​У писменом задатку о сатиричној прози Радоја Домановића Вера се поиграла стилом овог писца. У њеној причи препознајемо његову јеткост ироније, критичку оштрицу заоденуту у једноставну нарацију прожету алузијама на свакодневицу коју препознајемо, као и забринутост над стварношћу која се иза те нарације скрива. Све су то елементи који указују на њен критички однос према свету у ком живи и њено умеће да све то преточи у нову, уметничку стварност. 

       Ветрењаче живе у равницама, чине их уздигнутим и поноснијим, јер ветар нема где да се сакрије... Док их покреће, ветар ствара енергију по мери човека...
       Да ли су борци са ветрењачама луди занесењаци који желе свет да учине бољим или желе свет по својој мери? Да ли у мени живи ова борба? Борба у којој као Дон Кихот корачам путем своје истине, путем испреплетаним снажним жељама које ме воде и покрећу... Али куда? Баш тамо, дубоко до моје борбе, до мојих страхова од тих жеља које се несмотрено и вртоглаво смењују. Вичем, али ме не чују! Да их зауставим, не умем и не успевам. Када ме обузму и уплаше, поново схватим да сам сама, да нема малог мудрог неспретњаковића Санчо Пансе да ми помогне. Само чујем како одзвања“ не дозволи да не можеш“! Суочи се са својим жељама и немирима. Можда је ово пут до суштине или само пут по инерцији вођен жељама које ме спотичу. Схватам! Туђе очи инспиришу моје постојање… Kроз њих долази мој мир. Тек када их угледам знам да могу да напредујем... Спокој... Опет немир и борба... Поново сама пролазим кроз вртлог својих жеља, ношена снагом којој сама не могу да се одупрем. Зато маштам да направим изложбу мојих жеља и страхова, да их освестим! Да изложим дрвену пеглу, преслицу, камени млин за брашно и наравно моју ветрењачу. Знам да неће стати на тако малом простору... Зато је остављам у своје визије и идеје утемељене на племенитости непрекидног окретања. Сада схватам. Ја се не плашим својих ветрењача. Нисам борац са ветрењачама, ја сам борац за моје ветрењаче, јер су оне извор мог постојања и мојих малих-великих потреба.
       А ветар? Ветар је бесплатан! Он покреће моју ветрењачу заједно са мном. Док поносно стојим поред своје ветрењаче спокојна и без намере да је победим схватам да сам своја и да постајем личност.

​Заправо, чиме год да се бавим, увек размишљам о писању. Иако до сада нисам објавила роман, волела бих да и други, читајући ове одломке, пожеле да прочитају „Приче из Гарилије“ и  доживе моју игру у целини. Ко зна, можда једног дана на полици неке књижаре осване и моја књига...“

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

​„Да, тако је . Моје питање је како и зашто си помогао неком толико различитим од себе?“
Након паузе одговорио је: „Зато што смо сви са исте планете, дуго смо живели у миру, свако за себе. Било је времена кад нисмо ни знали једни за друге. А сада, ако се овако настави планета ће остати без ичега, опустошена. Желим да поправим то стање.“
„Донекле разумем твоје разлоге, али требаће ми неко време да схватим у потпуности.“ , рече Алтимијер.
„Поруку остављам у нади да ће је неко од Гарилијанаца наћи. Био сам једини Галиријанац који је рођен са моћима које ми омогућују овладавање техником печаћења. Једног дана нешто је пошло наопако, можда због тога што су то моћи Гарилијанаца, свако из лозе мог пријатеља Гарилијана имао је ознаку на руци. Нисам сигуран зашто је то тако испало, али желим да саопштим ако си баш ти ту, са том ознаком, испред мене да се не завараваш. Неће те та ознака учинити вођом краљевства, већ оно што заиста јеси.
Надам се да у Гарилији влада мир и склад, а не рат као из мог детињства.“
Моје последње речи, али не и мисли. Као што рекох, ово је прича о почетку, златном добу и крају Гарилије. То је прича о Гарилији какву ја знам. Тад у том тренутку сам схватила колико ће ми пријатељи, моја мајка, моја породица недостајати. Поред тога, Гарилијо, најлепша земљо нећу те заборавити. Ова стрела судбине води ме тамо где треба да будем не дајући ми избор који би без сумње да постоји био да останем овде где моје срце жели. Нећу заборавити Земљу краљева, Старе планине Гарилије дивну стару, а опет младу шуму Тандаји, реку Линти и многобројне твоје лепоте.
Људе којима си подарила место живљења, све људе које знам, нећу заборавити. Ово није опроштај него залог да ћу се вратити, у то сам сигурна.
...

...
„Не, нико није преузео кривицу на себе, а и зашто би? Били смо на крају рата, нико није хтео да се сукоб поново распламса. Иако се радовао примирју, истовремено сам и патио јер сам изгубио најбољег пријатеља. “, стиснуо је јако шаку. „Кукавица, која није могла да га погледа у очи! Кукавица која нема части!“
Причу о племену Ламен свако дете зна. Уобичајена прича о племену невероватних способности, за коју се баш зато и  веровало да је обична прича за децу. Причало се да припадници Ламена поседују моћ преображаја у животиње. Причало се још и да су се окомили на остале, чак и да су им се и Људи придружили у том нападу. Иако је та сумња касније одбачена, остао је траг у сећању народа да су сви Људи жедни моћи, што није било тачно. Таквих је појединаца било свуда, у сваком племену, али то није карактеристика која  описује племе у целини.
Посматрала је пејзаж испред себе, далеко испред себе. Дивне ливаде, бујне шуме и у близини неколико кућа. Тако су биле малене у њеним очима! Река Линти блистала је попут дијаманата. Сунце снажно сија, али не заслепљује. Тек понеки облачак замрачи небеско велико, жуто око. Видела је људе у врту испод. Марљиво су садили и заливали цвеће, на лицима су им се оцртавали осмеси. ,,Ова земља познаје рат'', помислила је,  ,,а опет, пуна је лепоте! Само природа може бити овако савршена! У њој нема одступања, али има случајности.''
Случајност.
Шта је у ствари случајност? Многе догађаје, животне појаве, природне катасртофе али и исконску срећу једни објашњавају случајностима, други веле да случајности не постоје и да се све дешава са разлогом, а трећи кажу да судбину не можеш променити илити од ње побећи.
Онда је старац из торбе извукао неки необични инструмент. Калита и Баки никад нису видели ништа слично.  Ни после много времена нису заборавили тај слатки звук. Кад је ставио прсте на струне тог чудноватог инструмента, помислили су како им је мелодија позната, али се никад нису досетили одакле. Запевао је, глас му је био помало храпав, нагризен временом, али и даље веома леп. Убрзо су заспали, заборавивши на опрез. Ујутру старца није било, а деци је било жао што га нису питали за име. И много година касније могли су призвати звук његовог гласа и инструмента у својим мислима, али га нису поново срели. Питали су се да ли је могуће да је то заправо био један од њих и да је само променио изглед.
Из мрачног дела пећине зачуо се глас који је узвикнуо: „Ја сам !“, а на светлост свеће  изашао је високи човек средњих година. Баки је, склонивши поглед са човека, одмах погледао Калиту. На њеном лицу виделе су се помешане емоције, срећа, зачуђеност, неверица, туга. Њене очи нису веровале да гледају старог учитеља.
 „Не знам. Реци ми, знамо ли се однекуд? Мислим да сам те већ видела раније.“
„Да, једном давно, у палати. Кад сам био део краљевске гарде.“
Калита се тада присетила, заиста јесте. Видео се понос на његовом лицу, али и гађење. Знала је да је отпор настао само из жеље за бољим животом.
 „Не, није просто. Има разлике између памети, лудости и мудрости. Постоји много прича о њему, али ни једна не приповеда о његовој далекој прошлости. Он јесте мудар, више пута сам то увидела у ситуацијама у којим се понашао као отац, а не као владар. Многи мисле да је луд, а не мудар.“
​...

​Било је тмурно новембарско јутро. Дуго сам се, са нестрпљењем, спремала за пут ишчекујући да и тата буде спреман. „Хоћемо ли?”, упитао ме је коначно.  “Идемо”, одговорила сам,  дограбила ствари и за тили час се сместила у кола. Полако смо кренули. Са мојим татом све мора да буде сигурно и полако. Чекао нас је дуг пут и то је трајало и трајало. “За колико смо тамо?”, упитала сам нестрпљиво.  “За шест сати, надам се. Не брини ништа, брзо ће то проћи, одмарај се уместо да стално гледаш на сат,” рекао ми је тата. Нисам имала другог избора, него да га послушам. Ставила сам слушалице, пустила музику и одлучила да се максимално опустим. И успело је. Затворила сам очи и утонула у дубок сан.
Пробудио ме је рески звук кочница и татин узвик. Тргла сам се из сна и престрављено погледала око себе. Схватила сам да смо на аутопуту. Испред татиних кола угледала сам престрављено, укочено лице са најкрупнијим зеленим очима које сам видела у животу. Девојка мојих година стајала је као хипнотисана. Као да јој нешто није дало да се помери. И даље памтим јарко црвену мараму, са наранџастим цветовима,  коју је носила на глави. Спустила сам поглед и видела да за руку држи малог дечака. Претпоставила сам да јој је то млађи брат. Одмах се видело да нису одавде. Изгледали су неухрањено, очигледно је било да су уплашени и да се смрзавају, што од страха, што од хладноће. Често сам слушала о избеглицама, али ово је било први пут да их гледам право у лице. Девојчица и дечак су нас само бледо посматрали. То је трајало само трен, а мени се чинило да траје дуго. Тата се прибрао од шока и наглог кочења и насред пута изашао из кола како би их умирио и пружио им било какву помоћ. Видело се да им је то било потребно.
А онда се догодило нешто што нисам очекивала. У тренутку када је тата закорачио према њима, девојка је зграбила дечака у наручје и заједно са њим отрчала у правцу шуме, која се налазила поред аутопута. Посрнула је два-три пута и нестала. Седела сам у колима и целу ситуацију немо посматрала у недоумици да ли се све то стварно догодило. Одједном сам чула мноштво бесних људи који вичу и трубе из својих топлих кола, нервозно чекајући да мој тата покрене свој ауто који је, без икаквог упозорења, стајао на аутопуту. Бацивши још један поглед према шуми, тата је слегао раменима, одмахнуо руком према колони која је брујала, а онда се вратио у кола и покренуо их. Наставили смо пут без речи. Нисам знала шта да мислим. Само сам ћутала. Обоје смо ћутали. И у тој тишини некако сам се смирила и опет заспала. Уснила сам сан о овој деци. Сањала сам да их познајем са телевизије, да су то деца из Сирије, чији су родитељи погинули у страшном рату. Остали су сами. Девојчица мојих година брине о млађем брату који још нема шест година. Дошли су у Србију у потрази за миром, местом без бомби, бољим животом. Трагали су за обећаном земљом. Прошли су кроз пакао на путу до ње. Били су исцрпљени физички, али и психички. Имали су само једно дуго и морали су да се држе заједно. Нису имали времена за размишљање о себи и својим емоцијама, а то им је итекако било потребно. Немају дом ни родбину и морали су да напусте вековно огњиште, изложени ризику да постану плен злих људи. Имала сам огромну жељу да им помогнем и да им кажем да је Србија заиста права земља за њих. Да ће им пружити топло уточиште које траже, образовање и сигурнији, безбедан живот. Хтела сам да им то кажем, да објасним да нема разлога да беже од мене, али они су, као и у реалности која се управо догодила, и у мом сну нестајали негде у даљини.

Тата ме је пробудио из сна и рекао ми да понесем своје ствари. „Стигли смо“, рекао је кратко. Замишљена, под утиском сна и догађаја на аутопуту, ћутке сам изашла из кола. Ништа нисам питала тату, али нисам престала да мислим о девојчици и малом дечаку. Сигурна сам да ни тата није. Ипак, само смо ћутали.
​Иако је прошло доста времена од овог догађаја, не престајем да мислим о њима. Волела бих да сам имала прилику да попричам са њима. Да сазнам њихова имена, одакле су, зашто су овде, у Србији. Желим да сазнам њихову животну причу, да им кажем да су могли да верују мени и тати, да смо заиста имали само добру намеру.
Док ходам градом, у непознатим лицима тражим њихове залеђене погледе. Тражим оне велике, укочене, зелене очи које би у некој другој прилици сигурно биле нестварно лепе. Не престајем да их тражим зато што знам да ти хладни погледи нису такви због хладноће у срцу, већ због несреће коју су та јадна деца доживела. Занима ме каква је њихова судбина, јесу ли још увек заједно, чувају ли једно друго, јесу ли живи. Како ли онај мали дечак подноси све ово? Надам се да ћу једног дана имати прилику да им саопштим све лепе речи које ми леже на срцу. Желим да верујем да нису погрешили што су дошли у моју земљу. ​