​У писменом задатку о сатиричној прози Радоја Домановића Вера се поиграла стилом овог писца. У њеној причи препознајемо његову јеткост ироније, критичку оштрицу заоденуту у једноставну нарацију прожету алузијама на свакодневицу коју препознајемо, као и забринутост над стварношћу која се иза те нарације скрива. Све су то елементи који указују на њен критички однос према свету у ком живи и њено умеће да све то преточи у нову, уметничку стварност. 

       Ветрењаче живе у равницама, чине их уздигнутим и поноснијим, јер ветар нема где да се сакрије... Док их покреће, ветар ствара енергију по мери човека...
       Да ли су борци са ветрењачама луди занесењаци који желе свет да учине бољим или желе свет по својој мери? Да ли у мени живи ова борба? Борба у којој као Дон Кихот корачам путем своје истине, путем испреплетаним снажним жељама које ме воде и покрећу... Али куда? Баш тамо, дубоко до моје борбе, до мојих страхова од тих жеља које се несмотрено и вртоглаво смењују. Вичем, али ме не чују! Да их зауставим, не умем и не успевам. Када ме обузму и уплаше, поново схватим да сам сама, да нема малог мудрог неспретњаковића Санчо Пансе да ми помогне. Само чујем како одзвања“ не дозволи да не можеш“! Суочи се са својим жељама и немирима. Можда је ово пут до суштине или само пут по инерцији вођен жељама које ме спотичу. Схватам! Туђе очи инспиришу моје постојање… Kроз њих долази мој мир. Тек када их угледам знам да могу да напредујем... Спокој... Опет немир и борба... Поново сама пролазим кроз вртлог својих жеља, ношена снагом којој сама не могу да се одупрем. Зато маштам да направим изложбу мојих жеља и страхова, да их освестим! Да изложим дрвену пеглу, преслицу, камени млин за брашно и наравно моју ветрењачу. Знам да неће стати на тако малом простору... Зато је остављам у своје визије и идеје утемељене на племенитости непрекидног окретања. Сада схватам. Ја се не плашим својих ветрењача. Нисам борац са ветрењачама, ја сам борац за моје ветрењаче, јер су оне извор мог постојања и мојих малих-великих потреба.
       А ветар? Ветар је бесплатан! Он покреће моју ветрењачу заједно са мном. Док поносно стојим поред своје ветрењаче спокојна и без намере да је победим схватам да сам своја и да постајем личност.

Верујемо да многи међу вама воле епску фантастику. Неки је радо читају, а неки се одваже и да је пишу. Наша ученица трећег разреда, Бојана Петковић, у једном тренутку је пожелела да и сама створи тај свет између магије и стварности, да оживи неке своје јунаке у вечитој борби између добра и зла и прати их и усмерава, у тренуцима надахнућа, док остварују неке њене жеље и бију праведне битке за општу добробит.
Осим што воли да чита и пише, Бојана се бави многим занимљивим стварима, а једна од њих је стреличарство. Делом је и оно заслужно за избор књижевног жанра који је у овом тренутку толико привлачи. Има у томе нешто витешко, што није баш често присутно у данашњем свету. 

​Заправо, чиме год да се бавим, увек размишљам о писању. Иако до сада нисам објавила роман, волела бих да и други, читајући ове одломке, пожеле да прочитају „Приче из Гарилије“ и  доживе моју игру у целини. Ко зна, можда једног дана на полици неке књижаре осване и моја књига...“

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

​Страхиња Петковић воли да пише песме. У њима најчешће поставља питања на која је тешко наћи одговор, суочава се са собом и људима и покушава да демистификује табу теме везане за онострано и за људске страхове који проистичу из сусрета са непознатим. Интересује га амбивалентност људске природе, склоност човека ка девијантном понашању, све што није прихватљиво, а ипак постоји. Међу мотивима, којима је у овој фази песничког истраживања заокупљен, доминантан је мотив коначности живота, што није уобичајено за тако младе људе, али како сам каже, то је његов начин да се без страха суочи са пролазношћу. Тренутно тако пише и зато што је фасциниран поезијом и приповедачком прозом Едгара Алана Поа, па су његове песничке творевине заправо „нешто између“ – поезија прожета приповедањем и приповедање прожето елементима лирике.

​Било је тмурно новембарско јутро. Дуго сам се, са нестрпљењем, спремала за пут ишчекујући да и тата буде спреман. „Хоћемо ли?”, упитао ме је коначно.  “Идемо”, одговорила сам,  дограбила ствари и за тили час се сместила у кола. Полако смо кренули. Са мојим татом све мора да буде сигурно и полако. Чекао нас је дуг пут и то је трајало и трајало. “За колико смо тамо?”, упитала сам нестрпљиво.  “За шест сати, надам се. Не брини ништа, брзо ће то проћи, одмарај се уместо да стално гледаш на сат,” рекао ми је тата. Нисам имала другог избора, него да га послушам. Ставила сам слушалице, пустила музику и одлучила да се максимално опустим. И успело је. Затворила сам очи и утонула у дубок сан.
Пробудио ме је рески звук кочница и татин узвик. Тргла сам се из сна и престрављено погледала око себе. Схватила сам да смо на аутопуту. Испред татиних кола угледала сам престрављено, укочено лице са најкрупнијим зеленим очима које сам видела у животу. Девојка мојих година стајала је као хипнотисана. Као да јој нешто није дало да се помери. И даље памтим јарко црвену мараму, са наранџастим цветовима,  коју је носила на глави. Спустила сам поглед и видела да за руку држи малог дечака. Претпоставила сам да јој је то млађи брат. Одмах се видело да нису одавде. Изгледали су неухрањено, очигледно је било да су уплашени и да се смрзавају, што од страха, што од хладноће. Често сам слушала о избеглицама, али ово је било први пут да их гледам право у лице. Девојчица и дечак су нас само бледо посматрали. То је трајало само трен, а мени се чинило да траје дуго. Тата се прибрао од шока и наглог кочења и насред пута изашао из кола како би их умирио и пружио им било какву помоћ. Видело се да им је то било потребно.
А онда се догодило нешто што нисам очекивала. У тренутку када је тата закорачио према њима, девојка је зграбила дечака у наручје и заједно са њим отрчала у правцу шуме, која се налазила поред аутопута. Посрнула је два-три пута и нестала. Седела сам у колима и целу ситуацију немо посматрала у недоумици да ли се све то стварно догодило. Одједном сам чула мноштво бесних људи који вичу и трубе из својих топлих кола, нервозно чекајући да мој тата покрене свој ауто који је, без икаквог упозорења, стајао на аутопуту. Бацивши још један поглед према шуми, тата је слегао раменима, одмахнуо руком према колони која је брујала, а онда се вратио у кола и покренуо их. Наставили смо пут без речи. Нисам знала шта да мислим. Само сам ћутала. Обоје смо ћутали. И у тој тишини некако сам се смирила и опет заспала. Уснила сам сан о овој деци. Сањала сам да их познајем са телевизије, да су то деца из Сирије, чији су родитељи погинули у страшном рату. Остали су сами. Девојчица мојих година брине о млађем брату који још нема шест година. Дошли су у Србију у потрази за миром, местом без бомби, бољим животом. Трагали су за обећаном земљом. Прошли су кроз пакао на путу до ње. Били су исцрпљени физички, али и психички. Имали су само једно дуго и морали су да се држе заједно. Нису имали времена за размишљање о себи и својим емоцијама, а то им је итекако било потребно. Немају дом ни родбину и морали су да напусте вековно огњиште, изложени ризику да постану плен злих људи. Имала сам огромну жељу да им помогнем и да им кажем да је Србија заиста права земља за њих. Да ће им пружити топло уточиште које траже, образовање и сигурнији, безбедан живот. Хтела сам да им то кажем, да објасним да нема разлога да беже од мене, али они су, као и у реалности која се управо догодила, и у мом сну нестајали негде у даљини.

Тата ме је пробудио из сна и рекао ми да понесем своје ствари. „Стигли смо“, рекао је кратко. Замишљена, под утиском сна и догађаја на аутопуту, ћутке сам изашла из кола. Ништа нисам питала тату, али нисам престала да мислим о девојчици и малом дечаку. Сигурна сам да ни тата није. Ипак, само смо ћутали.
​Иако је прошло доста времена од овог догађаја, не престајем да мислим о њима. Волела бих да сам имала прилику да попричам са њима. Да сазнам њихова имена, одакле су, зашто су овде, у Србији. Желим да сазнам њихову животну причу, да им кажем да су могли да верују мени и тати, да смо заиста имали само добру намеру.
Док ходам градом, у непознатим лицима тражим њихове залеђене погледе. Тражим оне велике, укочене, зелене очи које би у некој другој прилици сигурно биле нестварно лепе. Не престајем да их тражим зато што знам да ти хладни погледи нису такви због хладноће у срцу, већ због несреће коју су та јадна деца доживела. Занима ме каква је њихова судбина, јесу ли још увек заједно, чувају ли једно друго, јесу ли живи. Како ли онај мали дечак подноси све ово? Надам се да ћу једног дана имати прилику да им саопштим све лепе речи које ми леже на срцу. Желим да верујем да нису погрешили што су дошли у моју земљу. ​