Роман Убити птицу ругалицу (1960), списатељице Харпер Ли, један је од класика америчке књижевности и обавезна је лектира у америчким средњим школама. О значају овог романа сведочи и Пулицерова награда, коју је Ли добила 1961.
Радња се одвија у градићу на југу Америке, непосредно након Велике депресије. Главна јунакиња је шестогодишња Скаут Финч (finch енг. „зеба“), која живи са братом Џемом и оцем, правником Атикусом. Атикус добија случај у коме брани црнца Тома Робинсона од оптужбе да је силовао једну белкињу. Због овога Атикус и његова деца постају мета презира и задиркивања, али он не одустаје од страствене тежње за правдом.

​​Мо Јен (1955) један је од најпознатијих кинеских писаца, ког многи сматрају кинеским одговором на Кафку и Џозефа Хелера. Када је 2012. добио Нобелову награду за књижевност, Шведска акамедија је његово стваралаштво описала као „халуцинаторски реализам у којем се прожимају народне бајке, историја и садашњица“. 
​​Западној публици постао је познат књигом „Приче о црвеном сирку“ (1986), и филм снимљен по овој књизи добио је Златног медведа на Берлинском филмском фестивалу 1988.

 Радња прати једну породицу из провинције Шандонг, у периоду од 1923. до 1976. Наратор говори о својој породици, прво као о произвођачима ракије од сирка, а затим као борцима у Другом сино-јапанском рату. Роман помиње и сукобе између различитих кинеских банди и политичких група, али и о Културну револуцију и коначну нормализацију односа са Јапаном 1972. Померајући се напред и назад у времену, сага почиње једног јесењег дана 1937., када се Ју Жанао припрема за напад на Јапанце у близини округа Гаоми, у провинцији Шандонг. Ову епизоду прекида љубавна прича о нараторовим деди и баби и њиховом преузимању дестилерије породице Шен. У свим Моовим књигама јасно се види ко су његови највећи узори: кинеска народна лирика и епика, Вилијем Фокнер и Габријел Гарсија Маркес. У „Црвеном сирку“ његов стил је сажет и нехронолошки, а говори се у првом лицу.