|
Аутор текста: Елена Симић Када вас обрадују резултати које наши млади спортисти постижу на такмичењима, турнирима и првенствима, да ли се икада запитате ко су заправо ови талентовани људи? Када чујете вести о наградама освојеним у далеким државама, да ли вас заинтересује шта се крије „иза кулиса“ њихових живота, шта значи бити спортиста или шта је потребно да би се изашло на терен, супротставило једнако снажним жељама других спортиста за успехом и дошло до победничког подијума? Одговоре на ова питања добили смо од две младе српске атлетичарке, донедавно ученице Четврте гимназије у Београду. Мало је необично што о томе пишемо тек сада када су матурирале и кренуле неким новим путем, али то сведочи управо о њиховој неразметљивости, иако су током протекла четири разреда гимназије имале обе много разлога да се похвале својим резултатима. Александрија Митровић и Милица Томашевић, одвојиле су, на нашу молбу, у овом летњем предаху између гимназије и факултета, мало слободног времена да са нама поделе своја искуства и приближе нам свет професионалног спорта. Попричали смо са њима о чарима спортског живота, мотивацији да се истраје кад је тешко, успеху и изазовима са којима се сусрећу на путу до њега.
Врхунац ове листе чини Европско првенство у Пољској, на ком је ове године освојила 10. место, оборивши притом лични рекорд, а најновији успех је 12. место у финалу трке на 3000 метара на Европском првенству за старије јуниоре у Јерусалиму, 9. августа 2023. Милица истиче да је свако такмичење за њу значајно и да се увек труди да из њих извуче понеку лекцију. Наводи да је целог живота била спортски тип, а да је љубав према физичкој активности наследила управо од оца. Он је био тај који јој је помогао да се усмери ка атлетици, а и дан данас је њена велика подршка. Одувек је била евидентна њена страст према физичкој активности и свестраност када су у питању спортови. Пре трчања, као мала је тренирала и по више спортова истовремено, попут латино плеса и пливања, које је посебно волела. Сматра да је пливање имало значајан утицај на њен физички, али и ментални развој. На питање шта је њена највећа мотивација, шта јој то помаже да настави у тешким моментима, Милица наводи, просто, знатижељу и неки унутрашњи порив да се такмичи са самом собом – „Нешто што мени помаже је та радозналост или потреба да истражим ко сам и шта могу. Када ми се у трци чини да ми понестаје снаге, заголица ме питање шта би се десило да сад не одустанем, шта би се десило да искористим свој максимални потенцијал? Једноставно, радознала сам да откријем шта следи иза још једног корака и жељна да видим којим путем то може да ме одведе, а сигурна сам да је тај пут леп.“ Чиста жеља да испитује и помера границе својих могућности довела ју је на атлетску стазу, а мисли попут ових је на њој одржавају.
Управо у овом периоду је њен отац, и сам бивши атлетичар, изненада добио карте за Атлетско првенство Европе које се одржавало у Београду. Знајући да је његова ћерка одувек уживала у гледању атлетских такмичења, повео ју је са собом. Очарана, како и сама каже, „динамичном и узбудљивом атмосфером краљице спортова“, заљубила се ту и тада у атлетику, а ту љубав гаји и данас, 6 година касније. Гледајући Првенство, била је истински фасцинирана дисциплином скока увис, те се убрзо потом прво у њој опробала. Био је то врло успешан улазак у свет атлетике. На државним такмичењима освајала је бројне медаље – 4 сребра и 3 бронзе, дошавши чак и до злата. Жеља да истражује своје могућности преусмерила ју је са освајања висина на дисциплину троскока и данас јој је то главна спортска преокупација. Колико је у томе успешна сведоче бројни трофеји које је освојила на престижним атлетским такмичењима. Нижући бисере у њеној спортској каријери почећемо од 2021. када је као млађа јуниорка у истом дану постала двоструки вицешампион на Првенству Србије за сениоре. Потом следи освајање сребрне медаље на јуниорском Балканском првенству 2022. године у дисциплини троскока, а у истој дисциплини, исте године је постала јуниорски шампион државе, освојивши златну медаљу, чиме је испунила норму за јуниорско Светско првенство. У овогодишњој зимској сезони скочила је до резултата који је био 9. на свету у јуниорској категорији, а управо почетком овог месеца, на Европском првенству за старије јуниоре у Јерусалиму, освојила је бронзану медаљу, у дисциплини троскока. У правом духу такмичарског живота, Александријина највећа мотивација да упорно тренира, да се одриче и неких тренутака који су својствени њеној генерацији, да савлађује сумње и страхове који понекад наиђу, јесте стање усхићења које осећа на терену. Ипак, она је то боље описала него што бисмо ми могли: „Ништа се не може поредити са адреналином који ме покреће при лету ка тој замишљеној линији у простору уз подршку публике која аплаудира. То ме испуњава немерљивом радошћу, даје ми снагу и инспирише ме. Само један моменат успеха, када устанем из песка и схватим да сам превазишла саму себе, уз сузе радоснице и преплављеност снажним емоцијама, довољан је да надомести све жртве и напоран рад и мотивише ме да идем још даље.“ Све ово бајковито звучи, али не можемо да занемаримо чињеницу да су и Милица и Александрија донедавно биле гимназијалке, да имају и неке друге животне амбиције, да су се кроз школу спремале и за факултет и неке друге краијере, не само спортске, па смо их питали како су успевале да успоставе равнотежу између школског живота, личних потреба и жеља и спорта. Обе девојке су се сложиле да ова комбинација, нарочито када тежите томе да будете успешни у свим подручјима, захтева велике жртве. Поред пажљиве исхране, доброг сна и редовних тренинга, тешко је било упоредо водити рачуна и о обавезама према школи и добрим оценама, с обзиром на то да и школске обавезе захтевају много времена и посвећености. А ипак, успевале су у томе. Ту су, наравно, и бројна одрицања по питању социјалног живота. Док би неко ко се не бави спортом без размишљања остао на кафи после школе или изашао са пријатељима навече, спортисти немају право на овај луксуз. Неретко се нађу у ситуацији да пропусте и веће догађаје – прославе, путовања, празнике, распусте… Чини се да је, чак и када нису физички на терену, њихов ум фокусиран на напредак и навикнут да размишља стратешки. „Свака радња је усмерена ка тренингу и укључује стално размишљање о томе како ће се наша поступања одразити на перформанс и такмичење које нам предстоји“, како каже Александрија. Међутим, чини се да оне због овога нимало не жале. Живот који су одабрале многи сматрају напорним, захтевним и исцрпљујућим, и док се слажу да јесте тако, оне се сваког дана буде и изнова бирају да га воде. Уживање у ономе што раде, амбиција и такмичарски дух терају их даље и чине сва одрицања вредним. Милица то овако објашњава: „Наравно да никоме није драго када знамо да нешто што прижељкујемо из свакондевице једноставно морамо да отпишемо, али добра ствар је што једно, у већини случајева, надомести друго. Понекад негде мора да испашта да би нам се убрзо вратило као надокнада у неком другом облику, рецимо у облику медаље, дипломе или личног рекорда“, каже кроз смех. Споља гледано, пак, некоме је све ово могло и промаћи, јер и једна и друга су за многе који их знају биле као и све друге ученице гимназије, које ће од јесени бити студенти – Александрија се уписала на Филозофски факултет у Београду, а Милица на ДИФ. Осим тога, нису подбациле ни као школске другарице; обе су врло друштвене и веселе особе са широким кругом пријатеља из свих подручја свог живота.  Наше јунакиње као чланице Атлетске репрезентација Србије на Европском првенству у Јерусалиму, 2023. Фотографија позајмљена са сајта Атлетског савеза Србије И какав би ово био разговор са важним особама када их, за крај, не бисмо упитали шта би поручиле амбициозним младим људима који прижељкују да буду успешни у спорту!
„Као савет бих свима, спортистима или не, рекла следеће: Не постоји нико ко треба да верује у вас више него ви сами у себе. Оно што сте заслужили својим радом вам нико не може оспорити, али ни тек тако поклонити. На вама је да то узмете. Апсолутно све је достижно, само ако се усудите да идете до краја. Замислите само колико ваш пун потенцијал може достићи, само да вас није страх од неуспеха.“ – поручује Александрија. „Мој савет је да не трче пред руду – да буду стрпљиви и упорни и кад им не иде. Неке ствари не могу доћи данас за сутра већ је потребно време, некад и мало више времена, али увек на крају дођу. Нека негују ту љубав и страст коју имају према спорту и труде се да је не изгубе јер је она од великог значаја.“ – додаје Милица. Оно што нас је код Милице и Александрије увек фасцинирало је што уопште нису успостављале разлику између себе као професионалних спортиста и осталих ученика школе, када је реч о спортским активностима. Никада нису глумиле неке уображене звезде и залагале су се представљајући Четврту гимназију на школским такмичењима једнако као на међународним турнирима. Постављајући школске рекорде и померајући границе, оне су дале подстицај и инспирацију многима који размишљају о спортској каријери. Кроз њихове приче и примере јасно нам је колико је тај пут трновит и пун препрека (понекада и у буквалном смислу), али оно што се стиче заузврат чини вредним прећи га. Сви ти сати, месеци и године мукотрпног труда и рада нису узалудни, а управо то нам показују њихови резултати. Пред нашим атлетичаркама је узбудљива будућност и велики циљеви, а ми се радујемо што смо у овим гимназијским данима били део њиховог живота и обећавамо да ћемо још дуго навијати за њих и бодрити их на путу до нових победа.
0 Comments
Једно искуство након похађања образовног програма за средњошколце у Америци Аутор текста: Елена Митровић Ретки су млади људи који, бар у неком тренутку својих стремљења, планова о развоју и напредовању, нису сањали некакав свој „амерички сан“. Неки су желели само да посете ову земљу и „изнутра“ провере колико је оправдана идеализација живота у њој, неки су је замишљали као идеално место за лични развој и успех у каријери... Неки су у томе и успели. Увиђајући огромне предности у овом феномену, за сопствени развој, напредовање, ширење утицаја на глобално друштво, бројне америчке институције, већ много година уназад, развијају програме којима привлаче младе, амбициозне, успешне, а надасве талентоване људе из целог света. Један од таквих програма је и „Benjamin Franklin Transatlantic Fellowship” (Трансатлантска стипендија Бењамина Франклина) који је 2006. године, поводом 300. годишњице рођења Бењамина Франклина, осмислио и покренуо Биро за образовање и културу Државног секретаријата САД. Праву срећу да се непосредно упозна са садржајима овог програма међународне размене ученика имао је Срдан Влаховић, ученик Четврте гимназије у Београду. На листу изабраних дошао је, како како сам каже, некако неочекивано. Конкурисао је за други програм и уместо ишчекиваног одговора у вези с тим, од америчке амбасаде стигла му је друга понуда коју није могао одбити. На основу процене особља задуженог за овакве пројекте, Срдан је испуњавао услове за похађање образовног програма у чијем су средишту теме о политици, геополитици, дипломатији. Успешно је прошао кроз све провере спремности за похађање оваквог програма и у јулу 2022. запутио се на Универзитет Пурду у савезној држави Индијани.  Знајући да интересовање за међународне размене ученика и похађање интернационалних образовних програма не јењава, већ се кроз године све више увећава, одлучили смо да једно искуство „из прве руке“ сагледамо кроз Срданову причу и поделимо је са читаоцима Супер фора блога. Срдан нам је, за почетак, објаснио шта заправо представља Трансатлантска стипендија Бењамина Франклина. То је пројекат престижног карактера, у који се улази на препоруку, а његов циљ је да окупља интелектуално радознале, комуникативне и креативне ученике у узрасту од 16 до 18 година, из Европе и Сједињених Америчких Држава. У интензивној четворонедељној интеркултуралној и интелектуалној размени у кампусу Универзитета Пурду, млади су били укључени у бројне интерактивне часове, радионице, семинаре, телеконференције, вебинаре, на којима су предавачи и водитељи били истакнути научници и стручњаци у области комуникације, медија, грађанског образовања, међународних односа, геополитике, дипломатије... Будући да је веома заинтересован за политичка дешавања у свету, као прагматичан млади човек Срдан је у томе је видео и добру прилику за стицање познанстава која би му, зашто да не, користила у каријери коју планира да развија у подручју дипломатије. „Морам да признам да је ово искуство заиста допринело мом личном развоју. Не односи се то исључиво на комуникативност, мислим да ми та црта није недостајала ни пре одласка у Америку, већ пре свега на способност да ствари посматрам из више различитих углова, да самостално анализирам такозване „горуће светске проблеме“, па чак и да помало „читам испод текста“ о свему ономе што се о њима у медијима пише и говори, а то је за разумевање геополитике и те како важно“, рекао нам је Срдан. „Програм је био оријентисан ка томе да нас води кроз процес узајамног упознавања у ком ћемо разумети шта је то што треба да знамо једни о другима да бисмо остварили квалитетнију комуникацију, а самим тим се и адекватно припремили за бројне изазове времена у ком живимо. Организаторе програма је интересовало и како средњошколци комуницирају са медијима, не само као потрошачи, већ и као произвођачи информација, и како се у овој популацији разуме слобода изражавања, у којој мери она обезбеђује права, а у којој мери намеће одговорност за јавну реч. Једна од кључних речи била је интеркултуралност. Учили смо о разноликости као важном чиниоцу света који нас окружује, као и како се треба понашати кад изађемо из балона зоне комфора и упустимо се у нове животне авантуре савремене свакодневице. Свака европска држава имала је свог представника у кампусу Универзитета Пурду, а након одслушаних предавања путовали смо у Филаделфију, Чикаго и Вашингтон са задатком да применимо стечена знања у хуманитарним активностима. Ја сам представљао Србију и мој лични циљ је био да на најбољи начин представим свој народ. Да покажем како смо дружељубиви, даровити и поносни. Да свету, који о Србији често црта ружну и грубу слику, приближим нашу историју и културу“, укратко нам је објаснио Срдан. Поред прилике да осети чари колеџа, да упозна мноштво различитих младих људи и сазна понешто о земљама и културама из којих долазе, Срдан је имао прилику и да посети неке од знаменитости Америке и „из прве руке“ искуси живот америчке свакодневице. На наше инсистирање да нам исприча и нешто „конкретно“, издвојио је пар информација својствених момцима – обишао је легендарну тркачку стазу „Индианаполис 500“, присуствовао бејзбол мечу, трчао степеницама на којима је тренирао чувени Роки, упознао једног NFL играча. Пробао чувену „Чикаго“ пицу, а пар пута се изгубио у Волмарту. Био је и на месту потписивања Декларације о независности САД, и шта би друго један будући дипломата него - имао састанке у Стејт Дипартменту. Искусио је и прославу култног америчког празника Четвртог јула, али су му у посебном сећању остале прославе рођендана неких полазника програма. Америку „изнутра“ најнепосредније је упознао кроз драгоцену недељу дана живота у једној америчкој породици са којом је остао у контакту. Са временске дистанце од годину дана након што се, обогаћен новим искуствима, вештинама и пријатељствима, вратио у Србију, Срдан Влаховић покушава да што објективније сагледа предности и мане „живота са оне стране обале“. Нема сумње да се тај живот у потпуности разликује од европског, који је нама много ближи и прихватљивији. Уз сва дивљењима према условима за рад у академском окружењу, савременој опреми, техници, методама рада... у неким тренуцима било је и ствари које су му је отежавале свакодневицу. Наглашавајући да је веома захвалан за лепа искуства, навео је тек неколико детаља из свакодневног живота на које му је било тешко да се привикне – уређаји за стабилизовање температуре и пречишћавање ваздуха у огромним затвореним системима били су константно укључени, храна се махом брзо припрема и служи у великим количинама, потрошачки менталитет усмерава готово све токове живота, многе навике просечних Американаца сведоче о нездравом начину живота... „Но, ако треба да издвојим најснажнији утисак“ са призвуком носталгије рекао нам је Срдан, „најснажнији и најтужнији за мене је био последњи дан, на аеродрому, са пријатељима чије загрљаје не знам када ћу поново осетити. У сузама смо пресабирали незаборавна заједничка искуства и давали једни другима обећање да ћемо се редовно чути, иако нам се путеви раздвајају и свако се враћа тамо одакле је дошао. Та моја америчка авантура није се зауставила. Често се у мислима враћам у то своје „америчко лето“, на лекције које сам научио и на везе које сам остварио са изванредним људима које сам упознао. Много је ту тренутака, ситуација, активности било који не могу да стану у један кратак интервју, али ћу их носити као део себе, заувек.“ Онима који размишљају или се колебају разматрајући могућност да похађају неки од сличних програма, Срдан поручује да недвосмислено треба да прихвате сваку прилику. „Како год да сагледате ове међународне размене, нећете бити на губитку. Сваки моменат ће вам бити испуњен неким драгоценим искуством и вредан памћења. Стећи ћете пријатеље међу младим људима које замишљате као стране и далеке, а они су толико слични вама, а опет и различити на неки свој јединствен начин који ће вам вам помоћи да свет видите комплексније. Уз прилику да путујете и упознате се са различитим културама, добићете и могућност да стекнете нова знања и дипломе које ће отворити нека нова врата вашем личном напретку. Треба само скупити храброст да изађите из зоне комфора, или речима моје америчке професорке Асте „Не бојте се да прихватите и непријатно!“ Сва искуства, ако умемо да их сагледамо на прави начин, доприносе да постанемо способније и вредније личности. У мом конкретном примеру све ово је била важна одскочна даска за будћи живот. Схватио сам да сам довољно оснажен да самостално кренем даље ка остварењу својих жеља. Уписао сам се на државни Универзитет у Венецији (Ca’ Foscari Università) где ћу студирати управо оно што волим, у оквиру студијског програма Филозофија и дипломатија.“ Поред интересовања за геополитичке теме, Срдан се бави и нумизматиком, свира гитару и доприноси веселој атмосфери на окупљањима, пише песме, повремено се посвећује и фотографији, а веровали или не, у поверењу нам је рекао да је у Америци развио и једну нову, неслућену наклоност према учењу руског језика. Његови бројни пријатељи и познаници, како у Четвртој гимназији, тако и ван ње, сведоци су његове несебичности, посвећености и ведрине које су неодвојиви део његовог снажног карактера. Због свега овога, не сумњамо да ћемо једнога дана поново читати о њему у неким престижним новинама, као о значајној личности наше дипломатије.
Аутор текста: Теодора Петковић О Софији Крсмановић, ученици трећег разреда Четврте гимназије у Београду смо већ писали. Она је једна од оних младих људи који већ одмалена тачно знају чиме ће се бавити у животу и како ће остварити свој сан. Повод да о њој пишемо поново је њена, друга по реду, а прва целовита, ауторска модна ревија која је одржана 18. децембра 2022. у популарном београдском простору „Дорћол Platz“ , намењеном различитим културним и уметничким манифстацијама. Ревија је одржана у оквиру модно-уметничке манифестације Balkan Art Fashion Event која отвара врата у свет модног дизајна управо младим и неафирмисаним креаторима. Тог дана својим модним креацијама публици се представило осам дизајнера, а колекција Софије Крсмановић, уједно и најмлађе дизајнерке, била је пета по реду.
Дизајнери обично дају неке симболичке називе својим ревијама, па смо и Софији поставили то питање, да ли је ову ревију наменила некоме и како ју је назвала. "Ова колекција је посвећена мом деки и њен назив је „Memories of you“. Мој дека био ми је од најранијих година велика подршка и подстицај. Он се највише одушевљавао и аплаудирао ми када сам цртала своје прве скице, водио ме на прве дечје креативне радионице, подстицао ме да похађам курс сликања , па затим кројења и шивења. Највећи део овога што сам до сада постигла дугујем њему.“ Вера у себе коју је, захваљујући свом деки, почела да изграђујуе још као седмогодишња девојчица није је напустила, већ са сваком новом приликом и новим успехом још више јача. Зато је и овај разговор Софија желела да завршимо управо речима које је посветила њему, као што му је посветила и ову ревију.
„Мој дека се увек радовао када сам му причала о моди и са узбуђењем је чекао да остварим свој сан. Нажалост, није могао да дочека моју прву ревију. Осећам да ме, на неки њему својствен начин још увек прати и чува и сигурна сам да је поносан на мене што са својих седамнаест година имам већ две одржане ревије. Он ми је помогао да откријем за шта сам створена и зато је сасвим природно што су ми сећања на њега послужила као инспирација. Не сумњам да би му се све ово свидело, а судећи и по реакцији публике, верујем да сам заиста на правом путу.“ Интервју са Таром Дацић водила Јована Лепшановић Тара Дацић, другарица из клупе до моје, на први поглед није нимало различита од свих нас. Ученица другог/четири, весела, дружељубива, добра ортакиња, воли да се шали, и у дневнику константно одржава престижних – пет, нула, нула. Помислио би човек да и њој, као многима, време протиче на релацији кућа – школа, у учењу и блејању у паузама, типично за средњошколце. Али није тако. Ни близу. Требало је само мало зачепркати по њеној приватној свакодневици, па сазнати да Тара живи једну праву multitasking варијанту и да је њен недељни план крцат обавезама које испуњава на време, на само њој знани начин. За овај разговор са њом издвојила сам само две, међусобно опречне ствари, јер знам да, најчешће, не иду заједно, али Тара их успешно одржава у дугогодишњем пријатељству – свирање виоле и спорт. Музичари брижно чувају руке од повреда и често избегавају спортове на којима би се то могло десити, али Тари, једноставно, и једно и друго иде од руке. Овај интервју са њом започела сам управо питањем у вези са тим.
-Колико већ похађаш музичку школу? „У музичку школу кренула сам у четвртом разреду основне школе, и до сад у њу идем већ седам година. Одлучила сам се да свирам виолу, диван али мање познат инструмент. Иако је моја прва жеља била баш виола, прво сам свирала њој веома сличан инструмент - виолину, док нисам научила основе, јер се ноте за виолу пишу у другом кључу (алт кључу). Тренутно сам поносни ученик првог разреда средње музичке школе ,,Даворин Јенко". -Шта те је привукло музици, класици, и баш – виоли? „Пре саме одлуке о упису у музичку школу дуго времена сам имала жељу да научим нешто о музици. Нисам из музичке породице и жеља је била само моја; зато сам веома захвална својим родитељима који су ме у томе подржавали. Главни моменат, који ме је навео на тај пут, била је једна Ноћ музеја. Између осталог, постојала је могућност да посетилац уђе на позорницу на којој је свирао оркестар Београдске филхармоније, да причамо са музичарима и да држимо у рукама њихове инструменте. Тада сам први пут у руке узела виолу. Никада раније нисам обраћала пажњу на разлику између ње и виолине. Тај звук, њена величина, вибрације тела иснтрумента, изазвали су у мени осећања која ме и данас покрећу да наставим, да свирам и кад је тешко, а буде и таквих момената.“ - Како то, у ствари, изгледа из прве руке, када се определиш за музичко образовање? „Постоје основна, средња школа и касније музичка академија... Што се тиче основне музичке школе у њу се иде упоредо са ,,обичном" основном школом и садржи само музичке предмете - инструмент и солфеђо, (касније теорију музике, хор или оркестар, по избору). У средњу музичку школу може да се иде засебно, ако се определиш да похађаш само средњу музичку школу, или упоредо са гимназијом. Они који похађају само музичку школу имају и општеобразовну наставу (српски, математику, историју...) уз музичке предмете, којих се добија још, из године у годину (хармонија, етномузикологија...) Ја сам одабрала и једно и друго јер мислим да ми то пружа комплетније образовање и више могућности за будућност.“
-Како се са виолом слаже кошарка? Колико дуго скачеш с лоптом по терену? „Морају да се слажу“, рекла ми је Тара кроз смех, „обе су део мене“. Кошарка је такође веома важан део мог живота. Тренирам је осам година и велики сам заљубљеник у овај спорт. Зато се трудим да све ускладим и да ништа не трпи; и школа и тренинзи, вежбање и одлазак на наставу у музичку школу. Када се добро организујеш, све може да функционише.“ -Колико често имаш утакмице и концерте? „То варира у зависности од доба године. Када почне кошаркашка сезона имамо утакмице сваки викенд (ове године и по две недељно). То је баш динамично и колико год да трошимо енергију, ми је кроз утакмице и обнављамо. Што се музичких наступа тиче, једном месечно се одржава јавни час на ком ученик соло свира комаде. Концерти оркестра су стагнирали неко време, због короне. Сада поново имамо наступе по Србији и у Београду, веома често. У Београду, концерте најчешће држимо на Коларцу. Заједнички именитељ свега тога је магично искуство, веома добро друштво, и круна нашег рада на оба поља – аплауз публике када урадиш нешто вредно поштовања.“ -Све то изискује много времена. Како, поред гимназије, постигнеш све то?
„Кажу: Шта се хоће, то се и може. Ја бих мало изменила ову пословицу у Шта се воли, то се и може. За све ово време и музика и спорт постали су неиздвојиви чиниоци моје свакодневице, као и моје личности. Наравно, било је успона и падова, и биће их још, али ако све сумирам, све то су искуства која су значајно обогатила мој живот. Кључ је добра организација, за све треба имати добар план, па чак и ако не успемо све да завршимо како смо планирали, лакше ћемо доћи до резултата. Такође, веома важна ставка је вера у себе. Чак и после пада, треба да знамо како то да прихватимо. Да из грешака учимо, и да никад не престанемо да покушавамо.“ На недавно одржаној Европској географској олимпијади, наш ученик Лука Милошевић освојио је златну медаљу и као најбољи европски познавалац географије у категорији јуниора представљаће Европу, Србију, али и Четврту гимназију, на Светској географској олимпијади која ће се одржати од 12. до 18. јула, у организацији Француске. Ово није прво признање које за своја знања, таленте и умећа Лука доследно прикупља током свог школовања, па смо га замолили да о такмичењима и својим мотивима да учествује у надметањима на највишем нивоу и са њих доноси трофеје, напише коју реч. Аутор текста: Лука Милошевић 1/6  Никада у историји људског рода нисмо досегли оволики ниво међусобне повезаности и блискости. У данашње време се може путовати с краја на крај света за мање од једног дана, а са људима потпуно другачијих народности, вера и обичаја се може разговарати, а да се уопште и не сретну. Таква времена нам доносе незамислив луксуз да се безбрижно башкаримо у нашем привидном знању и да се не трудимо нимало да проширимо видике. Овакав поглед на свет упропастио је велика царства и уништио силна друштва. Људи који сматрају знање ограниченим и који сматрају да су достигли врхунац јесу ограничени и никада неће достићи врхунац. Таква друштва и такви људи ће бити несвесни сопствене пропасти, своје деструктивне задртости и стагнације, која као деменција обухвата појам савременог интелектуалца. Управо из тог разлога неопходно је да мале земље и „мали“, поносити народи као што је српски, интензивно раде на свом непрестаном унапређивању. Понос се не може остваривати и чувати нерадом, већ је неопходно да се уложи времена, новца и труда не би ли се нешто могло сматрати поштовања вредним достигнућем једне личности или народа. А баш тиме би се наша мала земља могла дичити. Можда нисмо најбогатији као Американци, највећи као Руси или највреднији као Кинези, али наша деца, ипак, редовно одлазе у тај „велики свет“, праћена својим тренерима и учитељима, да се у вештинама и знањима огледају са бројном другом децом из тих напредних, развијених и економски неупоредиво моћнијих земаља и враћају се кући са медаљама и наградама. Ово доба, када наша деца, будуће генерације српског народа, у инат свим песимистичким тужбалицама обелодањују свету да је Србија на врху, славно је доба за живот, и њиме треба свако да се води. Треба да се оканемо грешака из прошлости и међусобне мржње и треба да шаљемо своју децу, уместо у ратове, у пријатељско надметање знањем, идејама, креативношћу, сналажљивошћу, уз међусобно уважавање и поштовање. То једнако важи и за одрасле, који младима морају да пруже пример како се снагом интелекта, одмерава човек са човеком. И у тој борби морамо имати у свести ко смо, морамо знати зашто смо поносни на своју земљу, уместо да се по инерцији размећемо симболима, а да и не знамо њихово значење, и морамо, без уображености, али и без лажне скромности, јасно сагледати своје место у свету у ком млади из Србије, већ традиционално освајају трофеје, било својим спортским умећем, било знањем. Такмичења пружају много шири увид у свет, него што то на први поглед изгледа. На њима се упознају многобројни људи из различитих средина и култура и склапају се пријатељства. На њима се могу сазнати ствари о другима, за које нисмо ни слутили да постоје, али се исто толико може открити и научити и о себи. Млад човек се на такмичењима учи одговорности према себи, према земљи коју представља, али и према својим противницима. То је као нека врста витештва, која је, нажалост, у савременом свету нестала из многих подручја свакодневног живота. Лука Милошевић на додели златне медаље, са члановима жирија и својом наставницом Горданом Шобић Нема већег поноса за породицу него да се њихово дете надмеће са најбољима, а то исто, свакако, важи и за професоре и школу коју таква деца представљају. И цело наше друштво, као једна велика породица, морало би да схвати колико је то важно и да код себе развија осећање дужности да младе постиче и усмерава управо у том правцу, да афирмише вредности којима бисмо се сви поносили, уместо да осећамо стид пред појавама које, као нека инфекција, захватају све већи број младих људи. Треба се такмичити знањем и вештином, а не спремношћу на све, без критеријума, без моралних и хуманих ограничења. То је одличан начин за стицање самопоштовања, које нам често недостаје. Зато саветујем све који се осећају спремним и храбрим, па чак и оне који су развили уверење да нису толико храбри, јер и храброст се осваја, да иду на сва такмичења која одговарају њиховим интересовањима, била она спортска или из неких научних и уметничких области, и да се не брину због пораза или успеха; сама чињеница да су изашли на то „борилиште“ показује њихову вредност и спремност.
Циљ образовања требало би да буде достигнуће тачке у којој ће деца и млади моћи да се ослободе страха од грешке и казне која за то следи, јер је најчешћи, природни, пут до знања суочавање са грешкама и њихово превазилажење. Уосталом, човек треба да научи, без комплекса и кривице, да се суочава са оним што не зна и да празнине попуњава знањем, како би једнога дана себе могао да сматра интелектуалцем. Самопоуздање, објективан однос према сопственим могућностима, вештине и упорност у истраживањима, а не само гомилање сувопарних информација, представљају предуслов за достизање врхунца знања. Такав млади човек, а не „база података“ у његовој глави, биће способан да истински упознаје свет и преживи у њему. То треба да знају и наставници и ученици. Зато бих свима поручио – не бојте се неуспеха, не бојте се незнања. Управо је страх од неуспеха оно што до незнања доведе. Тако, временом, и знање које је остало у нама, скривено страхом од туђе процене, полако прелази у заборав и губи своју сврху. Човек који није спреман да закорачи никада неће прећи улицу. А преко улице вас чека цео свет који сте од самог почетка желели да видите својим очима, да осетите како пулсира, да га разумете. А ако вам је и то важно, тамо вас чекају и неке медаље за успешне младе људе. Чему служи Унија средњошколаца Србије?Разговор са Ањом Ковачевић водила Соња Мудрић Поред бројних ваннаставних активности у које је укључена, веома успешног бављења преузетништвом младих, школских пројеката у којима даје свој допринос, Ања Ковачевић, ученица другог разреда Четврте гимназије у Београду, активан је члан Уније средњошколаца Србије. Будући да је реч о организацији која, већ и својим називом, упућује на питања која се тичу нас који управо похађамо средњу школу, замолили смо је да за Супер фора блог исприча нешто о тој организацији и својим мотивима да се укључи у њен рад.
Истина је да међу средњошколцима постоји стигма када је реч о оваквим активностима. Већина верује да су активности овог типа слика политичког активизма младих који се везује уз разне политичке партије и улазак у политику на мала врата. Међутим, ученици могу да се развијају у различитим правцима и није нужно да се неко бави политиком у оном смислу који је већини нас несимпатичан. Многи не знају да Унија средњошколаца Србије пружа могућност едуковања у различитим областима. Сматрам да одбојност према организацијама код средњошколаца долази из страха. Покушавају да мисле тако да не одступају много од просека, како би били прихваћени у друштву, а свако излажење из тог калупа, представља опозицију, као и у политици. То их плаши. А циљ Уније је да ослободи и охрабри младе да развијају личне ставове и уверења и да уче како да их бране и заступају. Ето на чему Унија ради и на чему и ја као активиста тренутно радим. -Шта је твој лични мотив за овај вид деловања у друштву? Опште је мишљење да је у основи такве одлуке каријеризам и лични интерес (брзо и лако напредовање на друштвеној лествици, остваривање добрих веза" са утицајним личностима... знаш већ...) Моји лични мотиви на почетку, када сам се укључила у рад у Унији, били су у потпуности другачији од ових који ме сада покрећу. Првобитно, главни покретач је била жеља за социјализацијом, коју сам осетила након пандемије вируса, изолације која је почела да ме гуши и спутава. Међутим, када сам загребала испод површине, схватила сам да желим да остварим нешто више. Открила сам да ми се пружа могућност да достигнем већа знања у различитим подручјима и желим да се отворим према прилици која ми је пружена. Из досадашњих искустава знам да, како будем напредовала, мотивација ће долазити из различитих извора. На крају, у окружењу које постаје све мање мотивисано за било шта, битно је да је само има. Кад немаш мотивацију, онда немаш ни чему да се надаш. -На који начин ти, као представник младих, можеш, заправо, да допринесеш својој генерацији и ширим интересима заједнице својим ангажовањем у Унији средњошколаца? У могућности сам да допринесем на различите начине. Многи не придају толико значаја вршњачком учењу, а то је у нашем узрасту изузетно битан фактор за многе аспекте живота. Реч која је пренесена са вршњака на вршњака у неформалном разговору може бити веома корисна, а некад и пресудна. Зато је, рецимо, указивање на проблеме, усмеравање пажње младих на њих и покретање иницијативе за њихово решавање, много лакше ако долази од младих, а не од неких старијих ауторитета. Такође, са већим знањем, са информисаношћу, долази до веће сигурности, самопоуздања, и до мање колебљивости пред оним што је нама младима битно. -Зашто је важно да млади буду укључени у друштвена збивања? Млади морају да буду укључени у друштвена збивања, али не на начин како то обично бива, кроз изливе незадовољства и противљења која су понекад неартикулисана. То може бити, а често и јесте, контрапродуктивно. Сматрам да млади треба прво да се образују, затим да објективно сагледају проблеме, да истраже на који начин могу они лично да допринесу њиховом решавању, а онда да предузимају иницијативе и активности како би проблеме отклонили. Све то се не може постићи из удобности своје собе и уз пасивно посматрање и негодовање на то како је нешто неко други урадио. -Можеш ли да нам кажеш нешто о својим досадашњим активностима и доприносима у овој организацији? Тренутно радим на два пројекта. Први је Средњошколци за Средњошколце, који пружа ученицима могућност да стекну прва радна искуства, а и да ,притом, финансијски помогну својим вршњацима. Послодавци који ученицима пружају прилику да се опробају у неким занимањима, донирају новац у Први средњошколски фонд, а од скупљеног новца се финансирају најбољи ученички пројекти. Други пројекат, који ће се, почетком августа, реализовати кроз једну велику летњу школу о одрживом развоју је #EnvironmenTOOL. Носилац овог пројекта су Пријатеља деце Србије. Радујем се овом пројекту јер ћу имати прилику да са младима из целе Србије стичем нова знања из области одрживог развија и заштите животне средине, да учим о разним облицима активизма међу младима и, наравно, да се упознајем и дружим са младима из различитих средина. -Шта су, по твом мишљењу, суштински проблеми у школству генерално, а самим тим и у животу средњошколаца? Школа заузима велики део наше свакодневице, па је природно да има и проблема. Како их стварамо, тако треба и да их решавамо уместо да их непрестано вучемо са собом. Један од важнијих недостатака нашег школства је у томе што не допушта ученику да сазна у чему је добар. Све области које се изучавају су подједнако заступљене и вредноване, од ученика се очекује да у свима пруже и постигну максимум и тако се не оставља ни време ни могућност да ученик открије и утврди своје афинитете, посебну даровитост за неку област, подручје у ком би заиста могао да постигне максимум. И ако је у некој области слаб, ако му постигнућа нису у складу са очекивањима, онда то баца превелику сенку на резултате у оним областима у којима је добар. Зато, уместо да откријемо у чему смо најбољи и да наставимо да се усавршавамо и напредујемо у том правцу, пошто не желимо да у збиру свих постигнућа останемо осредњи, ми морамо да се трудимо да будемо „најбољи“ у свему. Због тога се већина ученика не „пронађе“, а последица тога је да, по некој инерцији, изаберу погрешан пут у наставку школовања .
Не планирам на дуге стазе, већ се трудим да оно што тренутно радим урадим најбоље што могу, а уверена сам да то и јесте прави приступ и да се, кад нешто радиш добро, путеви сами отварају. Очекујем да успешно завршим започете пројекте и на тај начин, својим радом, осигурам место представника Четврте гимназије у Унији средњошколаца Србије.
Есеј Сање Хајдер, ученице четвртог разреда Четврте гимназије у Београду, награђен на Светосавском конкурсу Издавачке куће Pearson Akronolo, на тему: Pros & Cons: „How I feel about remote learning”. Њен рад увршћен је међу 30 најуспешнијих од укупно 346 есеја, колико је приспело на конкурс. Pros&Cons: How I feel about remote learning Remote learning is something that happend, unfortunately, to every student in this world in the past two yaers. When I even hear somebody saying anything about learning from home, I’m not feeling well immidiately. I see one basic quarantine day: my mum shouting how she would gladly kick all of us out off the house, grandmum kniting sweaters, scarves and socks and thanking God that he didn’t fullfiled mum’s previously mentioned wish and dad lying on the couch and defending his precious remote control like it’s pure gold. Thank God that I am kidding. Well, mostly. If you ask me, I have more cons than pros about remote learning, but that is relative. I mean, it’s good that you can wake up 10 minutes before school starts and not wasting your precious time on considering what to wear, what to bring for lunch, not worring that you are going to miss the bus etc. To be honest, all of us at least once have been sitting in front of Google meet and thinking about how that meal that mun served us is too spicy and not really listening about Einsten’s Theory of relativity. But those are benefints of remote learning, aren’t they? About the next thing I am going to mention, everybody will say Oh my God! I would never do that!. But we all know that is one enormous lie. It is obvious that I am speaking about cheating. Students in our generation have developped more effective and modern ways to cheat on exam, which is way to easier from home, but that is something that the digital revolution brings.  Borrowed from: https://www.pexels.com/photo/woman-writing-on-notebook-with-laptop-by-her-side-4050308/ In my opinion, remote learning is something that sort of destroys all the charms of the school age. How can we socialize and hang out with each other if we are all closed in our rooms? In those times, I indeed missed my friends, all of our internal jokes, unintentional outbursts in front, or behind, teachers which turn into unforgettable, epic memories. About the main thing, the learning, I can say that remote learning is disastorous for acquring knowledge. It is impossible to learn anything that way. At home, everything bothers you, distracts you, it is very difficult to concentrate. It makes sense that is cenuries ago, when the first schools were founded, teachers and students were in school for a cetrain time, where they worked effectively. In this situation, we get some materials, which seem to be written in some alien language, we rewrite them and in three days we don’t even remember the heading of the lesson. It is very important to hear the teacher live, an explanation, to be able to ask questions and to understand the essecnce of the lesson. When you go to school, you change the environment, something happens. However, when the whole day is based on one room, which is a bedroom, room for studying, dining room and also a place to rest, time passes slowly, everything is depressing, monotonous and melancholic. But at the same time, time passes so quickly, whether because everything is boring and monotonous, so when that state lasts longer, you don’t know what day or what year it is. The days, and even the time, are wasted in a way.
All in all, I would like remote learning to become history very quickly. Something we will recall and tell our children about, as our grandparents have been talking to us about going to a remote school at night, at dawn, in a meter deep snow, while they were probably accompanied by bears and wolves. By Sanja Hajder IV4 Četvrta Gimnazija u Beogradu Есеј Луке Милошевића, ученика првог разреда Четврте гимназије у Београду, награђен на Светосавском конкурсу Издавачке куће Pearson Akronolo, на тему: Pros & Cons: „How I feel about remote learning” Лука је освојио једну од седам специјалних награда за "Powerful insight". Pros & Cons: How I feel about remote learning Remote learning is, indeed, an interesting phenomenon that never would’ve been accepted had the pandemic not completely changed the entirety of our perception of interpersonal interaction. Most of the people, after being constantly bombarded with gritty news about the new number of infected and the brand new number of those who’ve succumbed to the horrible disease have had no choice but to become pathologically afraid of diseases and human contact. Remote learning would’ve never been accepted if it wasn’t for this prevailing fear among the population; it would’ve been shunned by society, proclaimed to be impractical, inferior to traditional schooling and making students dumber. In this period, however, such methods were enforced on us. I’d say that it’s not really the best reform that could’ve come to schooling. It forces students to spend more time looking at a screen, which they already do! It makes studying harder to organize, because it gives people too much freedom. I may be a grungy conservative high-schooler that constantly looks down on his fellow men, but I think we’ll all agree that, if given the choice, we’d spend all our time doing absolutely nothing. It hasn’t merely ruined the way that the kids study, but it has definitely annihilated the way that children make friends. I’ve always seen people go out after school in my previous school years, which is an occurence that I see rarely in these years.  No, I do indeed not believe that remote learning should become the norm. It has its own primal sin which influences society and youth in a pretty despicable way. It separates people, it distances them, it makes them unable to communicate seriously. People barely ever ask their teacher any questions anymore, and I’d reckon it’s in part due to remote learning. It is, indeed, in a way, a testiment to the glory of mankind and a monument to the future that will be led by the technological oligarchs. It’s a future where men won’t interact with eachother anymore, where man will be able to spend his entire lifetime alone. Such a life will only be possible, thankfully, after most of the primal needs of man are either taken care of or eradicated. Until drones are completely capable of delivering goods directly, until babies can be created in a machine, thus eliminating the need for sex, that future will not even touch mankind. But I do believe that the concept of remote learning and the shenanigans regarding the invention of the „Metaverse“ are nothing but a preparation for this word, an assembly of the parts before the machine is constructed. If I have to say anything positive about remote learning, it’s the fact that it’s made homework a lot easier. People no longer have to stress each other if they’ve written it in the right notebook nor when they shall have to present their work. Everything is laid bare in front of the students’ eyes; the demand, the date, and the „browse“ function to submit the homework. That, I’d say, is the only improvement that remote learning has brought upon schools, albeit perhaps with a snippet of dubious means. Those are my opinions on remote learning, and I’d love to see us avoiding the future where we’re all distant and reliant on a benefactor. However, with the techno-oligarchs already making moves towards that future, the truth is that the game was rigged from the start.
By Luka Milošević I6 Četvrta Gimnazija u Beogradu Anja Azdejković Četvrta gimnazija u Beogradu  Filozofski esej koji je osvojio zlatnu medalju na državnom takmičenju učenika srednjih škola Srbije u pisanju filozofskih eseja na engleskom jeziku - SOFija i Anji obezbedio plasman na Međunarodnu filozofsku olimpijadu u Lisabonu, u maju 2022. Odabrana tema:
In its search for values that will satisfy men‘s pursuit of canonic, absolute and thus dogmatic morality, humanity has created a myriad of moral systems, ideas of good and evil, whose foundations, for Hobbs, lay upon external factors that shape our culture. If we then strip morality of its presupposed monistic omnipresence within one culture, all we are left with, as Hobbs says, are simply words that signify sets of rules that best tell us what’s right or wrong on a very small, isolated scale of time and space. In that sense, ancient morality of virtue, deontological ethics, morality based on Christian dogma or even complete moral pluralism, as different as they might be, have one thing in common – they dominated a certain period of history because of the ability and competence to best suit the needs and of people of that time.
If we look through the development of morality and moral philosophy as a science through the eyes of Leo Strauss, we can analyze ideas of righteousness in a time-space conditioned manner. Following a non-linear pattern, and abandoning the idea of continual ethical progress, helps us see that humans, as beings intertwined with duality of their nature, conceptualize morality as a servant for their needs. Plato and Aristotle, as timeless as they may be, couldn’t escape the influences of empiric perceptions and cultural conditioning. In that sense, although the morality or virtue and ideas of “vita contemplativa”, modesty and functionalism worked well in sustaining and organizing human urges for centuries they were overthrown by other systems because they too were inherently specialized to best suit Athens. The same can then be said about Judeo-Christian, Islamic, Buddhist or any other morality system that doesn’t recognize itself as culture-dependent and pluralistic. To continue reading, click on Read more. Аутор текста: Јана Стојановић 3/4 Похађате трећи или четврти разред престижне београдске гимазије, а Четврта гимазија у Београду то неоспорно јесте у овом тренутку, и питате се, као и многи из ваше генерације, чиме ћете се бавити у животу? Чиме би „требало“ да се бавите у животу? Шта вас уопште занима у мору већ давно познатих и исто толико нових занимања, чију природу, па ни сврху, још увек нисте у потпуности одгонетнули? И шта су, уопште „послови будућности“? Подугачка је листа питања која нас муче, а једно се посебно издваја – да ли одабрати нешто што волимо, па чекати безуспешно какав било посао (јер од нечега се мора живети) или бити „рационалан“ и одабрати професију која нас можда и неће усрећити, али ћемо барем бити „пуни као брод“? Није лако бити у нашој кожи, дефинитивно!
Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.
|
АуториУченици Четврте гимназије у Београду Архива
August 2023
Категорије
All
|
RSS Feed
