је оставила блештава белина кречњачких стена уграђених у зидине зидина града. Пред њих је искрснуо импресивни бели град, па ће му такво име и наденути, као једино које му пристаје – Бели град. Реч Београд први пут срећемо у документу издатом 16. априла 878. Римски папа Јован VIII у писму упућеном бугарском кнезу Борису помиње бели град на Дунаву и Сави. У то време Београд био у саставу Прве бугарске државе, а становништво које га је насељавало било је доминантно словенско. Након тога, наступа буран период између 9. и 12. века, са отвореним тежњама бројних заинтересованих страна, а нарочито Византије, да владају овим, стратешки изузетно важним, простором. У 13. веку примат ће преузети Угари, који ће тадашњем владару северне српске области око Рудника, краљу Драгутину Немањићу, дати Београд и Мачванску бановину на управу. То је био први пут у историји српске државе да се њена данашња престоница званично нашла у склопу њене територије (1284-1316). 
Позајмљено са: https://vukmicunovic.wordpress.com/2014/05/29/%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4/
Наредни период у ком су Срби управљали Београдом био је у доба деспота Стефана Лазаревића, али сада са израженијом улогом – након уређивања феудалних односа са угарским краљем Жигмундом, Београд није само главни град српске земље, већ важно трговинско, политичко, верско и културно средиште тога доба. У овом раздобљу настаје и подела на Доњи и Горњи град. У Горњем граду, Стефан Лазаревић је изградио две куле Небојшу и Бојшу, дворски комплекс намењен деспоту, властели и гостима високог ранга, а у Доњем граду било је средиште трговине и занатства, и бројни објекти намењени јавним потребама, бризи о здрављу житеља и бројних путника, смештају придошлица и пролазника којих је, захваљујући деспотовим пореским повластицама и мудром пословању, било веома много. Београдом су напросто дефиловали или се у њему трајније задржавали бројни Угари, Млечани, Дубровчани, Французи, Италијани... Зато није ни чудо да су Мађари вребали прилику да га припоје назад, што ће након деспотове смрти убрзо и учинити. Једран од разлога за то био је и одбрана овог града-драгуља, са израженом политичком и економском улогом, од Турака. Након две неуспеле опсаде, Београд ипак пада под отоманску власт. 1521. га је освојио Сулејман Величанствени. Из овог доба сачувана је тек понека мала грађевина, међу којима је спомен чесма великог везира Мехмед-паше Соколовића.
У доба Великог бечког рата Београд ослобађају Аустријанци, накратко, да би га опет Турци освојили. Та „клацкалица“ превласти над овим вредним градом биће завршена у корист Османлија крајем XVIII века, да би се почетак коначног и трајног преокрета десио у време Првог српског устанка. Тада почињу ратови за ослобађање не само београда, већ и целокупног српског народа, па и остатка света од османске владавине. 19. априла, 1867. године, godine, Али-Риза паша предао је кључеве града кнезу Михаили Обреновићу, у Доњем граду на Калемегдану
На Калемегдану су данас Војни музеј, зоолошки врт, забавни паркови и спортска игралишта, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић”, споменик „Победник“, Гробница народних хероја, Природњачки музеј Планетаријум као и велики број ресторана и кафића за освежење бројних посетилаца из целог света. До неке нове теме поздрављају вас Марко и Огњен! О монголским освајањима и Џинги који мисли да је потомак моћног кана  Прелазећи преко моста на Ади пре неки дан, аутобус се зауставио наспрам хиподрома. Коњи су били на свом уобичајеном тренингу, а мој другар и ја смо их посматрали. „Мислиш ли да би могао да јашеш неког од њих без седла?“, изненада ме упита друг. „Као Монголи...“ Слегао сам раменима, напросто никад нисам размишљао о томе. Али он је наставио, очигледно инспирисан призором. „Можда бих ја могао. Имам то у крви, брате, сигурно.“ У моменту сам се сетио његове већ помињане и прилично егзотичне приче одраније. Наиме, он тврди да је потомак Џингис-кана! Притом, ваља напоменути да је бељи од Сибира у јануару. Зато га је друштво из клуба прозвало Џинга. Ипак, иако има такве чудне приче, Џинга је добронамеран и великодушан, увек спреман да те саслуша и пружи пријатељски савет. Што би се рекло готиван лик. А и занимљив је понекад са свим тим ловачко-риболовачким причама, попут ове. Као главни доказ да му је Џингис-кан некакав аскурђел, шта ли... он наводи свој агресиван стил игре (који углавном заврши избацивањем са терена због техничке грешке, нервним сломом тренера или потпуним избацивањем из игре). Једном смо га питали зна ли он уопште ко је био Џингис-кан, а он је полуувређен, ауторитативно изјавио: „Ма браћо бре, знам, па није Џинга индијанац...” И тако нас је оставио ускраћене за одговор, а ми нисмо хтели да наваљујемо и да га бламирамо. Ипак, из тих Џингиних монголских прича поникла је идеја за нови чланак на ТоПиТу. Познато нам је да политичка карта света није одувек била као у данашње време. Мање области спајале су се у јединствене државе (уједињење Италије, Немачке, Вијетнама, Јемена...), док су се друге земље распадале на две или више суверених територија (Франачка држава, Совјетски Савез, СФРЈ, Репбулика Чехословачка...). Поједине су у прошлости биле колоније великих европских сила (САД, Бразил, Аргентина, Индонезија, Индија, Нигерија...), док се неке и даље сматрају прекоморским поседима и департманима (за Французе су то Мартиник и Француска Гвајана, за Данце Гренланд и Фарска острва). Узроци ових промена проистичу из унутрашње политике, присуства различитих доктрина (сепаратизма, регионализма, аутономаштва), али и спољне политике, различитих врста притисака, колонијализма деколонијализма, укључујући и ратне сукобе. Земље тако настану, развијају се, постану чак и светска сила, а онда се једноставно распадну и нестану са мапе света. Много је таквих моћних царстава било у историји. У овом чланку говорићемо о постанку, развоју и распаду Монголског царства.  Ова моћна држава, под чијим ногама је у једном тренутку било пола познатог света и од чије силе и разорности су стрепели бројни народи, основано 1206. године у време владавине Џингис-кана. Овај моћни и широм света познати освајач рођен је под именом Темуџин. Иако је био тек син поглавара једног малог монголског племена, Јесугаја, он успева да порази Ванг-кана, тада најистакнутијег вођу Монгола. Након те борбе и преузимања моћи у држави, преименовао се у Џингис-кана. Осим што је територијално проширио државу, развијао је унутрашњу организацију царства: ујединио је бројна монголска племена, утврдио порез, изменио је законе, успоставио феудализам. Кључ успеха његове армије налазио се у примени најмодернијег оружја тог доба у свету. Његова лака коњица која се кретала брзо и окретно, била је наоружана модификованим луковима и стрелама, носила кожне оклопе, а уз то, монголска војска користила је и барут. Војску је стимулисао кроз систем награђивања оданих ратника, било територијом било напредовањем у политичкој хијерархији. Од народа и етничких група које би покорили, Монголи су усвајали борбене вештине и стратегије, прилагођавали их себи и тако континуирано усавршавали своју војску.  Позајмљено: https://sr.m.wikipedia.org/sr/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Thur%C3%B3czy_Tat%C3%A1rj%C3%A1r%C3%A1s.JPG На врхунцу своје моћи, Монголија је била највеће царство на свету, са око 100 милиона становника. Простирала се између Корејског полуострва на истоку, Арабијског мора на југу, делова данашње Румуније, Украјине и Белорусије на западу и Бајкалског језера северу. Толика територија (по проценама између 20 и 24 милиона Била је то највећа копнена држава у историји, а по укупној површини друга по величини, одмах после Велике Британије са свим њеним колонијалним поседима. Престоница Монголског царства био је Каракорум (што треба разликовати од планинског венца на југу Азије), а владар је носио титулу кана или кагана. Од тренутка када је Темуџин преминуо, почиње и постепено парчање територије. Смрћу Кублај-кана 1294. године царство се поделило на 4 државе, а све су се до 1386. распале. Биле су то: Златна хорда – која је обухватала делове данашње Русије, Украјину, делове Казахстана; Чагатајски канат – чинили су га делови Казахстана, Туркменистан, Таџикистан, Киргистан, Узбекистан и Афганистан; Илканат – сачињен од територије данашњег Ирана, Ирака, делова Афганистана и Пакистана; Област којом је управљала династија Јуен, око данашње Кине.  Анастас Јовановић: Победа краља Милутина над Татарима https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/c/cd/Victory_of_king_Milutin_over_Tatars.jpg Посебно су интересантне монголске ратне операције и освајања на тлу Европе, спровођена током инвазије од 1236. до 1242. године, с тим да су борбе биле присутне све до краја 13. века. Из серије офанзива на подручју земаља Источних и Јужних Словена, издвојили бисмо сукобе са Србијом. У првом походу из 1282. године Монголи су савезници византијског цара Андроника II Палеолога. То је било у првој години владавине краља Милутина. Срби су са лакоћом савладали противничку војску на југу територије, с обзиром на то да је она претрпела и велике губитке прелазећи набујали Бели Дрим. Том приликом, одрубљена глава монголског војсковође послата је краљу. Други поход је узрокован територијалним ширењем Србије према Бугарској. Након што су претрпели пораз, бугарски племићи Дрман и Куделин одлазе да се пожале тадашњем владару Златне хорде, кану Ногају, чији су они били вазали. Свестан постепеног губљења контроле, Ногај одлучује да покрене велики напад на Србију, који је Милутин спречио. Послао је делегацију у Цариград да преговара са Монголима, након чега је закључен мир. Када већ говоримо о краљу Милутину, да ли сте знали да је овај краљ слао свог сина, Стефана Дечанског, два пута у Цариград као таоца? Један је био након Стефановог покушаја да свргне оца са власти, а други, историјски старији, повезан је са Монголима. Један од услова за склапање мира са Ногајем био је да краљ пошаље сина и децу угледних српских племића као таоце у данашњи Истанбул. Овим чином обезбеђено је да се Милутин неће ширити према истоку.
Позната је изјава Џингис-кана: „Највећа радост човека јесте да порази своје непријатеље, да присвоји све што поседују (...) и да у своје наручје узме њихове жене и кћери”. Идући трагом легенде о навикама и понашању овог освајача, група научника утврдила је генетским испитивањима, да око 17 милиона мушкараца на Земљи води порекло управо од Џингис-кана! Пошто данас има око 3 милијарде и 970 милиона мушкараца на целој планети, математичким путем долазимо до закључка да су шансе 0,42 % да је неко од нас, па тако и наш Џинга, далеки потомак Џингис-кана. Дакле, ко ће га знати, можда је наш друг ипак говорио истину.
До неке нове теме, поздрављају вас Марко и Огњен  Колико често мислите о свемиру, далекој будућности, животу на другим планетама? Мало, мало, па чујемо да је неки ултрабогаташ купио пар ари плаца на Марсу, да је у свемиру закупио ово или оно, да се спрема на турнеју по Млечном путу... Све саме бизарности... Можда то вама тако изгледа, али Огњен и ја смо убеђени да такве ствари више нису само научна фантастика. У последње време, баш нам окупира пажњу моћни лелескоп Џејмс Веб. А кад је већ тако, зашто то не бисмо поделили са вама? Нећемо много да „давимо“, само хоћемо да вам скренемо пажњу да постоје и ствари у чијем средишту није само сива и досадна свакодневица. Човек је увек тежио изучавању васионе, бескрајног простора у ком су смештена најразличитија небеска тела. Развитком људске цивилизације стечена је потпунијa слика о свемиру. Захваљујући Галилејевом ванвременском открићу звезде су нам постале „ближе“, а из године у годину наше међурастојање све „мање“. Другим речима, кушамо плодове научног успеха, па оно што је било бескрајно далеко некад више није тако несавладиво.  Позајмљено са:https://www.theweek.in/news/sci-tech/2020/02/11/astronauts-for-india-human-space-flight-start-training-in-russia.html Наша данашња тема односи се на технолошко откриће које је добило име по бившем директору НАСА-е Џејмсу Вебу. Телескоп постављен на летелици лансиран је прошле године на подручју Јужне Америке. За разлику од његовог предходника (Хабловог телескопа), овај телескоп има већи пречник примарног огледала, опажа предмете на значајно већој раздаљини и отпорнији је на ниске температуре (испод 50 келвина!). Настао је у кооперацији између НАСА-е, ЕСА-е и КСА-е. Израда пројекта започета је крајем 20. века (1996. године) и, упркос бројним економским потешкоћама, довршена је 2016. године. Његова мисија је вишеструке природе: праћење еволуције космоса, истраживање удаљених галаксија и разјашњавање порекла живота.  Позајмљено са: https://www.bbc.com/news/science-environment-60771210 Телескопска слика, коју овај чудесни производ савремене технологије бележи, мозаичне је структуре, а задатак научника је да све те појединачне снимке складно увежу како би добили приказ звезде (све то помало подсећа на слагање пазли). Пројекција је сачињена од 18 фрагмената, а прва таква је „ухваћена“ 11. фебруара 2022. године.  Скраћенице:
А) https://nasasearch.nasa.gov/search?query=webb+telescope&affiliate=nasa&utf8=%E2%9C%93 Б) https://www.nasa.gov/mission_pages/webb/about/index.html В) Википедија – Свемирски телескоп Џејмс Веб До следеће теме, поздрављају вас Марко и Огњен!  Седели смо у кафићу поред сале после већ уобичајеног тренинга. И теме су биле уобичајене: ко ће освојити прстен у NBA лиги, а ко MVP награду; о страном репу и овогодишњем „Гремију”. И тако кроз разговор дотакли смо се и новијих филмова. Прокоментарисали смо 9. део саге „Паклене улице” (сувише добар превод за „Fast & Furious”). Одједном је „радијатор” (како радио-водитеља зове наш друг Џинга) најавио скори излазак наредног, а уједно и последњег филма из овог серијала. Кроз ту причу смо се дотакли невероватног напретка филмске индустрије за кратко време. „А колико је заиста времена прошло од првог филма? И како ли је све ово што ми данас можемо да гледамо обогаћено безбројним ефектима и анимацијам, изгледало на почетку?” Некако спонтано смо сви заћутали. Да би прекинуо тишину, Сингер је запевао (јасно вам је одакле му тај надимак). А ја смо тог тренутка пожелео да следећи чланак за ТоПиТо буде о овој теми. Уживајте: Реч филм означава серију слика које се продукују великом брзином на платну, стварајући илузију кретања. Ова оптичка варка произилази из пхи феномена (грч.φ + феномен), који је дефинисаo немачки психолог Макс Вертхајмер у 20. веку. Израда филмских слика врши се фотографисањем правих сцена камером за снимање и њиховим мешањем са компјутерски обрађеним приказима, уз употребу специјалних ефеката. Дакле, филмско остварење је коначан производ кинематографског процеса. Та реч грчког порекла (κινεμ-кретање и γραφειν-писати, описивати) означава уметност снимања ових „покретних” слика. Иначе, назив филма повезан је са танком, флексибилном, углавном пластичном траком на којој се налази састав филмског приказа.
Паралелно са развојем модерне технологије, кратки и црно-бели филмови прерашће у стваралачки подухват обогаћен анимацијама направљених на рачунару. Први такав филм био је „Прича о играчкама” (Toy Story) објављен 1995. године. Упркос присуству компјутера, поступак је у почетку био напоран и дуготрајан. Тако је за анимирани филм „Шрек 2” било потребно три године да се сними, али је због своје иновативности и за кратко време, од свега 25 дана, ауторима и продуцентима направио огроман профит (од око 340 милиона долара). Своје гласове јунацима најчешће су позајмљивали људи који су радили на стварању филма, а некада су директори филма плаћали милионе долара познатим глумцима да „дају” свој глас неком анимираном јунаку. Такође је од 1992. установљена и награда Ени (енг.Annie) за најбоље анимирано остварење. Њен старији брат од тетке , Оскар (енг.Oscar), постоји од 1929. године и представља награду за најбољег глумца, глумицу, редитеља, сценаристу и тако редом... У оквиру модерних филмова све су учесталији специјални ефекти (SPFX или SFX) и они изазивају импресије које се не могу постићи у нормалним условима (путовање кроз галаксије, велике експлозије, уметање или уклањање неких објеката са сцене). Захваљујући тим механизмима популарност су стекли: филмови серијала „Ратови звезда” и „Паклених улица”, „Парк Јуре”, „Одисеја у свемиру”, као и бројна друга научно-фантастична и авантуристичка дела.  Позајмљено са: https://wallpaperaccess.com/fast-and-furious-6-desktop Улога филма јесте да нас забави, али и да нас поучи, информише, образује или да на „фињака” критикује друштво и нас у њему. Понекад филм има и ту улогу да зближи породице и пријатеље (поготово за време „филмских вечери“). Без обзира на то да ли више волите новије креације или сте љубитељи познатих класика, филм припада свима и својом разноврсношћу омогућава то да нам филм никад не буде „смор”. Штавише, занимљив филм поуњава и оно време „после“ када препричавамо, објашњавамо или се препиремо око тога шта нам се у филму јесте или није допало.
До следеће теме, поздрављају вас Марко и Огњен Извори: 1.https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B8%D0%BB%D0%BC 2.https://www.history.com/news/the-lumiere-brothers-pioneers-of-cinema 3.https://www.independent.co.uk/arts-entertainment/films/features/you-ain-t-heard-nothing-yet-how-one-sentence-uttered-by-al-jolson-changed-the-movie-industry-464743.html 4.https://sr.wikipedia.org/wiki/Specijalni_efekti 5.https://en.wikipedia.org/wiki/Academy_Awards
Потпуно збуњен компликованошћу коју су задале те две речи, одлучио сам да ту тему размотрим са ортацима и сазнам шта они мисле о томе. Откуда уопште такав назив? „Рекао бих да је то име за део Азије ближи Европи, то мора да су они колонизатори...”, мислио је Огњен, али није био сигуран. Наш заједнички друг је рекао да су то увели Американци који све називају истоком јер су они најзападније (иначе „равноземљаш по уверењу”). Други је сматрао да смо ми, Срби, тај појам измислили да бисмо означили све земље источно од нас у Европи, а да се „Далеки исток” односи на азијске државе. Остали су такође излагали своје идеје о томе шта је коме источније од истока, а шта би било у средишту истока... па је дискусија била све занимљивија, уз повремени смех због неких духовитих закључака. Касније смо, нормално, прешли на друге теме, али идеја да се истраже ова два појма и даље је остала. Зато смо Огњен и ја одлучили да, у оквиру овог чланка, мало освежимо знање о Блиском и Далеком истоку.
Са друге стране, „Пут свиле“ је омогућио остваривање веза са Источном Азијом и откривање пиринча, жада, свиле и керамике. Након пада Цариграда, прво подручје које колонизатори истражују било је Индијско полуострво и пут до њега. Њихов циљ био је откривање и обезбеђење сталних извора јефтиних ресурса, али и ширење свог утицаја на ваневропској територији. Познато нам је да су на подручју овог континента настале и најстарије људске цивилизације (Сумери, Вавилонци, Египћани, Индијци и древни Кинези). Џејмс Хенри Брестед, амерички археолог на прелазу 19. у 20. век, дао је назив делу југозападне Азије са Египтом „Плодни полумесец“. То је регион између река Јордан, Еуфрат, Тигар и Нил у ком се интензивно развијала ратарска делатност због топле климе и плодног земљишта.  Камиле и бедуини, једна од најчешћих асоцијација на Блиски исток Слика позајмљена са: https://sr.erch2014.com/obrazovanie/87908-beduin-eto-kochevnik-pustyni.html Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.
|
АуториМарко и Огњен из Четврте гимназије Архива
December 2022
Категорије |
RSS Feed
