Уз Еразмус+ до светла једне европске позорнице

Аутори текста: Марија Јокић, Соња Мудрић, Урош Ињац

У једном од претходних чланака на Супер фора блогу већ смо писали о својим првим искуствима у Еразмус+ пројекту, а она су била изузетно вредна и подстицајна. Ово што сада желимо да поделимо са својим читаоцима надмашује наша иначе лепа очекивања током вишемесечних припрема и напорног рада на пројектним задацима, који су претходили ономе што се у пројектима овог типа назива мобилност. Конкретније, реч је о путовању једанаест ученика Четврте гимназије и шест ученика омладинске групе ПОКУС из Београда у француски град Нантер, надомак Париза, где су се одиграле завршне активности међународног Еразмус+ пројекта „Let’s Act Multilingual“ – размена ученика у пратњи наставника и уметника из четири европске земље. У овом за нас великом догађају учествовало је око 130 ученика, наставника, уметничких група и уметничких педагога из Француске, Шпаније, Немачке и Србије, а наш домаћин и носилац целог овог великог пројекта  био је  Лицеј „Жолио Кири“ из Нантера. Четврта гимназија укључена је у овај програм захваљујући сарадњи са Репрезентативним удружењем у култури за област научно-истраживачких и едукативних делатности – Базаарт, које је један од партнера и кокреатора у овом изузетно вредном пројекту.

Само делић амбијента који испуњава Лицеј "Жолио Кири" у Нантеру

Након вишемесечног истраживања на задату тему – биографије жена које су са становишта историје живот провеле невидљиве, или у сенци – након учења основних елемената драмског и сценског изражавања, поступног развијања сценарија у ком се сустичу судбине жена које се у реалности нису среле, дошла је на ред и завршна фаза у којој смо се, од 20. до 28. маја, окупили сви на једном месту, како бисмо припремили извођење заједничке позоришне омнибус представе „Жене на светлу“ и тако приредили својеврсни омаж женама чији је допринос развоју културе, науке и других цивилизацијских тековина остао запостављен. Будући да су у њој учествовали ученици и драмски уметници из четири земље,  њени сегменти су, ради лакшег извођења,  развијани у оквиру тандема учесника из по две партнерске земље. Наша београдска група, предвођена драмским стручњацима из Репрезентативног удружења у култури за област научно-истраживачких и едукативних делатности – Базаарт, радила је у тандему са ученицима из Лицеја „Жолио Кири“ које је предводила наставница историје др Марион Дени, а наша заједничка прича грађена је на животним историјама наших бака. Зато је и њен назив био управо такав – „Ко је била моја бака“.

Вредно смо радили и дружили се - фрагменти процеса из ког је проистекла наша позоришна представа

Стигавши у Париз, имали смо само неколико дана на располагању да у замишљени сценарио укључимо своје другаре из Нантера, да све добро увежбамо и на крају, билингвално, изведемо на позоришној сцени причу о својим бакама из различитих делова света. Да бисмо успешно стигли до заслуженог аплауза публике из Нантера, да бисмо пребродили све неминовне потешкоће, својом несебичном подршком оснаживале су нас наше професорке Бранијета Конџуловић и Марион Дени. Међутим, да бисмо из себе извукли и на светлост позорнице изнели бројне дарове за које нисмо ни слутили да постоје, својим умећем и интуицијом драмских педагога постарале су се доктор драмске педагогије Сунчица Милосављевић и драмски педагог Наташа Милојевић, које су нас водиле кроз целокупан истраживачки и драмски процес.
Њима можемо да захвалимо што је управо наш драмски сегмент велике омнибус приче о женама из сенке похваљен као најбољи од свих партнерских радова у оквиру пројекта „Let’s Act Multilingual“.

Пар узбудљивих минута пред излазак на сцену

Но, када говоримо о Еразмус+ пројекту, никако не смемо изоставити све оне предивне активности које су, само на први поглед, биле у позадини главних догађања. Штавише, у њима  и јесте главна вредност оваквих пројеката. Ко би могао да наброји сва лица са којима смо се срели, разменили бар по неку реч или осмех, радознало разговарали распитујући се о животу, свакодневици, навикама, интересовањима, животним садржајима младих у нама до јуче непознатим срединама... Изненађивали смо једни друге на најлепши начин, разбијали стереотипе, упознавали културе, правила и обичаје, откривали колико смо, упркос свему другачијем, много повезани и мало различити.

Шетња кроз Нантер и Ријеј Малмезон

А Париз? Париз је био прича за себе. Налик једној вртоглавој вожњи на ролеркостеру, пуној узбуђења и импресија које још увек разврставамо у својим сећањима, да не бисмо нешто драгоцено изоставили и заборавили. Наша прва шетња Шанзелизеом од Тријумфалне капије до Трга Конкорд, крстарење Сеном, сусрет са скелама обгрљеном катедралом Нотр Дам, позирање на сто начина испред Ајфеловог торња, успињање шармантним уличицама Монмартра и поглед на светлом обасјани град са платоа базилике Светог срца, вечера уз француско вино у „Бујон Пигалу“,  шетња Ботаничком баштом, посета Великој џамији у Паризу, обилазак Латинске четврти, Пантеона и дворишта Универзитета Сорбона,  шетња кроз парк Тиљери и комплекс чувеног музеја Лувр, пикник са другарима из Нантера поред језера у парку Андреа Малроа, излет у градић Ријеj Малмезон у ком се налази дворац Наполеонове вољене жене Жозефине де Боарне... представљају готово непрепричљива искуства. Колико год набрајали, нешто ћемо сигурно испустити, али свеједно, сви смо неподељено сложни уверењу да све ово једнога дана морамо поновити, онако натенане. Уживали смо у сваком тренутку, у прелепој архитектури, у вожњи метроом, смејали се страху своје професорке да се не изгубимо у овој светској метрополи и били поносни на своје умеће да се ипак тако добро сналазимо. А све то делили смо и откривали са својим новостеченим пријатељима, вршњацима из Нантера којима, на наше чуђење, Париз није био много више познат него нама који га видимо први пут. 

Кроз Париз уздуж и попреко 

Како се то обично на Еразмусовим пројектима ради, организована је и интеркултурална вечера на којој су и домаћини и гости приложили понешто из својих националних кухиња, па смо у разноликој храни уживали уз исто тако разнолику музику. И породице наших домаћина постарале су се да осетимо мирисе и укусе њихових породичних трпеза.  Имали смо прилику да пробамо безбројне француске сиреве, киш, слатки и слани кус-кус, шпанску паељу и многе друге ђаконије.
Много дивних утисака се сабрало у недељу дана, много важних животних лекција смо научили, много занимљивих људи смо упознали и започели неколико, надамо се дуготрајних пријатељстава. И сада, ако нас неко пита шта за нас представља учешће у овом Еразмус+ пројекту, можда бисмо свој одговор могли да повежемо на неки начин са тематиком пројекта у целини. Све ово је као неочекивани, први и надасве успешан искорак из сенке на светло једне мале, али по значају за све нас велике европске позорнице.