Не тражим смисао живота, већ просто - живим

Интервју са глумцем Луком Грбићем

Разговор водила Софија Слијепчевић

Знате ли ко је Лука Грбић? Ах, да, ово вам сигурно звучи као неумесно питање, јер ко не би запазио младог, перспективног и уз то врло  шармантног глумца који је свој деби остварио у сада већ култном филму Јужни ветар. Ипак, за оне који мало гледају телевизију, представићу свог саговорника са само неколико најважнијих информација. Лука је рођен у Београду и сада има 24 године, а већ је остварио низ запажених улога у телевизијским серијама Бисер Бојане, Тајна винове лозе, Јужни ветар, Јужни ветар 2, Бунар, Посета, Што се боре мисли моје... Заслужио је и прва признања за свој несумњиви таленат – за улогу у филму Јужни ветар, награђен је као најбољи дебитант на 53. по реду фестивалу „Филмски сусрети” у Нишу.  

Софија Слијепчевић са Луком Грбићем

​Стални је члан глумачког ансамбла Атељеа 212, у коме је остварио изузетно захтевне  и поприлично различите улоге у представама: Син, НЛО и Страх у опери. Такође глуми и у представама Београдског драмског позоришта - Идиот, Yankee Росе, Заљубљени Шекспир и Дивље месо. Иако би неко помислио да је за то још увек млад, Лука Грбић се опробао и у позоришној режији, постављајући свој драмски првенац Сада није јули, у Атељеу 212. Такође, сам је  написао епилог за представу Идиот .  А уз све поменуто, Лука је и члан МЕНСЕ. Искрено, било је веома ласкаво разговарати са младићем чији је квоцијент интелигенције 156. И да, умало да заборавим, за оне који воле активности са додатком адреналина - Лука је страствени возач мотора.
Замолили смо Луку Грбића да мало свог драгоценог времена одвоји за читаоце Супер фора блога и одговори нам на неколико, на први поглед сасвим обичних, питања која би могла занимати средњошколце, а Лука је био веома љубазан и предусретљив, на чему му неизмерно захваљујемо.

За почетак, Лука, реци нам коју средњу школу си похађао и какав ђак си био?

Похађао сам Прву београдску гимназију. Заправо, завршио сам три разреда, што значи да нисам завршио средњу школу. Ето, то ти је нова вест (каже кроз смех). Не знам да ли то знаш, али у Србији постоји та могућност да се упишеш на уметничке факултете без завршене средње школе. Тако сам се ја, после треће године гимназије, уписао на Факултет драмских уметности. Планирао сам, наравно, да тај преостали разред ванредно завршим, положио сам неких пет или шест испита, а онда су ме заокупиле обавезе на факултету, то је изашло у први план и ето... имам завршен факултет, али не и средњу школу.  А за успех у школи не знам тачно. Био сам одличан, у основној са 5.00, а и  после сам увек имао неке добре оцене.

Како посматраш себе у оквиру своје генерације? Да ли сматраш да си се по нечему разликовао од својих другова и, уколико јеси, да ли си због тога био одбачен и неприхваћен од друштва и на који начин си се борио са тим

Не, нисам се осећао искљученим. То мало зависи и од типа личности. У одрастању сам био склон томе да се прилагођавам друштву. Не нужно да мењам своје ставове, али да на неки начин будем део друштва и освојим своје место на тој вршњачкој лествици. Трудио сам се да будем кул и популаран, што је потпуна глупост, наравно, када све сагледам из ове перспективе. Као и сви људи, када уђу у неку велику средину, рецимо у основну, па у средњу школу, и ја сам увиђао да се разликујем по много ствари. И шта онда радиш? Проналазиш неке компромисе, учиш да се прилагођаваш. Мислим, јесам се разликовао, слушао сам другачију музику од других, али су и ти други слушали другачију музику. 
​Како год, успевао сам да никада не будем „избачен“, што и не мислим да је добро. Можда је то чак и мана. Та идеја да треба да будеш најбољи у групи или да се на било који начин уклопиш у очекивања средине, није то добро. Мислим да је здрав приступ, за сваког младог човека, да преиспитује цело своје окружење, друштво у ком се креће и себе у том друштву.

Мора ли човек понекад, ради прихваћености у друштву, да се одрекне себе или треба да остане свој, макар и несхваћен, па чак и усамљен?

Мислим да човек просто не може да буде само свој. То поготово важи док си млад, али и касније у животу. Човек се развија и мења и док си млад још увек себе не познајеш довољно. Ствараш само илузију да ти тачно знаш ко си ти, па онда да друштво на неки начин жели да те промени, па да ти треба да останеш свој... То је наивно и превише поједностављено. Али са друге стране, ако пристанеш да мењаш своја схватања да би задовољио друштво, да би био прихваћен по сваку цену, онда можеш и да изгубиш себе, а то тек није добро. Ниједна крајност не ваља. Морамо се отворити према друштву да бисмо га упознали. Морамо покушати да га разумемо и да у њему учимо и развијамо се, а не да тврдоглаво  истрајавамо у томе да „останемо своји“. Мислим да је то предуслов за било какав раст и развој, да не останеш само свој и тврдоглав. То је, у неку руку, велики проблем нашег друштва, локализованост погледа на ствари, конзервираност и идеја да је остати свој, дакле не мењати се нипошто, некакав нарочити квалитет. Ми смо то уздигли до ранга друштвене, историјске вредности. Треба поштовати себе, бити доследан, имати став, то је у реду. Али треба и разумети одакле долазе ти наши ставови и бити спреман да их преиспиташ. ​

А то је онда нешто што улази у један шири одговор на питање ко сам ја заправо. Много тога изван нас, а не ми сами, утиче на то – у шта сам ја одрастао, да ли верујем у Бога или не верујем у Бога, у ког Бога верујем и хиљаду неких ствари које несвесно усвајамо, које наслеђујемо и онда мислимо да смо то ми. Знаш, и неку музику коју слушаш некако си „добио“ од некога. И све те ствари интернализујеш као своје. Одговор на твоје питање је негде на средини. Не остати статичан и сам да би био свој и не дозволити да постанеш оно што суштински ниси да би био прихваћен. Треба се мењати и прилагођавати по сопственом избору, али ако ствараш само илузију промене,  облачиш се како се други облаче, стално се плашиш да нећеш бити у неком пожељном „фазону“, е онда мислим да улазиш у проблематично поље.

Изложен си јавности, а јавност о сваком воли да има разна мишљења. Колико те дотичу мишљења других људи и колико заправо желиш да их чујеш?

И да и не. Мислим да је корисно чути мишљења других људи јер они могу да ти дају неки увид у тебе, који не можеш сам да имаш. Ми смо субјективни, често пристрасни и неким стварима приступамо наглашено емотивно и зато је важно да чујеш неког ко те посматра са дистанце, објективно. Добро је да то буде неко коме и верујеш, ко може да ти каже „еј, човече понашаш се апсурдно“. То те освести. Таква врста  дијалога и отвореност за туђе мишљење је дивна понекад. А опет, са друге стране, некад бих волео да мање бринем о томе шта други људи мисле.

Значи бринеш?

И да и не, заиста. Деси ми се некад да ми је некако стало до тога шта други људи мисле и ухватим себе како покушавам да их задовољим. Мислим да је ту реч о неком подсвесном механизму одбране и „нагона за преживљавањем“ који је преостао као реликт одрастања, кад сам се борио за своје место у друштву. У овој фази живота покушавам да се тога на неки начин решим, да то освестим и ставим по страни. Знаш, да не покушавам да будем свима најбољи и увек занимљив, да увек будем у праву. А и какав је то циљ да те сви људи цене, да те сви воле? То је бесмислено.

Ти си успешан млад човек, то је неоспорно. Може ли се у данашњем друштву бити тако успешан, а остати прихваћен и вољен или једно искључује друго?

Мислим да је могуће. Aли врло је релативно шта су ти параметри успешности, прихваћености и вољености. Ја се осећам прилично успешно и прихваћено и вољено. Ако томе приступим из неке своје визуре, могуће је. Али и моја визија успеха се радикално променила у односу на то од чега сам кренуо, са каквом идејом сам уписао и студирао управо овај факултет... Моје амбиције су сада другачије и мој однос према успеху у животу је другачији. Ако формулишеш успех као остварење неког конкретног,  амбициозног циља, ако на то усмериш свој поглед у будућност, онда је твоја потреба да будеш прихваћен и вољен потиснута у страну. Цело данашње друштво, данашњи систем вредности, као да је у средиште пажње, на место главног покретача ставило амбиције. То је неки предуслов да будеш вреднован и уважаван. Ја покушавам да пронађем неки здравији однос према томе и све више верујем да, ако амбиција преовлада над емоцијом, саосећањем, прилично је упитно колико је добра за човека. Тако да бити успешан, само зато што си задовољио своје амбиције, не гарантује да ћеш бити и вољен. Таква врста успеха и осећање унутрашње испуњености и среће не иду руку под руку.

Шта је по теби смисао постојања и да ли га и колико дуго треба тражити?

Немам појма, заиста немам појма. Па, кроз целу историју људи ломе главу на то питање. Мислим да је потрага за смислом већ сама по себи грешка. Цела та идеја да „не можемо да живимо без смисла“ уводи нас у неку потрагу за нечим што не знамо шта је. Један за другим откривамо и усвајамо разне системе веровања, а сваки систем веровања је коруптиван и лако се уруши. А човек, када му се уруши оно у шта је одлучио да верује, и сам се на неки начин уруши, па не зна како да се поново изгради. Можда те потраге за смислом долазе из страха да нисмо на правом путу, не знам. Човек просто треба да прихвати да на то питање неће добити одговор. Зато и не покушавам да га на било који начин тражим. Шта бих са тим одговором? И зашто морамо све да рационализујемо? У покушају да га откријем, у настојању да дефинишем смисао свог живота, могу пропустити ствари које су много смисленије него било која моја дефиниција. Ствари које заправо чине живот. А смисао сигурно постоји, разумели га ми или не.

Доброта, саосећајност, хуманост – да ли су то данас људске врлине или девалвиране категорије? 

Мислим да већина људи на то гледа као на врлине. И данас као и раније. Али то је шкакљиво питање... Ако на то гледамо као на особине које сматрамо да ми лично поседујемо, а обично је тако. Често се и сам преиспитујем шта је то све садржано у људској доброти или у нашој хуманости коју јавно показујемо. Шта је ту заправо истински хумано, а шта представља самопотврђивање или игру у којој, на суптилан начин, заузимамо позицију у односу на друге или добијамо неки осећај надмоћи? Ја мислим да се у хуманости јако често крије и та сатисфакција. Моћан сам и у  позицији да будем неко ко може да помогне, неко изнад неког коме је помоћ потребна. Под маском истих појмова могу се скривати различите ствари, просто зато што је човек већ сам по себи амбивалентно биће. Често, оно што видимо није оно што мислимо да видимо, већ има много шири контекст који не запажамо, па зато ни за хуманост не могу да кажем да је „пер се добра ствар“. Људи некада демонстрирањем своје хуманости или неком својом социјалном борбом или каквом год борбом за неке „хумане циљеве“ могу да буду агресивнији по свет него људи који немају никакво деловање на свет. Многа велика светска зла су људима пласирана у форми хуманих идеја, борбе за опште добро, за савршено друштво... Страшно ће ти зазвучати, али мислим да су се и социјализам, па чак и фашизам, људима протурили у виду неких хуманих идеја. И један и други су позивали на стварање бољег света, праведног друштва, савршеног човека, а историја нам је показала какав је био исход. ​

Уз то, уопште није искључено да су ти људи заиста веровали у своју хуманост и доброту. То може да буде јако опасно, рећи – ја знам шта је добро за свет, а сагледавати га у врло уским оквирима. Постоји једна алегорија која тако мени ломи мозак и често је користим у полемикама о томе шта је исход добрих намера: Ходаш улицом и нађеш пужа и ти кажеш, ок, логично је да пуж не треба да буде на улици и ти га, вођен својом идејом спаситеља, склониш са пута и ставиш у траву. А онда протрчи неко дете кроз траву и згази пужа. Ти си својим деловањем, зато што си мислио да можеш да предвидиш консеквенце сопствених поступака, заправо угрозио тај свет који си хтео да спасаваш. Магловито је то поље. Ми имамо неко неосновано уверење да смо генијални, да све схватамо, да знамо шта је добро шта није добро, шта је хумано, шта није хумано, али мислим да треба бити јако опрезан у игрању са тим стварима.

Хајде још мало да филозофирамо. Слобода је...?

У последње време често преиспитујем шта је слобода уопште. Ја сам увек некако мислио да је слобода моја слобода или могућност да у сваком тренутку делујем... по својој вољи. Да у тренутку правим изборе у складу са својим жељама. Али твоји избори и твоје жеље, могу ли се они изузети из  контекста из ког си ти настао и у ком ти живиш? То је врло упитно. Твоје жеље, твоје идеје, па и твоја визија слободе је у многоме зависне, па понекад и ограничене тиме где си се родила, који језик говориш, шта си слушала као мала, коју музику али и какве разговоре, које вредности су преовладавале у твом окружењу... И онда, из свега тога проистиче и нека твоја визија слободе. Знаш, питање је колико се ти заправо родиш слободан уопште.

Који је твој животни мото? Да ли имаш нешто чиме се водиш?

Па, немам ти ја баш неки ефектан слоган, ако то очекујеш. Покушавам што искреније да ти одговорим, да ти не испоручим неку фразу спремљену у џепу за овакве разговоре. Свакако га немам, али сад си ми дала идеју, било би можда згодно наћи неки кишобран-термин под којим може стати сво моје деловање (одговара кроз смех).

Када смо већ код фраза и стереотипних питања, шта би поручио данашњој омладини?

Само истражујте, немојте никада да престанете да истражујете и преиспитујете. Немојте да помислите, икада, да нешто ви нешто „капирате“ и да сте коначно стигли на било какво поље и да је то све. Наставите да истражујете и споља и изнутра и увек преиспитујте своје ставове. Мислим да људи који помисле да су нешто схватили и да ће то, од тада па надаље, вечно да им буде јасно, проведу цео живот у брањењу неке случајно одабране теорије под коју покушавају да подведу реалност. Мислим да то није најбољи механизам разумевања ствари, па ни постојања. Истражујте са различитих аспеката и преиспитујте све у чему пливате, научите то што пре, зато што ћете изаћи из младости и закорачити у један суров свет у сваком смислу. 

​Све око вас, и академски простор и пословни, па и државу у целини, покрећу многи механизами на које стално треба стављати знаке питања.

Коју књигу вреди прочитати?

Када си средњошколац... Чини ми се,  баш у другом разреду, књиге које су ме обликовале на неки начин биле су „Сидарта“, Хермана Хесеа и „Записи из подземља“, Достојевског. То, наравно, зависи и од типа личности, од склоности ка неком дубљем промишљању о свету и човеку... За ваш узраст мислим, „Сидарта“ може бити врло подстицајна књига,  а једноставна је за разумевање.  „Записи из подземља“ су мало комплекснији, али је у реду и да их не разумеш у првом читању. У реду је да, кад је прочиташ први пут,  не разумеш тачно све идеје о којима Достојевски говори и мислим да је чак добро да их не разумеш све. О многим стварима се у њој говори, о моралу, слободи, друштвеним системима, осећању апсурда у животу. Ту сам се први пут срео са дилемама у вези са слободом воље, смислом живота, али и са сумњама у људску природу, друштвене идеале и системe. Прича је о неком, тако ми се чини, прототипу човека данашњег доба. А „Сидарта“ је књига која истражује различите животне путеве, процесе самоспознаје, потрагу за смислом живота... Показује нам да је пут до зрелости и личног задовољства често дуг и пун покушаја и понављања, грешака, али да на крају, свако мора сам пронаћи свој пут.

Љубав је...?

Љубав потреба да даш без било каквог рачуна, без било каквог очекивања, жеље или наде да ће ти се то вратити. Љубав је потреба да даш, значи потреба и стање, не идеја, што је многима тешко схватити и прихватити. Ми често на то гледамо овако – ја дајем, дајем, дајем, али правим неки „предрачун“ о томе колико треба да ми се врати. Ако тако разумемо љубав, јако је тешко волети неког, ући у потпун однос са неком особом, давати себе без ограничења и онда, сутра, она дође и  каже „е, ћао, одлазим“, а ти кажеш „драго ми је да сам те волео“. Вољење је нешто што постоји и што је довољно само по себи и не тражи ништа заузврат.

Не изгледаш као неко ко има трему, мада многи глумци признају да је имају. Па, имаш ли и ти трему пред наступ и како се са њом бориш? 

Немам. Мој механизам одбране је да не мислим о стварима пре него што се десе. А и када се десе и прођу, трудим се да не мислим о њима.  Мислим да је искуство, неки људи би ме демантовали, али ја то тако видим, добар борац против треме. Уз то, када освестиш да ти само професионално заступаш неке ликове, теме, вредности, животне ставове неких људи... да то ниси ти,  већ неки свет који само доносиш на сцену,  и то је врло добар рецепт против треме. Трема се код мене најчешће јављала због страха како ће ме људи перципирати, када изађем да играм „Сина“.  Да ли ће људи мислити да сам довољно добар за ту улогу. На путу „лечења“, или боље обуздавања, свог ега који би желео да заблиста, понављао сам себи да није тема представе „Син“ то како Лука Грбић глуми, него депресија и откривање како она утиче на живот једне породице. То ме је растерећивало и ослобађало треме узроковане превеликим очекивањем од самог себе.

У најкраћем -Ти си...?

Мислим да смо сви, заиста, у својој људској суштини, апсолутно исти. Ја стварно мислим да сам ја све што смо ми сви и да стварно не постоје неке баш „дебеле“ разлике. Мој посао ме је навео да схватам колико сам исти као сви други људи на свету, у свим најлепшим својим особинама као и у свим најружнијим.  Повезују нас и поистовећују бројни  механизми који постоје и управљају нашим животима. У мени, као и у сваком припаднику људске врсте су скупљени и скривени сви људски варијетети – човек у ратовима, у преварама, али и у свим лепотама и добротама овог света, све је то у мени. И што пре почнемо да увиђамо колико смо сви исти, биће нам много лакше да се носимо и са собом и са другима.