|
Аутор прилога: Теодора Шево
“Accept the fact that the achievement of your happiness is the only moral purpose of your life, and that happiness—not pain or mindless self-indulgence—is the proof of your moral integrity, since it is the proof and the result of your loyalty to the achievement of your values.” Ayn Rand (1905–1982), Atlas Shrugged (1957), Random House, p. 1059. From the moment man sees the light, the moment his eyes open and his cries fill the room, man walks the Earth as its proud owner. Scatters pieces of himself everywhere, leaving prints deep into the history; dripping memories follow every path he goes, marking the Earth again and again. In every gust of wind there are mans remains, in every flower that grows too. And if you were to stand still in one place of your choice, listening and waiting to hear traces of man, a form of constant buzzing would reach your ears. Sounds of cries, battle wails, screams and gore seem to be completely buried, buried deep by the sounds of human happiness.
Happiness seems to be the man’s first and foremost wish. The things one does mostly depend on ones desperation to be content, and the result of those actions? One day, standing in dark, nothing but his soul left, he might ponder if everything was worth it. Had his moral purpose on earth been fulfilled, checked positive on the to-do list, the second his happiness has been achieved? Or perhaps was it just his personal purpose, his selfish wish? The above-mentioned quote by Ayn Rand combines centuries-long debate about morality and moral purpose of man with concept of happiness and personal achievements, giving it a special twist. Terms mentioned in this essay should be carefully dissected, their meaning in and out of context analyzed, as well as all different factors that could make this quote less absolute, and I will try to do so in this essay. Rand claims that one’s happiness in the only moral purpose of their life and proof of their moral integrity. The quote as it stands is pretty absolutistic, but it can be brought to a higher level – ones happiness stems only from their own content, not others; men with moral purpose are of course all moral men, and happiness is the sole result of moral integrity and comes only from fulfillment of your moral values. First term that seems too broad to me is happiness itself. Is achievement of happiness actually possible, if we look at that achievement as an absolutely positive outcome of one’s life? Humans live turbulent lives, and there has been no man that hadn’t once been wronged, hadn’t once indulged in sadness or had the bitter aftertaste of tears and rage in his mouth. While man might try to achieve that perfect life, it seems simply impossible. Happiness is a fully isolated term here, and its brought only in relation to morals. But truth is, in real life, happiness depends on other peoples actions, mentality and psychological state. But at the end of the day achievement of happiness might be looked at as an all-around sum of one’s feeling; when it’s all done and man lies in the grave, does he consider himself happy with his life, as bad, gross and scandalous as it was in some moments? If we look at the concept of achievement of happiness as the latter, then quote might make more sense, but in its absolute form it lacks absolutivity. The problem stands as well in the word your happiness. Is a moral man being reduced to nothing but a selfish being? If man guided by his morals searches only his own personal happiness, disregarding the lives of others, that makes him a rather cruel being, not a moral one. And if every man does only thing that make him happy, world would look like a different place. Men aren’t inherently solely good beings; men do terrible things, guiltless, proud, taking joy in making the world a living hell. So if a man whose happiness stems from killing others, man whose morals whisper to him that its right, goes on a killing spree taking lives of many, can his actions be defended in the name of his happiness and personal achievements? Victims could then tell you that if anything their pain is the result of someone’s achievement of their own values. While this may seem like an extreme example, it seems like the extremes and absolutes are needed in this case to show the true flaws of this problem. Morality and moral values are regarded as subjective, relative rules that depend on everything, from time that man lives in to their personal desires and psyche. But one thing stands clear, as long as morals are relative, wobbly thing, mans actions will be too. While happiness stands as the one and only proof of moral integrity, pain and self-indulgence are selected and showed as examples of what is not, and here I would have to disagree too. In our lives, there are times where the pain we are willing to suffer to show off our moral values, to stand by them as battles clash around us, to stay loyal to ourselves first and foremost, times whre its proven once and for all that we do have moral integrity. And anyways, does happiness truly come from achievement of your values? Or does it rather come from the loyalty to their achievements? In this cruel world full of lies, one may give up his morals to better himself in other fields such as monetary and political, and he might even end up valuing those benefits more than ones he has from being moral. That lack of loyalty to himself might not hurt his happiness afterall. On the other hand, I would personally rather give up those cheap benefits, stand tall and proud, knowing that I’m happy and myself still. And eventually, start of the quote brings questions as well. Acceptance of this truth…? What comes of that acceptance? Will men live an easier life, a different life once they realize that they should search happiness and that it comes from being loyal to your morals? Perhaps they could find some peace in knowing that, would continue to do good things and will try to make as many people as possible happy. Perhaps accepting that would make the other man turn into the devil himself, make them wreck havoc everywhere they go. In this essay I have analyzed the quote and given my thoughts on this sensitive topic. To conclude, my personal opinion on the truth of it leans more into the negative space. I have found plenty of holes within it, that could change the narrative and understanding of the problem completely. My opinion stand - maybe the true purpose of life is indeed happiness, what man reaches for in every aspect of his life, but I recon moral purpose is not.
0 Comments
Аутор текста: Елена Симић Када вас обрадују резултати које наши млади спортисти постижу на такмичењима, турнирима и првенствима, да ли се икада запитате ко су заправо ови талентовани људи? Када чујете вести о наградама освојеним у далеким државама, да ли вас заинтересује шта се крије „иза кулиса“ њихових живота, шта значи бити спортиста или шта је потребно да би се изашло на терен, супротставило једнако снажним жељама других спортиста за успехом и дошло до победничког подијума? Одговоре на ова питања добили смо од две младе српске атлетичарке, донедавно ученице Четврте гимназије у Београду. Мало је необично што о томе пишемо тек сада када су матурирале и кренуле неким новим путем, али то сведочи управо о њиховој неразметљивости, иако су током протекла четири разреда гимназије имале обе много разлога да се похвале својим резултатима. Александрија Митровић и Милица Томашевић, одвојиле су, на нашу молбу, у овом летњем предаху између гимназије и факултета, мало слободног времена да са нама поделе своја искуства и приближе нам свет професионалног спорта. Попричали смо са њима о чарима спортског живота, мотивацији да се истраје кад је тешко, успеху и изазовима са којима се сусрећу на путу до њега.
Врхунац ове листе чини Европско првенство у Пољској, на ком је ове године освојила 10. место, оборивши притом лични рекорд, а најновији успех је 12. место у финалу трке на 3000 метара на Европском првенству за старије јуниоре у Јерусалиму, 9. августа 2023. Милица истиче да је свако такмичење за њу значајно и да се увек труди да из њих извуче понеку лекцију. Наводи да је целог живота била спортски тип, а да је љубав према физичкој активности наследила управо од оца. Он је био тај који јој је помогао да се усмери ка атлетици, а и дан данас је њена велика подршка. Одувек је била евидентна њена страст према физичкој активности и свестраност када су у питању спортови. Пре трчања, као мала је тренирала и по више спортова истовремено, попут латино плеса и пливања, које је посебно волела. Сматра да је пливање имало значајан утицај на њен физички, али и ментални развој. На питање шта је њена највећа мотивација, шта јој то помаже да настави у тешким моментима, Милица наводи, просто, знатижељу и неки унутрашњи порив да се такмичи са самом собом – „Нешто што мени помаже је та радозналост или потреба да истражим ко сам и шта могу. Када ми се у трци чини да ми понестаје снаге, заголица ме питање шта би се десило да сад не одустанем, шта би се десило да искористим свој максимални потенцијал? Једноставно, радознала сам да откријем шта следи иза још једног корака и жељна да видим којим путем то може да ме одведе, а сигурна сам да је тај пут леп.“ Чиста жеља да испитује и помера границе својих могућности довела ју је на атлетску стазу, а мисли попут ових је на њој одржавају.
Управо у овом периоду је њен отац, и сам бивши атлетичар, изненада добио карте за Атлетско првенство Европе које се одржавало у Београду. Знајући да је његова ћерка одувек уживала у гледању атлетских такмичења, повео ју је са собом. Очарана, како и сама каже, „динамичном и узбудљивом атмосфером краљице спортова“, заљубила се ту и тада у атлетику, а ту љубав гаји и данас, 6 година касније. Гледајући Првенство, била је истински фасцинирана дисциплином скока увис, те се убрзо потом прво у њој опробала. Био је то врло успешан улазак у свет атлетике. На државним такмичењима освајала је бројне медаље – 4 сребра и 3 бронзе, дошавши чак и до злата. Жеља да истражује своје могућности преусмерила ју је са освајања висина на дисциплину троскока и данас јој је то главна спортска преокупација. Колико је у томе успешна сведоче бројни трофеји које је освојила на престижним атлетским такмичењима. Нижући бисере у њеној спортској каријери почећемо од 2021. када је као млађа јуниорка у истом дану постала двоструки вицешампион на Првенству Србије за сениоре. Потом следи освајање сребрне медаље на јуниорском Балканском првенству 2022. године у дисциплини троскока, а у истој дисциплини, исте године је постала јуниорски шампион државе, освојивши златну медаљу, чиме је испунила норму за јуниорско Светско првенство. У овогодишњој зимској сезони скочила је до резултата који је био 9. на свету у јуниорској категорији, а управо почетком овог месеца, на Европском првенству за старије јуниоре у Јерусалиму, освојила је бронзану медаљу, у дисциплини троскока. У правом духу такмичарског живота, Александријина највећа мотивација да упорно тренира, да се одриче и неких тренутака који су својствени њеној генерацији, да савлађује сумње и страхове који понекад наиђу, јесте стање усхићења које осећа на терену. Ипак, она је то боље описала него што бисмо ми могли: „Ништа се не може поредити са адреналином који ме покреће при лету ка тој замишљеној линији у простору уз подршку публике која аплаудира. То ме испуњава немерљивом радошћу, даје ми снагу и инспирише ме. Само један моменат успеха, када устанем из песка и схватим да сам превазишла саму себе, уз сузе радоснице и преплављеност снажним емоцијама, довољан је да надомести све жртве и напоран рад и мотивише ме да идем још даље.“ Све ово бајковито звучи, али не можемо да занемаримо чињеницу да су и Милица и Александрија донедавно биле гимназијалке, да имају и неке друге животне амбиције, да су се кроз школу спремале и за факултет и неке друге краијере, не само спортске, па смо их питали како су успевале да успоставе равнотежу између школског живота, личних потреба и жеља и спорта. Обе девојке су се сложиле да ова комбинација, нарочито када тежите томе да будете успешни у свим подручјима, захтева велике жртве. Поред пажљиве исхране, доброг сна и редовних тренинга, тешко је било упоредо водити рачуна и о обавезама према школи и добрим оценама, с обзиром на то да и школске обавезе захтевају много времена и посвећености. А ипак, успевале су у томе. Ту су, наравно, и бројна одрицања по питању социјалног живота. Док би неко ко се не бави спортом без размишљања остао на кафи после школе или изашао са пријатељима навече, спортисти немају право на овај луксуз. Неретко се нађу у ситуацији да пропусте и веће догађаје – прославе, путовања, празнике, распусте… Чини се да је, чак и када нису физички на терену, њихов ум фокусиран на напредак и навикнут да размишља стратешки. „Свака радња је усмерена ка тренингу и укључује стално размишљање о томе како ће се наша поступања одразити на перформанс и такмичење које нам предстоји“, како каже Александрија. Међутим, чини се да оне због овога нимало не жале. Живот који су одабрале многи сматрају напорним, захтевним и исцрпљујућим, и док се слажу да јесте тако, оне се сваког дана буде и изнова бирају да га воде. Уживање у ономе што раде, амбиција и такмичарски дух терају их даље и чине сва одрицања вредним. Милица то овако објашњава: „Наравно да никоме није драго када знамо да нешто што прижељкујемо из свакондевице једноставно морамо да отпишемо, али добра ствар је што једно, у већини случајева, надомести друго. Понекад негде мора да испашта да би нам се убрзо вратило као надокнада у неком другом облику, рецимо у облику медаље, дипломе или личног рекорда“, каже кроз смех. Споља гледано, пак, некоме је све ово могло и промаћи, јер и једна и друга су за многе који их знају биле као и све друге ученице гимназије, које ће од јесени бити студенти – Александрија се уписала на Филозофски факултет у Београду, а Милица на ДИФ. Осим тога, нису подбациле ни као школске другарице; обе су врло друштвене и веселе особе са широким кругом пријатеља из свих подручја свог живота.  Наше јунакиње као чланице Атлетске репрезентација Србије на Европском првенству у Јерусалиму, 2023. Фотографија позајмљена са сајта Атлетског савеза Србије И какав би ово био разговор са важним особама када их, за крај, не бисмо упитали шта би поручиле амбициозним младим људима који прижељкују да буду успешни у спорту!
„Као савет бих свима, спортистима или не, рекла следеће: Не постоји нико ко треба да верује у вас више него ви сами у себе. Оно што сте заслужили својим радом вам нико не може оспорити, али ни тек тако поклонити. На вама је да то узмете. Апсолутно све је достижно, само ако се усудите да идете до краја. Замислите само колико ваш пун потенцијал може достићи, само да вас није страх од неуспеха.“ – поручује Александрија. „Мој савет је да не трче пред руду – да буду стрпљиви и упорни и кад им не иде. Неке ствари не могу доћи данас за сутра већ је потребно време, некад и мало више времена, али увек на крају дођу. Нека негују ту љубав и страст коју имају према спорту и труде се да је не изгубе јер је она од великог значаја.“ – додаје Милица. Оно што нас је код Милице и Александрије увек фасцинирало је што уопште нису успостављале разлику између себе као професионалних спортиста и осталих ученика школе, када је реч о спортским активностима. Никада нису глумиле неке уображене звезде и залагале су се представљајући Четврту гимназију на школским такмичењима једнако као на међународним турнирима. Постављајући школске рекорде и померајући границе, оне су дале подстицај и инспирацију многима који размишљају о спортској каријери. Кроз њихове приче и примере јасно нам је колико је тај пут трновит и пун препрека (понекада и у буквалном смислу), али оно што се стиче заузврат чини вредним прећи га. Сви ти сати, месеци и године мукотрпног труда и рада нису узалудни, а управо то нам показују њихови резултати. Пред нашим атлетичаркама је узбудљива будућност и велики циљеви, а ми се радујемо што смо у овим гимназијским данима били део њиховог живота и обећавамо да ћемо још дуго навијати за њих и бодрити их на путу до нових победа. На недавно одржаној Европској географској олимпијади, наш ученик Лука Милошевић освојио је златну медаљу и као најбољи европски познавалац географије у категорији јуниора представљаће Европу, Србију, али и Четврту гимназију, на Светској географској олимпијади која ће се одржати од 12. до 18. јула, у организацији Француске. Ово није прво признање које за своја знања, таленте и умећа Лука доследно прикупља током свог школовања, па смо га замолили да о такмичењима и својим мотивима да учествује у надметањима на највишем нивоу и са њих доноси трофеје, напише коју реч. Аутор текста: Лука Милошевић 1/6  Никада у историји људског рода нисмо досегли оволики ниво међусобне повезаности и блискости. У данашње време се може путовати с краја на крај света за мање од једног дана, а са људима потпуно другачијих народности, вера и обичаја се може разговарати, а да се уопште и не сретну. Таква времена нам доносе незамислив луксуз да се безбрижно башкаримо у нашем привидном знању и да се не трудимо нимало да проширимо видике. Овакав поглед на свет упропастио је велика царства и уништио силна друштва. Људи који сматрају знање ограниченим и који сматрају да су достигли врхунац јесу ограничени и никада неће достићи врхунац. Таква друштва и такви људи ће бити несвесни сопствене пропасти, своје деструктивне задртости и стагнације, која као деменција обухвата појам савременог интелектуалца. Управо из тог разлога неопходно је да мале земље и „мали“, поносити народи као што је српски, интензивно раде на свом непрестаном унапређивању. Понос се не може остваривати и чувати нерадом, већ је неопходно да се уложи времена, новца и труда не би ли се нешто могло сматрати поштовања вредним достигнућем једне личности или народа. А баш тиме би се наша мала земља могла дичити. Можда нисмо најбогатији као Американци, највећи као Руси или највреднији као Кинези, али наша деца, ипак, редовно одлазе у тај „велики свет“, праћена својим тренерима и учитељима, да се у вештинама и знањима огледају са бројном другом децом из тих напредних, развијених и економски неупоредиво моћнијих земаља и враћају се кући са медаљама и наградама. Ово доба, када наша деца, будуће генерације српског народа, у инат свим песимистичким тужбалицама обелодањују свету да је Србија на врху, славно је доба за живот, и њиме треба свако да се води. Треба да се оканемо грешака из прошлости и међусобне мржње и треба да шаљемо своју децу, уместо у ратове, у пријатељско надметање знањем, идејама, креативношћу, сналажљивошћу, уз међусобно уважавање и поштовање. То једнако важи и за одрасле, који младима морају да пруже пример како се снагом интелекта, одмерава човек са човеком. И у тој борби морамо имати у свести ко смо, морамо знати зашто смо поносни на своју земљу, уместо да се по инерцији размећемо симболима, а да и не знамо њихово значење, и морамо, без уображености, али и без лажне скромности, јасно сагледати своје место у свету у ком млади из Србије, већ традиционално освајају трофеје, било својим спортским умећем, било знањем. Такмичења пружају много шири увид у свет, него што то на први поглед изгледа. На њима се упознају многобројни људи из различитих средина и култура и склапају се пријатељства. На њима се могу сазнати ствари о другима, за које нисмо ни слутили да постоје, али се исто толико може открити и научити и о себи. Млад човек се на такмичењима учи одговорности према себи, према земљи коју представља, али и према својим противницима. То је као нека врста витештва, која је, нажалост, у савременом свету нестала из многих подручја свакодневног живота. Лука Милошевић на додели златне медаље, са члановима жирија и својом наставницом Горданом Шобић Нема већег поноса за породицу него да се њихово дете надмеће са најбољима, а то исто, свакако, важи и за професоре и школу коју таква деца представљају. И цело наше друштво, као једна велика породица, морало би да схвати колико је то важно и да код себе развија осећање дужности да младе постиче и усмерава управо у том правцу, да афирмише вредности којима бисмо се сви поносили, уместо да осећамо стид пред појавама које, као нека инфекција, захватају све већи број младих људи. Треба се такмичити знањем и вештином, а не спремношћу на све, без критеријума, без моралних и хуманих ограничења. То је одличан начин за стицање самопоштовања, које нам често недостаје. Зато саветујем све који се осећају спремним и храбрим, па чак и оне који су развили уверење да нису толико храбри, јер и храброст се осваја, да иду на сва такмичења која одговарају њиховим интересовањима, била она спортска или из неких научних и уметничких области, и да се не брину због пораза или успеха; сама чињеница да су изашли на то „борилиште“ показује њихову вредност и спремност.
Циљ образовања требало би да буде достигнуће тачке у којој ће деца и млади моћи да се ослободе страха од грешке и казне која за то следи, јер је најчешћи, природни, пут до знања суочавање са грешкама и њихово превазилажење. Уосталом, човек треба да научи, без комплекса и кривице, да се суочава са оним што не зна и да празнине попуњава знањем, како би једнога дана себе могао да сматра интелектуалцем. Самопоуздање, објективан однос према сопственим могућностима, вештине и упорност у истраживањима, а не само гомилање сувопарних информација, представљају предуслов за достизање врхунца знања. Такав млади човек, а не „база података“ у његовој глави, биће способан да истински упознаје свет и преживи у њему. То треба да знају и наставници и ученици. Зато бих свима поручио – не бојте се неуспеха, не бојте се незнања. Управо је страх од неуспеха оно што до незнања доведе. Тако, временом, и знање које је остало у нама, скривено страхом од туђе процене, полако прелази у заборав и губи своју сврху. Човек који није спреман да закорачи никада неће прећи улицу. А преко улице вас чека цео свет који сте од самог почетка желели да видите својим очима, да осетите како пулсира, да га разумете. А ако вам је и то важно, тамо вас чекају и неке медаље за успешне младе људе. |
АуториУченици Четврте гимназије у Београду Архива
November 2025
Категорије
All
|
RSS Feed
