​Довољно је да вам кажем да овај роман истражује теме попут човечности, одговорности научника према сопственим одлукама и поступцима, као и последицама које наука може имати ако се злоупотреби.  Он нам поставља и питање шта је то „људски“ и до чега све могу довести одбацивање, неразумевање и изолација једног, макар и монструозног, људског бића.
​У најмање речи описана, ово је књига која нас учи одговорности.

Ника фасцинара Гетсби, његово богатство и екстравагантан начин живота. Међутим, приметно да је сам Гетсби уопште не ужива у луксузним забавама које често приређује, и сазнаћемо да је његово јавно понашање само персона коју је сам изградио, и да је још увек под снажним утицајем своје тајновите прошлости.
Наизглед једноставан роман о животу неколиких младих Американаца, критичари су дуго проучавали дубље теме Великог Гетсбија, који и данас савршено описује многе елементе америчког друштва, али и опште, људско стање у контексту материјалног богатства, конзумеризма и неостварене жеље.
Фицџералд је разорачан у амерички сан у хедонистичком времену у коме је живео, и показује да тај сан даје само незадовољство онима који га јуре. У овом аналитичком контексту, зелено светло које се види из Гетсбијеве куће симбол је његовог неоствареног циља да освоји Дејзи, и амерички сан. Новац, који му је био препрека када је упознао Дејзи, сада не може да га усрећи, и сва раскош којом је окружен у његовим очима је безвредна.
Иако Америка одбија да призна постојање класног система, то је држава опседнута статусом, где је класна борба непрестана, о чему говори Фицџералдов роман. Богати са висине гледају на сиромашније, док се у вишим слојевима јавља оштра подела на new money, оне који су се сами уздигли из нижих класа, и нису навикнути на правила понашања која постоје међу богатима, и old money, „аристократа“ који су богати генерацијски. Тако су ликови Великог Гетсбија заробљени у ригидном америчком класном систему.
Дејзи се може посматрати као трагични лик, прво предмет Томове сурове доминације, а затим Гетсбијеве дехуманизујуће опсесије. Томова и Гетсбијева борба од ње праве пуки трофеј, чији је једини разлог да постоји унапређење социоекономског успеха њеног „власника“.
Препоручио бих ову књигу не само зато што верно описује амерички живот међуратног периода, већ зато што на светло износи многе кључне проблеме нашег, па и сваког другог конзумеристичког друштва. Данашњи скоројевићи, богати музичари и глумци, на својој кожи осећају Гетсбијев бол. Он стоји у мраку окружен светлуцајућим златом, сам, на забави са стотинама званица, незадовољан поред свег успеха.

Овај роман ми се посебно допао зато што веома верно приказује живот у америчком друштву овог периода. Иако није аутобиографски, роман садржи бројне елементе из ауторкиног живота – њен отац, правник, такође је бранио црнце, чак и на своју штету. Ли је, као и Скаут, имала четири године старијег брата, и обема су мајке умрле када су биле младе. Међу критичарима, Ли важи за изузетно надареног приповедача, која с лакоћом прелази са сцене на сцену, говорећи и из угла девојчице, али и о озбиљним темама, проучавајући предрасуде, породични живот, храброст, закон и правду. Кроз цео роман провлачи се мотив птице ругалице, северноамеричке птице певачице, који списатељица на иновативан начин користи да пренесе многе поуке.
С обзиром на то да се наш школски програм фокусира на европску књижевност, сматрам да би читање овог америчког класика домаћим читаоцима представљало ново, занимљиво исукство, и да би их можда заинтеровало да читају и друге америчке и британске ауторе. ​

​​Овај начин приповедања доприноси слици коју читав роман приказује: портрету друштва на ивици анархије. Без организоване централне владе, свако село се бори за себе. Бандити вребају на сваком путу и пољу сирка. Појављују се бројне локалне милиције, које су у сталном сукобу једна са другом и са јапанским окупаторима. На свакој страници хорор и хумор овог бруталног и варварског времена приказани су веома живописно.
Препоручујем ову књигу јер описује удаљена места и догађаје, с којима нисмо имали прилике да се упознамо, истовремено нас подсећајући на савремену европску књижевност и нашу сопствену историју. Својим брилијантним стилом Мо Јен нам показује да су његово детињство и родни крај једнако живи и стварни као наша историја и искуство, бришући границе између прошлог и садашњег и трагичном и комичног.