Шта је то Блиски, а шта Далеки исток?

Пре неки дан сам читајући објаве на друштвеним мрежама о Катару, домаћину светског првенства у фудбалу, налетео на термин „Блиски исток”. Сећам се да смо га помињали у основној, на географији, али сам потпуно заборавио значење. „Ма нема везе, зато постоји Википедија”. Из знатижеље сам бацио око и на текстове других сајтова и наишао на свакаква објашњења. ​

Потпуно збуњен компликованошћу коју су задале те две речи, одлучио сам да ту тему размотрим са ортацима и сазнам шта они мисле о томе. 
​Откуда уопште такав назив? „Рекао бих да је то име за део Азије ближи Европи, то мора да су они колонизатори...”, мислио је Огњен, али није био сигуран. Наш заједнички друг је рекао да су то увели Американци који све називају истоком јер су они најзападније (иначе „равноземљаш по уверењу”). Други је сматрао да смо ми, Срби, тај појам измислили да бисмо означили све земље источно од нас у Европи, а да се  „Далеки исток” односи на азијске државе. Остали су такође излагали своје идеје о томе шта је коме источније од истока, а шта би било у средишту истока... па је дискусија била све занимљивија, уз повремени смех због неких духовитих закључака. Касније смо, нормално, прешли на друге теме, али идеја да се истраже ова два појма и даље је остала. Зато смо Огњен и ја одлучили да, у оквиру овог чланка, мало освежимо знање о Блиском и Далеком истоку.  ​

​Појмови Блиски и Далеки исток односе се на области азијског континента и чести су у свакодневном говору. Њихова етимологија везана је за период позног средњег века и почетка великих географских открића. Европљани су, пре турске опсаде Цариграда, били у јаким трговачким односима са Оријентом (Блиским истоком), најчешће увозећи зачине, тканине и драго камење. 

Са друге стране, „Пут свиле“ је  омогућио остваривање веза са Источном Азијом и откривање пиринча, жада, свиле и керамике. Након пада Цариграда, прво подручје које колонизатори истражују било је Индијско полуострво и пут до њега. Њихов циљ био је откривање и обезбеђење сталних извора јефтиних ресурса, али и ширење свог утицаја на ваневропској територији.
Познато нам је да су на подручју овог континента настале и најстарије људске цивилизације (Сумери, Вавилонци, Египћани, Индијци и древни Кинези). Џејмс Хенри Брестед, амерички археолог на прелазу 19. у 20. век, дао је назив делу југозападне Азије са Египтом „Плодни полумесец“. То је регион између река Јордан, Еуфрат, Тигар и Нил у ком се интензивно развијала ратарска делатност због топле климе и плодног земљишта.  ​

Камиле и бедуини, једна од најчешћих асоцијација на Блиски исток
Слика позајмљена са: ​https://sr.erch2014.com/obrazovanie/87908-beduin-eto-kochevnik-pustyni.html

​​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

​Интересантан је феномен да свако има специфичан став о дефинисању ова два појма. С обзиром на геополитичку близину кренућемо од Блиског истока. Име се појављује почетком 20. века у једном британском часопису. У ужем смислу чине га земље: Ирак, Иран, Јерменија (и још неке бивше совјетске земље), Либан, Сирија, Израел, Јордан и земље Арабијског полуострва. Поједини научници у ову категорију сврставају и Авганистан, Турску, Кипар, Египат и земље Магреба, мада неке од њих (Алжир, Мароко, Тунис и Либија) оријентационо не могу баш да се одреде као исток, било блиски или далеки. Тај регион одликује верска, културна, етничка  и језичка разноликост. Три најзаступљенија језика у овом пределу су арапски, турски и персијски или фарси (доминантан у Ирану). Ислам је најзастуљенија вероисповест, а у Израелу јудаизам, док су у Јерменији и на Кипру присутни православци. Турска култура оставила је значајне последице на развој европских земаља, поготово на југу и југоистоку Балкана, укључујући и Србију, будући да је представљала спону са азијским поднебљем. Многе личности са ових простора, које је у оквиру обичаја „девширма“ турска власт одузимала родитељима у детињству и уводила у ислам да би их касније употребила за различите функције у својим државним структурама, остварили су врло високе позиције у Отоманском царству. Познат је Мехмед-паша Соколовић (рођен као Баја Соколовић), велики везир о ком је у роману „На Дрини ћуприја“ писао наш нобеловац, Иво Андрић. 

Далеки исток подразумева све територије источно од британске Индије (назив за Индију и Пакистан, земље које су биле под влашћу Уједињеног Краљевства). Ту спада подручје Сибира, али и региона Источне и Југоисточне Азије. Неке од држава које чине дату област су: Кина, Јапан, Северна и Јужна Кореја, Бангладеш, земље Индокине, Малајског архипелага и остала острва која гравитирају овом подручју.  Од религија овде су присутне ислам, будизам, хиндуизам, православље, таоизам и конфучијанство. Таква верска разноврсност указује нам и на мултиетничку и мултикултурну природу  овог простора, што је и очекивано, с обзиром на површину територије коју обухвата. Језици, традиција, ношња, начин исхране, филозофски погледи на свет,  природу и место човека у њима, све је то за нас Европљане веома необично, далеко, егзотично, а самим тим и привлачно. 

Многи писци из западног света писали су о људима из ових подручја, а њихове књиге су и данас радо читане. Ретко коме није познат путопис "Путовања Марка Пола" или роман енглеске списатељице Перл Бак, „Добра земља”,  или ромам "Љубавник", француске књижевнице Маргерит Дирас...

Сакура, јапанска свечаност поводом цветања трешања, једна од најчешћих асоцијација на Далеки исток
Слике позајмљене са: http://www.firstminuteponude.rs/sakura-cvetanje-tresnje-u-japanu.html​

​Надамо се да смо овим текстом пробудили вашу радозналост и подстакли вас да и сами истражујете о тим земљама у којима људи говоре нама неразумљивим језицима и пишу необичним, китњастим писмима. 
​
Ваши, Марко и Огњен