Један  од бројних модула изборног предмета Уметност и дизајн, у школској 2020/2021. години био је и модул Обједињене уметности. 
По речима наставнице Снежане Параносић, циљ ове широко постављрне теме био је оснаживање ученика да се отворено и активно укључе у истраживања различитих могућности уметничког стварања, да се охрабре да у стваралачком процесу експериментишу, да укључе игру као стваралачки елемент и упознају и примене различите технике и видове уметности, развијајући тако своје креативне способности и откривајући у ком подручју се скривају њихови лични афинитети.  
Подручја која смо истраживали била су: Спектакл, мјузикл, уметност оглашавања, уметнички пројекти истакнутих уметника у Србији - Ане Недељковић и Растка Ћирића.

Сада су аутори ових радова годину дана старији и можда би све ово урадили другачије, али њихове уметничке творевине свакако заслужују да изађу у јавност. Пред вама је тек мали избор њихових остварења, а биће тога још много

Краткометражни филм  „Београд говори” снимљен је током 2020. године као један од задатака у изборном програму Уметност и дизајн, у оквиру наставног модула Контекст.  Аутори филма су Милица Мићић и Ивана Јеленковић, које су тада похађале други разред, а сада су ученице трећег разреда Четврте гимназије у Београду. О својим искуствима, озбиљности задатка са којим су се суочиле и задовољству коначним исходом својих стваралачких напора, ауторке филма говоре саме:

​„Инспирацију за овај филм пронашле смо у књизи „Водич кроз љубавну историју Београда", аутора Ненада Новака Стефановића. Потрудиле смо се да кроз филм пренесемо помало заборављене, неправедно запостављене објекте од културног значаја за наш град, трудећи се да се не задржимо само на архитектури, већ и да оживимо време настанка тих грађевина. Током читања књиге и истраживања које је уследило дошле смо до многих интересантних података због којих здања која смо представиле у филму постају још занимљивија. Објекти које смо приказале нису само споменици културе већ и чувари многих интимних прича познатих људи који су у њима живели, а верујемо да су управо те приче оно што чини идентитет Београда и доприноси његовом шарму.
Циљ нам је био да снимимо филм и тако испунимо своју обавезу према предмету Уметност и дизајн и нашем наставнику, али смо истовремено желеле да покушамо да у то своје уметничко остварење преточимо своју љубав према граду у ком живимо, и осветлимо и откријемо његова бројна занемарена богатства. Оно што овом раду даје, по нашем личном осећају, додатну вредност јесте чињеница да смо уживале у сваком тренутку рада.
На нашу велику радост филм је наишао на позитивне реакције не само наставника и ученика у нашој школи, већ и наших суграђана. Захваљујући сарадњи са нашом наставницом уметности и дизајна,  Снежаном Параносић, филм је објављен на YоуТубе каналу и неочекивано смо оствариле и многе циљеве о којима нисмо размашљиле на почетку – наше вршњаке, наставнике, комшије, рођаке заинтригирала су здања која смо приказале; многи су нам признали да сада са радозналошћу застају пред здањима која смо у филму приказале, уместо да поред њих само немарно прођу. 
Да бисмо имале потпуну повратну индформацију о успешности нашег првог филмског рада, помогла нам је, опет, наша наставница. Обратила се госпођи Мелини Кољевић Пота, сценаристи и драматургу, са молбом да погледа и оцени наш филм. Тако смо, осим речи подршке својих другара, познаника, наставника и публике на Јутјубу, добиле и једну професионалну критику за свој рад. Критика нам је много значила, јер нам је указала на све почетничке грешеке , али и на добре стране нашег филма. Уз добре савете једног стручњака из области филмске уметности, осећамо се оснажено и спремно да радимо на наставку нашег филма, како бисмо суграђанима, али и посетиоцима Београда откриле још много скривених тајни нашег лепог града.“

Писмо госпође Мелине Кољевић Пота:
Прилично сам одушевљена идејом, а и конкретном реализацијом овог филма! С обзиром на то да су га радиле ученице другог разреда изгледа врло, врло визуелно артикулисано и осмишељено. Похвалила бих најпре избор објеката о чијем историјату слушамо. У том смислу, могао би се направити и неки серијал у којем би у свакој оваквој епизоди чули и видели нешто о неким правим знеманитостима града као што су ове три. Осим што сам била доста верзирана око Јелисавете Начић и школе „Крлаљ Петар“, о другим двема зградама баш ништа нисам знала, тако да ми је било баш инспиративно. Врло је приметна визуелна верзираност у смислу одабира оног што може бити ухваћено као мали или велики, али драгоцени остатак неког старог града, с почетка прошлог века. Види се да деца имају око, али и да су тачно усмеравана према тој врсти запажања нечега поред чега можда сваки дан пролазимо не обраћајући много пажње, а што заправо ту пажњу завређује.
Оно што је добро у филму јесте концентрација на та три објекта, уз додатну шетњу камером и змеђу две приче. То је драматуршки добро осмишљено. Међутим, у том "међупростору", има понављања, репетиције, која може бити избегнута, у монтажи или већ раније, у снимању. Када кажем понављања, мислим на враћање камере из разних углова рецимо на Цркву Светог Марка, прелажење камером по угловима те раскрснице у више наврата, иако би било довољно да имамо, на пример, само два, највише три неуобичајена враћања на цркву.
Прилажење згради испод Народног позоришта је, рецимо, јако добро осмишљено, са становишта драматургије, јер ту тих понављања нема. Постоји ефекат изненађења, који је одличан. Мислила сам таман да ће бити речи о самом позоришту или Дому војске, а ми се изненада суочавамо са историјатом једне зграде из тридесетих година која, осим своје архитектонске, има и своју историјску вредност. То ми се јако допало. Можда ми недостаје који кадар више на саму зграду.
Такође, оно што ми се у неким сегментима јако допало јесте брзина којом се креће камера и коју прати музика на прави начин, односно музика и слика супер пасују. То је рецимо тај прилаз згради Поповића дуж једне стране Народног позоришта, низ Франсцуску. Међутим, на неким другим местима сам имала потребу за смиренијим ходом камере, а не за врло брзим прелажењем преко улица и фасада или наглим скретањем угла гледања из једне позиције у другу. То је природно поклапање њиховог брзог прелетања погледом и покрета камере, али мислим да негде треба пронаћи меру. Мислим да ауторке треба усмерити на намерно успоравање покрета или кружења камере како би та смена ритма у којем филм иде добила на значају. Дакле, немам ништа против брзине кретања "камере из руке" ако се комбинује и смењује са намерно успоренијим пасажима.
Похвалила бих јако добар избор музике, који је прави и који врло добро говори о срцу града. Такое, мислим да је количина употребљеног текста сасвим, математички прецизна и примерена. Оно што још треба да увежбају јесте „упеглавање“ преласка са музичких делова на делове у којима слушамо наратора, да не би повремено изгледало као да неко нагло мења брзину кретања аута. „Упловљавање“ текста у музику треба да буде спорије. Можда ће то ићи најтеже, јер је њихов младалачки ритам природно испресецан, скоковит, неравномеран, али то се да извежбати.
Ово су све коментари које користим причајући о филму као да је рађен на факултету, на режији, камери или монтажи, што у преводу значи да су Милица и Ивана уз добро вођење своје наставнице Снежане, направиле крајње професионалан филм који ме заиста одушевио. Показале су врло велику визуелну културу обликовања и филмског изражавања. Било би добро да направите мали неки серијал од неколико оваквих филмова посвећених граду. Идеја, дрматургија и извођење су апсолутно вредни тога.
Поздрав велики од врло захвалног гледаоца,
Мелина Кољевић Пота