SUPER 4A BLOG!
  • Насловна
    • О нама
  • Секције разне
    • Млади предузетници
    • Визуелне уметности
    • Драмска секција >
      • Театар 4 на Инстаграму
    • Креативно писање
    • Дебатни клуб
    • Радознали биолози
  • Представљамо
  • Колумне
    • Кажи ми шта читаш и знаћу...
    • Петак, дан за ТоПиТ'о
    • Разгледница
  • IV у спорту
  • Контакт
Picture

Треба се такмичити знањем и вештином, а не спремношћу на све

7/1/2022

0 Comments

 
На недавно одржаној Европској географској олимпијади, наш ученик Лука Милошевић освојио је златну медаљу и као најбољи европски познавалац географије у категорији јуниора представљаће Европу, Србију, али и Четврту гимназију, на Светској географској олимпијади која ће се одржати од 12. до 18. јула, у организацији Француске.  Ово није прво признање које за своја знања, таленте и умећа Лука доследно прикупља током свог школовања, па смо га замолили да о такмичењима и својим мотивима да учествује у надметањима на највишем нивоу и са њих доноси трофеје, напише коју реч. 
Аутор текста: Лука Милошевић 1/6
Picture
Никада у историји људског рода нисмо досегли оволики ниво међусобне повезаности и блискости. У данашње време се може путовати с краја на крај света за мање од једног дана, а са људима потпуно другачијих народности, вера и обичаја се може разговарати, а да се уопште и не сретну. Таква времена нам доносе незамислив луксуз да се безбрижно башкаримо у нашем привидном знању и да се не трудимо нимало да проширимо видике. Овакав поглед на свет упропастио је велика царства и уништио силна друштва. Људи који сматрају знање ограниченим и који сматрају да су достигли врхунац јесу ограничени и никада неће достићи врхунац. Таква друштва и такви људи ће бити несвесни сопствене пропасти, своје деструктивне задртости и стагнације, која као деменција обухвата појам савременог интелектуалца.

Управо из тог разлога неопходно је да мале земље и „мали“, поносити народи као што је српски, интензивно раде на свом непрестаном унапређивању. Понос се не може остваривати и чувати нерадом, већ је неопходно да се уложи времена, новца и труда не би ли се нешто могло сматрати поштовања вредним достигнућем једне личности или народа. А баш тиме би се наша мала земља могла дичити. Можда нисмо најбогатији као Американци, највећи као Руси или највреднији као Кинези, али наша деца, ипак, редовно одлазе у тај „велики свет“, праћена својим тренерима и учитељима, да се у вештинама и знањима огледају са бројном другом децом из тих напредних, развијених и економски неупоредиво моћнијих земаља и враћају се кући са медаљама и наградама. Ово доба, када наша деца, будуће генерације српског народа, у инат свим песимистичким тужбалицама обелодањују свету да је Србија на врху, славно је доба за живот, и њиме треба свако да се води. Треба да се оканемо грешака из прошлости и међусобне мржње и треба да шаљемо своју децу, уместо у ратове, у пријатељско надметање знањем, идејама, креативношћу, сналажљивошћу, уз  међусобно уважавање и поштовање. То једнако важи и за одрасле, који младима морају да пруже пример како се снагом интелекта, одмерава човек са човеком. И у тој борби морамо имати у свести ко смо, морамо знати зашто смо поносни на своју земљу, уместо да се по инерцији размећемо симболима, а да и не знамо њихово значење,  и морамо, без уображености, али и без лажне скромности, јасно сагледати своје место у свету у ком млади из Србије, већ традиционално освајају трофеје, било својим спортским умећем, било знањем.
Такмичења пружају много шири увид у свет, него што то на први поглед изгледа. На њима се упознају многобројни људи из различитих средина и култура и склапају се пријатељства. На њима се могу сазнати ствари о другима, за које нисмо ни слутили да постоје,  али се исто толико може открити и научити и о себи. Млад човек се на такмичењима учи одговорности према себи, према земљи коју представља, али и према својим противницима. То је као нека врста витештва, која је, нажалост, у савременом свету нестала из многих подручја свакодневног живота.
Лука Милошевић на додели златне медаље, са члановима жирија и својом наставницом Горданом Шобић
Нема већег поноса за породицу него да се њихово дете надмеће са најбољима, а то исто, свакако, важи и за професоре и школу коју таква деца представљају. И цело наше друштво, као једна велика породица, морало би да схвати колико је то важно и да код себе развија осећање дужности да младе постиче и усмерава управо у том правцу, да афирмише вредности којима бисмо се сви поносили, уместо да осећамо стид пред појавама које, као нека инфекција, захватају све већи број младих људи. Треба се такмичити знањем и вештином, а не спремношћу на све, без критеријума, без моралних и хуманих ограничења. То је одличан начин за стицање самопоштовања, које нам често недостаје. Зато саветујем све који се осећају спремним и храбрим, па чак и оне који су развили уверење да нису толико храбри, јер и храброст се осваја, да иду на сва такмичења која одговарају њиховим интересовањима, била она спортска или из неких научних и уметничких области, и да се не брину због пораза или успеха; сама чињеница да су изашли на то „борилиште“  показује њихову вредност и спремност.
Циљ образовања требало би да буде достигнуће тачке у којој ће деца и млади моћи да се ослободе страха од грешке и казне која за то следи, јер је најчешћи, природни, пут до знања суочавање са грешкама и њихово превазилажење. Уосталом, човек треба да научи, без комплекса и кривице, да се суочава са оним што не зна и да празнине попуњава знањем, како би једнога дана себе могао да сматра интелектуалцем. Самопоуздање, објективан однос према сопственим могућностима, вештине и упорност у истраживањима, а не само гомилање сувопарних информација, представљају предуслов за достизање врхунца знања. Такав млади човек, а не „база података“ у његовој глави, биће способан да истински упознаје свет и преживи у њему.  То треба да знају и наставници и ученици. Зато бих свима поручио – не бојте се неуспеха, не бојте се незнања. Управо је страх од неуспеха оно што до незнања доведе. Тако, временом, и знање које је остало у нама, скривено страхом од туђе процене, полако прелази у заборав и губи своју сврху. Човек који није спреман да закорачи никада неће прећи улицу. А преко улице вас чека цео свет који сте од самог почетка желели да видите својим очима, да осетите како пулсира, да га разумете. А ако вам је и то важно, тамо вас чекају и неке медаље за успешне младе људе.
​​
0 Comments

Your comment will be posted after it is approved.


Leave a Reply.

    Аутори

    Ученици Четврте гимназије у Београду
    и наставници-ментори

    Архива

    February 2025
    October 2024
    August 2023
    May 2023
    December 2022
    July 2022
    June 2022
    April 2022
    March 2022
    February 2022
    November 2021

    Категорије

    All
    Другачији од других
    Конкурси
    Међународна такмичења
    Међународни образовни програми
    Млади аутори

    RSS Feed

Powered by Create your own unique website with customizable templates.
  • Насловна
    • О нама
  • Секције разне
    • Млади предузетници
    • Визуелне уметности
    • Драмска секција >
      • Театар 4 на Инстаграму
    • Креативно писање
    • Дебатни клуб
    • Радознали биолози
  • Представљамо
  • Колумне
    • Кажи ми шта читаш и знаћу...
    • Петак, дан за ТоПиТ'о
    • Разгледница
  • IV у спорту
  • Контакт