На чајанци код Андрића

Аутор текста: Адријана Новичић

У музеје обично идемо да разгледамо поставке, слушамо кустоса, пасивно посматрамо садржај и памтимо понешто од онога што смо видели... Зато се и нисмо много обрадовали када смо чули да ћемо, уместо часа српског језика проведеног у учионици, посетити музеј. Али овај пут у Музеј Иве Андрића отишли смо из потпуно другачијег разлога. Нисмо ни претпостављали да се тамо може ићи да би се радило и учило у буквалном смислу, а управо такво искуство смо имали, захваљујући радионици коју је приредила и водила професорка Бранијета Конџуловић и којој је асистирала професорка Ивана Бокић.
Тема ове радионице била је, до самог краја, мистерија за све нас. Нисмо знали ко је аутор дела којим ћемо се бавити, ни о ком делу је реч, ни ко је његов главни јунак. Очекивали смо час као и сваки други и по некој логици претпостављали смо да би све то могло имати везе са Андрићем, јер шта бисмо иначе тражили управо у његовој задужбини, али добили смо нешто сасвим супротно. Тајна је ипак остала скривена до самог краја и у томе је био главни изазов за све нас.  
Радионица се састојала из три целине. У првој смо радили у малим, трочланим групама и свака група је добила упитник са питањима о мистериозном човеку из књиге. Требало је да утврдимо како се он осећа, где сеналази, зашто се тамо налази, шта је по професији, шта мисли о људима... А на сва та питања могли смо одговорити само на основу малих сегмената текста, кратких пасуса из непознатог дела, који су нам стизали насумично. Какав је то ребус био! На основу пасуса извучених из контекста требало је да сами осмислимо контекст и  изградимо портрет главног јунака, да проникнемо у његова осећања, однос према себи и  свету, откријемо циљ његовога живота... 

Рад у малим групама; анализирање цитата и њихово повезивање са питањима из упитника

У другом делу радионице слика је постајала јаснија. Разговарајући у пленуму, размењивали смо своја запажања, изводили закључке, кориговали своје првобитне ставове и полако састављали мозаик у ком је недостајало мноштво коцкица. И таман када смо помислили да се ту наш посао завршава и да ћемо коначно добити одговор од професора и кустоса музеја, уследио је нови, креативни задатак. 

Разговор о резултатима истраживања; образлагање тврдњи о личности непознатог јунака

У последњем делу радионице, расподељени у четири велике групе, добили смо задатак да напишемо кратку причу – да сачинимо портрет књижевног јунака којим смо се бавили, или његову кратку исповест, белешку из његовог дневника... То, наравно, није било нимало лако, али смо се ипак лепо снашли. 

Рад у великим групама - писање кратке приче о мистериозном књижевном јунаку

Поделићемо са вама једну од четири кратке приче које су настале као резултат групног креативног рада. Аутори приче су Марко Крстић, Милица Живановић, Адриана Новичић, Невена Релић, Вељко Анђић, Лазар Секулић, Милица Јовановић, Маја Перуничић и Павле Милојевић.

Запис тајанственог човека са тихе чајанке код Андрића
Зовем се... Ма, није битно како се зовем. Оно што јесте битно је да сам по свом позиву песник. Или макар, био сам то док нисам завршио у затвору. То је била случајност, мада сам је у подсвести наслућивао. Елем, кроз своју песму, изразио сам огорченост према лицемерству и уображеном свету „истинодржаца“. Њима се није претерано допала ни моја песма, ни мој став... Потпуно „неочекивано“, зар не?
Сада сам осуђен на свега сат времена „слободног“ кретања; између високих зидова наравно.  А шта је уметник без потпуне слободе? Тај исти човек који је прошао јерусалимски пакао Марибора.
Слутим, на младима ће свет остати, а моје перо, као сведок моје судбине. 

Након што је свака група прочитала своју причу и добила заслужени аплауз, дошао је тренутак коначног разрешења мистерије. Кустос музеја, Марија Петровић, открила нам је идентитет јунака – Иве Андрића главом и брадом. Испричала нам је појединости из Андрићевог личног искуства, када је након Сарајевског атентата, као припадник Младе Босне, био заточен у мариборској тамници, повезујући фрагменте из текста који су нам непосредно пре тога били у рукама, са конкретним ситуацијама кроз које је Анрић пролазио.  Тако смо сазнали и да смо управо, на неочекивани начин обрадили дело Ex Ponto.

Кустос Музеја Иве Андрића, Марија Петровић и музејски педагог Драгана Латинчић

Иако ово није био начин на који смо навикли да учимо, након овог искуства, излазећи из музеја, понели смо сасвим нови поглед на музеј као институцију, на његову стварну функцију у животу једног културног и образованог човека и на улогу коју овакви простори могу имати у образовању младих људи. Радионица је названа „Тиха чајанка код Андрића“ и ми смо имали утисак, иако нисмо пили чај, да не бисмо којим случајем оштетили артефакте у музеју нечијом непажњом, имали утисак да смо били на неком интимном дружењу са Андрићем, у затвореном кругу повлашћених званица.