Бојанине приче из Гарилије

Верујемо да многи међу вама воле епску фантастику. Неки је радо читају, а неки се одваже и да је пишу. Наша ученица трећег разреда, Бојана Петковић, у једном тренутку је пожелела да и сама створи тај свет између магије и стварности, да оживи неке своје јунаке у вечитој борби између добра и зла и прати их и усмерава, у тренуцима надахнућа, док остварују неке њене жеље и бију праведне битке за општу добробит.
Осим што воли да чита и пише, Бојана се бави многим занимљивим стварима, а једна од њих је стреличарство. Делом је и оно заслужно за избор књижевног жанра који је у овом тренутку толико привлачи. Има у томе нешто витешко, што није баш често присутно у данашњем свету. 

Замолили смо је да са нама подели бар неки кратак одломак из своје књиге и да нам каже и коју реч о себи: 
„Моју свакодневицу често испуњавају мисли о другим световима, било да су то они о којима читам у књигама или они које ја сама стварам. Моје писање започело је као игра и надам се да ће то остати. Нисам ни примећивала да у томе има нечег нарочитог, напросто сам се играла, док ме једна драга особа којој верујем није подстакла да се томе посветим. Тада сам схватила да моје приче могу постати и нешто више од игре. Овакав какав је, свет је веома инспиративан и у њему се може наћи безброј тема, али мене често инспиришу и људи које свакодневно срећем,  а понекад и мој пас, такође. Инспирацију налазим и у стреличарству и сазнањима која стичем на тренингу, јер ту се не увежбава само вештина, већ се учи и о животу уопште. 

​Заправо, чиме год да се бавим, увек размишљам о писању. Иако до сада нисам објавила роман, волела бих да и други, читајући ове одломке, пожеле да прочитају „Приче из Гарилије“ и  доживе моју игру у целини. Ко зна, можда једног дана на полици неке књижаре осване и моја књига...“

"Приче из Гарилије" - одломци

Кратак опис Бојаниног романа:
Гарилија је предивна земља, али у њој влада рат. Чак и када је мир, он је само привидан. Под Зарконовом диктатуром, народ Гарилије живи у страху, али и у нади да ће се испунити пророчанство древног краља Молинтеја. Када Калита, кћерка краља Заркона, реши да се са својим пријатељима успротиви свом оцу и његовом тиранству, она схвата колико је тежак пут који се мора прећи до остварење сна о миру, општем добру и љубави међу људима. Њена борба је двострука – са једне стране бори се против свог оца, а са друге против  неповерење и неправедних оптужби да је преваранткиња која остварује неки Зарконов тајни план, јер кћерка једног диктатора не може бити много другачија од свог оца. У тој борби Калита  сазрева у девојку вредну поштовања.

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

...
Племе Земља чинили су људи чудни, уврнути, живели су, али нису сви  налазили сврху. Били су бесмртни, паметни, али им то није много вредело. Жудели су за нечим, а ни сами нису знали за чим. Били су добри борци, лукави, жедни моћи. Поред свега тога знали су за љубав, али и за мржњу.
Због бесмртног живота више су спознали мржњу и једино што им је остало на том празном месту је жеља за владавином.
„Чуо сам много прича о вама, Гарилијанцима, већина правила вам се темељи на части. Да ли је тачно да вас изгнају ако прекршите обећање?“
„Тако некако, обећање дато племену носи такву одговорност. Мада мислим да то не треба да буде тако. Не волим када ме људи изневере, али људи греше. Мислим да ниси то хтео да ме питаш.“

​„Да, тако је . Моје питање је како и зашто си помогао неком толико различитим од себе?“
Након паузе одговорио је: „Зато што смо сви са исте планете, дуго смо живели у миру, свако за себе. Било је времена кад нисмо ни знали једни за друге. А сада, ако се овако настави планета ће остати без ичега, опустошена. Желим да поправим то стање.“
„Донекле разумем твоје разлоге, али требаће ми неко време да схватим у потпуности.“ , рече Алтимијер.
„Поруку остављам у нади да ће је неко од Гарилијанаца наћи. Био сам једини Галиријанац који је рођен са моћима које ми омогућују овладавање техником печаћења. Једног дана нешто је пошло наопако, можда због тога што су то моћи Гарилијанаца, свако из лозе мог пријатеља Гарилијана имао је ознаку на руци. Нисам сигуран зашто је то тако испало, али желим да саопштим ако си баш ти ту, са том ознаком, испред мене да се не завараваш. Неће те та ознака учинити вођом краљевства, већ оно што заиста јеси.
Надам се да у Гарилији влада мир и склад, а не рат као из мог детињства.“
Моје последње речи, али не и мисли. Као што рекох, ово је прича о почетку, златном добу и крају Гарилије. То је прича о Гарилији какву ја знам. Тад у том тренутку сам схватила колико ће ми пријатељи, моја мајка, моја породица недостајати. Поред тога, Гарилијо, најлепша земљо нећу те заборавити. Ова стрела судбине води ме тамо где треба да будем не дајући ми избор који би без сумње да постоји био да останем овде где моје срце жели. Нећу заборавити Земљу краљева, Старе планине Гарилије дивну стару, а опет младу шуму Тандаји, реку Линти и многобројне твоје лепоте.
Људе којима си подарила место живљења, све људе које знам, нећу заборавити. Ово није опроштај него залог да ћу се вратити, у то сам сигурна.
...

...
„Не, нико није преузео кривицу на себе, а и зашто би? Били смо на крају рата, нико није хтео да се сукоб поново распламса. Иако се радовао примирју, истовремено сам и патио јер сам изгубио најбољег пријатеља. “, стиснуо је јако шаку. „Кукавица, која није могла да га погледа у очи! Кукавица која нема части!“
Причу о племену Ламен свако дете зна. Уобичајена прича о племену невероватних способности, за коју се баш зато и  веровало да је обична прича за децу. Причало се да припадници Ламена поседују моћ преображаја у животиње. Причало се још и да су се окомили на остале, чак и да су им се и Људи придружили у том нападу. Иако је та сумња касније одбачена, остао је траг у сећању народа да су сви Људи жедни моћи, што није било тачно. Таквих је појединаца било свуда, у сваком племену, али то није карактеристика која  описује племе у целини.
Посматрала је пејзаж испред себе, далеко испред себе. Дивне ливаде, бујне шуме и у близини неколико кућа. Тако су биле малене у њеним очима! Река Линти блистала је попут дијаманата. Сунце снажно сија, али не заслепљује. Тек понеки облачак замрачи небеско велико, жуто око. Видела је људе у врту испод. Марљиво су садили и заливали цвеће, на лицима су им се оцртавали осмеси. ,,Ова земља познаје рат'', помислила је,  ,,а опет, пуна је лепоте! Само природа може бити овако савршена! У њој нема одступања, али има случајности.''
Случајност.
Шта је у ствари случајност? Многе догађаје, животне појаве, природне катасртофе али и исконску срећу једни објашњавају случајностима, други веле да случајности не постоје и да се све дешава са разлогом, а трећи кажу да судбину не можеш променити илити од ње побећи.
Онда је старац из торбе извукао неки необични инструмент. Калита и Баки никад нису видели ништа слично.  Ни после много времена нису заборавили тај слатки звук. Кад је ставио прсте на струне тог чудноватог инструмента, помислили су како им је мелодија позната, али се никад нису досетили одакле. Запевао је, глас му је био помало храпав, нагризен временом, али и даље веома леп. Убрзо су заспали, заборавивши на опрез. Ујутру старца није било, а деци је било жао што га нису питали за име. И много година касније могли су призвати звук његовог гласа и инструмента у својим мислима, али га нису поново срели. Питали су се да ли је могуће да је то заправо био један од њих и да је само променио изглед.
Из мрачног дела пећине зачуо се глас који је узвикнуо: „Ја сам !“, а на светлост свеће  изашао је високи човек средњих година. Баки је, склонивши поглед са човека, одмах погледао Калиту. На њеном лицу виделе су се помешане емоције, срећа, зачуђеност, неверица, туга. Њене очи нису веровале да гледају старог учитеља.
 „Не знам. Реци ми, знамо ли се однекуд? Мислим да сам те већ видела раније.“
„Да, једном давно, у палати. Кад сам био део краљевске гарде.“
Калита се тада присетила, заиста јесте. Видео се понос на његовом лицу, али и гађење. Знала је да је отпор настао само из жеље за бољим животом.
 „Не, није просто. Има разлике између памети, лудости и мудрости. Постоји много прича о њему, али ни једна не приповеда о његовој далекој прошлости. Он јесте мудар, више пута сам то увидела у ситуацијама у којим се понашао као отац, а не као владар. Многи мисле да је луд, а не мудар.“
​...