Из пoeтске радионице Страхиње Петковића

​Страхиња Петковић воли да пише песме. У њима најчешће поставља питања на која је тешко наћи одговор, суочава се са собом и људима и покушава да демистификује табу теме везане за онострано и за људске страхове који проистичу из сусрета са непознатим. Интересује га амбивалентност људске природе, склоност човека ка девијантном понашању, све што није прихватљиво, а ипак постоји. Међу мотивима, којима је у овој фази песничког истраживања заокупљен, доминантан је мотив коначности живота, што није уобичајено за тако младе људе, али како сам каже, то је његов начин да се без страха суочи са пролазношћу. Тренутно тако пише и зато што је фасциниран поезијом и приповедачком прозом Едгара Алана Поа, па су његове песничке творевине заправо „нешто између“ – поезија прожета приповедањем и приповедање прожето елементима лирике.

​Сањам

​Сањам да лебдим,
Спокојно, мирно,
безбрижно,
не осећам ништа.
Ипак, постоји нешто црно,
у даљини,
вреба као лисица.
Чека свој плен, свог зеца,
да се приближи, да га превари.
Нападне лагано,
јер зна да зец нема где побећи.
​Слабашан,
омађијан илузијом живота.
Зна, сваког  јутра ће се пробудити,
ићи у лов,
јести,
шетати,
спавати.
И све поново.
​Лисица није таква.
Лукава и
Сналажљива,
посматра живот онакав какав је.
Посматра га реално.

Зна да се сутра можда неће пробудити,
да ће је неко можда напасти у сну,
када ништа неће осетити,
никакав бол неће постојати.
И нестаће, заборављена,
потонуће у најдубље одаје живота.
У Смрт.
Ипак, и у њој  постоји
једна трунка наде.
Она није као зец,
који јури, скаче,
безбрижно се игра.
Несвестан да ће умрети,
на најокрутнији начин.
Постати лисичји плен,
и храна за вране које се спуштају са неба,
као црн ураган, јуре ка њему,
краду га и носе у висину.
Зец ће тако летети,
спокојно и мирно,
безбрижно,
мртво.

​А лисица
поново  ловити,
зеца предавати  Смрти,
себи чинити добро.
Шта је зец у овом бескрајном кругу?
Жртва окрутне судбине?
Само корак напред у кругу?
Сањар у облаку маште?
Не...
Он је насамарен.
Живот му је поставио све тачке гледишта,
заслепљујуће, црне.
         ***
Сањам како лебдим,
болно је и узнемирујуће.
Осећам све.
Тугу, бол,
осећам зеца,
и лисицу,
и вране,
и Смрт.

 
​​​Страхиња је редован полазник радионице креативног писања
у оквиру које развија и усавршава
свој стил. У том процесу, уз добре сугестије и савете своје професорке Марије Стајић, која води радионицу креативног писања, настала је ​и ова песма-алегорија, лирска басна, којом је желео да га представимо. 
​