Мо Јен - "Приче о црвеном сирку"

Бошко Кукањац препоручује

​​Мо Јен (1955) један је од најпознатијих кинеских писаца, ког многи сматрају кинеским одговором на Кафку и Џозефа Хелера. Када је 2012. добио Нобелову награду за књижевност, Шведска акамедија је његово стваралаштво описала као „халуцинаторски реализам у којем се прожимају народне бајке, историја и садашњица“. 
​​Западној публици постао је познат књигом „Приче о црвеном сирку“ (1986), и филм снимљен по овој књизи добио је Златног медведа на Берлинском филмском фестивалу 1988.

Слика позајмљена са: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/81/MoYan_Hamburg_2008.jpg/800px-MoYan_Hamburg_2008.jpg

Слика позајмљена са: https://www.laguna.rs/_img/korice/2538/price_o_crvenom_sirku-mo_jen_v.jpg

 Радња прати једну породицу из провинције Шандонг, у периоду од 1923. до 1976. Наратор говори о својој породици, прво као о произвођачима ракије од сирка, а затим као борцима у Другом сино-јапанском рату. Роман помиње и сукобе између различитих кинеских банди и политичких група, али и о Културну револуцију и коначну нормализацију односа са Јапаном 1972. Померајући се напред и назад у времену, сага почиње једног јесењег дана 1937., када се Ју Жанао припрема за напад на Јапанце у близини округа Гаоми, у провинцији Шандонг. Ову епизоду прекида љубавна прича о нараторовим деди и баби и њиховом преузимању дестилерије породице Шен. У свим Моовим књигама јасно се види ко су његови највећи узори: кинеска народна лирика и епика, Вилијем Фокнер и Габријел Гарсија Маркес. У „Црвеном сирку“ његов стил је сажет и нехронолошки, а говори се у првом лицу. 

​​Овај начин приповедања доприноси слици коју читав роман приказује: портрету друштва на ивици анархије. Без организоване централне владе, свако село се бори за себе. Бандити вребају на сваком путу и пољу сирка. Појављују се бројне локалне милиције, које су у сталном сукобу једна са другом и са јапанским окупаторима. На свакој страници хорор и хумор овог бруталног и варварског времена приказани су веома живописно.
Препоручујем ову књигу јер описује удаљена места и догађаје, с којима нисмо имали прилике да се упознамо, истовремено нас подсећајући на савремену европску књижевност и нашу сопствену историју. Својим брилијантним стилом Мо Јен нам показује да су његово детињство и родни крај једнако живи и стварни као наша историја и искуство, бришући границе између прошлог и садашњег и трагичном и комичног.