|
Четврта гимназија је школа која се воли.
У њој се освајајају знања и признања, упознају светови, утврђују вредности, стичу врлине, откривају таленти и проналазе путеви у будућност. Она је место непроцењивих сусрета са другима, али и са самим собом. Зато је супер фора бити ђак Четврте гимназије. Зато смо и овај свој кутак на интернету назвали – Super 4A blog! / Супер фора блог! |
|
|
Дејство савремених медија на духовну, моралну и менталну деградацију нашег друштва Аутор: Марија Јоцић
Зато сам и одлучила да се позабавим садржајима који се нашој читалачкој и осталој публици пласирају као „информације“, као и забрињавајућим последицама које све то чиме нас засипају кроз медије има по целокупно друштво. Класични медији су данас прилично потиснути, па дигитални медији представљају доминантне облике медијског комуницирања. Некадашњу улогу новина и информативних емисија на радију и телевизији заузимају онлајн портали, али и друштвене мреже, видео платформе, стриминг сервиси, блогови и различите интерактивне апликације. Нема у томе ништа лоше, наравно, свако време доноси нешто ново, али... Иако су савремени медији неопходан део свакодневног информисања, често се дешава да се информације које нам пласирају прихватају некритички, без размишљања или озбиљније провере. Небитно да ли су штампани или дигитални, медији би требало да буду веродостојни и објективни, а последње што би смели јесте да нас доводе у заблуду и обмањују. Ипак, у пракси неретко злоупотребљавају медијски простор ширењем дезинформација и манипулацијом садржаја. То је веома забрињавајуће јер савремени медији имају јак утицај на обликовање личних и друштвених ставова, на разумевање појава у друштву, па и на целокупно расположење. Они креирају и често искривљују наш поглед на свет. Они не преносе само информације, већ одређују које теме су „важне“ и како ће се вредновати. То је нарочито уочљиво на друштвеним мрежама и дигиталним платформама. Прелиставала сам мало наслове у намери да прикупим аргументе за ове своје тврдње и многи од њих су ми изазвали снажан осећај непријатности. Са читаоцима Супер фора блога поделићу своје истраживање. Типичан пример једног сензационалистичког и што је још горе – токсичног наслова, какве често објављују изузетно утицајне и читане дигиталне платформе је овакав:
Али то је тек први пример. Погледајмо следећи:
Какав је исход оваквих наслова и садржаја? Страх и анксиозност, забринутост да је свет око нас неконтролисан и опасан, да је изгубио морални компас, а ми смо непрестано угрожени. Довољно је да завириш у телефон и да отуда искоче серије неких нових претњи као што су зиме из времена леденог доба или земљотреси који ће нас све прогутати.
Таква медијска слика ствара страх и напетост, чак и кад нема праве опасности. С друге стране, прекомерна употреба оваквих бруталних и сензационалистичких наслова и текстова може довести и до супротне реакције. Читаоци се навикавају на призоре насиља, па чак и најтежи злочини постепено губе на озбиљности и моралној тежини, а људи постају равнодушни, без емпатије и осећаја солидарности. Међутим, проблем савремених медија није ограничен само на сензационалистичке наслове и поплаве реклама. Можда је и већи проблем начин на који третирају културу и науку. Све лепе пристојне, културне и корисне вести налазе се негде унутра, сакривене у невидљивим рубрикама које ретко ко види. Ове теме се потискују из фокуса јавности, па се тако ствара утисак, нарочито код млађе популације, да оне и нису важне.
Чак и када наиђемо на вести из поља науке и културе, наслови ће звучати вашарски, сензационално, не би ли привукли што већи број посетилаца које наука и култура у суштини и не занимају. Постоје, нажалост и многи наслови и текстови који су злонамерно смишљени као облик политичке манипулације, као средсрво за изазивање мржње, било према припадницима другог народа, било према противницима структура на власти. Речник је примитиван и хушкачки, често вулгаран, а крајњи циљ је изазивање стања агресивности.
Понекад медији иду толико далеко и непромишљено, да масовно објаве и неку намерно смишљену измишљотину са друштвених мрежа. Ако вас занима понуђени пример, кликните на слику:  Шта се то догодило са новинарима и новинарством, кад су чак и вести претворили у рециклажу? Они су буквалан пример како се некажњено објављују плагијати на дневном нивоу.
Савремени медији данас имају огроман утицај на друштво, било да је он позитиван или негативан. Управо зато читаоци морају развити критички став према садржајима који им се свакодневно пласирају, а нарочито оним сензационалистичким. Управо зато што медији све чешће одустају од своје кључне мисије, одговорног и професионалног информисања, важно је да друштво не изгуби осећај за вредност и истину. Лично, сматрам да је крајње неправедно што медији, у потрази за већом зарадом и кликовима, злоупотребљавају поверење јавности пласирањем лажи, вулгарности, бизарности или намерно искривљених и непотпуних информација. Као читаоца, овакви садржаји наводе ме да престанем да обраћам пажњу на све што медији објављују, због сумње у њихов садржај и намере. Верујем да је наша дужност, нарочито нас младих, да развијемо критички однос према садржајима које читамо и не дозволимо да се истина изгуби у мору сензација. Јер ако већ медији релативизују и искривљују истину, на нама је да је чувамо и бранимо.
0 Comments
Ауторке: Софија Слијепчевић и Милица Ковачевић
Свему томе морамо додати и чињеницу да просветни радници, а међу њима и наши професори, изражавају своје незадовољство, протестују и обустављају рад још од октобра претходне године, са циљем да неко чује и њихов глас и да у просвети направе неке позитивне промене. Због потпуне обуставе рада од 20. до 24. јануара, до које је довело незадовољство наставника начином како је власт одговорила на њихове захтеве, али и због омаловажавања, етикетирања и вређања професора кроз медије, сви заједно трпимо велики притисак и врло смо узнемирени због тога. На то што наши наставници и директорка школе не пристају да се окрену против својих бивших и садашњих ученика и што покушавају да одбране достојанство образовне установе, као и право да се закони у овој земљи примењују подједнако на свакога ко их прекрши, Министарство просвете одговорило је најавом инспекције и наредбом да се преиспита одговорност директора за целу ову ситуацију. Зато се у школи 23. и 24. јануара окупило мноштво родитеља, наших бивших ученика а садашњих студената, наших матураната и свих осталих ученика, да својим присуством пруже подршку наставницима и директорки школе. Искористиле смо ову прилику да поразговарамо са нашим ученицима, пре свега матурантима, и сазнамо као они гледају не све ово што се догађа, како разумеју догађаје у којима учествују и шта од свих ових протеста очекују. Из разумљивих разлога нећемо откривати идентитет наших саговорника јер не желимо да у овом несигурном времену било ко од њих трпи негативне последице због онога што мисли и говори. Зато ћемо наводити само питања која смо им поставиле и њихове одговоре. -Како и зашто сте се нашли у блокади? „Блокада је прво кренула од студената и ми смо на почетку ушли као њихова подршка. Сматрали смо да је то наша дужност јер и ми ћемо ускоро бити студенти. А после смо схватили колико је наша подршка важна да људи схвате колико је озбиљно све ово што нам се дешава и да свако треба да да свој допринос да би се ово друштво нормализовало. Испоставило да смо ми одмах иза студената у блокади и да и ми имамо, такође, јако велику подршку. Ту смо ради испуњења студентских захтева, а не зато што избегавамо школу, како нам неки приписују.“ „У блокади сам да бих се борила против садашњег система који саботира примену закона, скрива кривце за учињена дела и не врши своју улогу како треба.“ „Рекла бих да је блокада последица корупције која траје годинама уназад. Верујем да је ово само кулминација свих догађаја и да је ово наш начин показивања незадовољства системом који не функционише.“ „У блокади сам због корупције која је овде општепозната и посебно зато што ово у нашем друштву није нешто што се дешава од скоро. Сматрам да народ то трпи и гура под тепих, тако да мислим да је свима свега доста и да сви очекујемо неке промене.“ -Против чега сте устали? „Устао сам против саботаже, корупције и овог система који школовање не цени довољно и прикрива ствари које на крају имају катастрофалан исход.“ „Устала сам против корупције, нестручности и несавесног обављања дужности.“ „Још увек нису испунили све захтеве које су студенти изложили, а они не траже ништа друго него да институције раде свој посао онако како пише у закону и то пре него што неки кривци побегну или униште доказе о својој кривици. Зато сам устао.“ „У теорији су сви пред законом једнаки, али видимо да у пракси нису. Ја бих желела да буду и у пракси и зато подржавам студенте.“ -Који су ваши захтеви? “Наши захтеви су исти као и захтеви студената и наших наставника: -Привођење одговорних лица за урушавање надстрешнице у Новом Саду и да им се суди по закону. -Повлачење поднетих пријава против студената који су учестовали у мирним демонстрацијама и утврђивање кривичне одговорности оних који су физички напали студенте на почетку блокада. -Привођење свих који су током мирних протеста у граду и петнаестоминутних ћутања, како би се одала почаст настрадалима под надстрешницом, физички насртали на студенте. -Поправљање положаја просветних радника у овој земљи и поштовање њихове професије.” „Код нас је постало нормално да се неки познати људи или политичари или неко ко има утицај, штити од закона. Ако си син особе која је важна за власт, можеш слободно да прегазиш и убијеш девојку на пешачком прелазу и да за то добијеш „наногицу“ коју ћеш носити шеткајући се около. Такве ствари смо видели много пута, а тако је и сада. Студенти траже просту ствар, да се објави цела документација о реконструкцији железничке станице у Новом Саду, а неко је сакрио најважније документе преко којих може да се открије ко су кривци за смрт петнаест невиних људи. Е, ја нећу да живим у таквој земљи. Ако се нешто не промени и ја ћу отићи као многи други што су отишли одавде. То су моји захтеви, да закон важи за све.“ -Шта мислите да ће бити исход вашег протеста? „Промена. Ми желимо да променимо све ово о чему причамо већ месецима и не желимо да се ово икада више понови. Не желимо да се и нашој деци деси оно што се десило у Новом Саду и због тога осећамо велику одговорност и зато смо данас овде.“ „Надамо да ћемо доћи до правде. Не желим ни да помислим да нећемо.“ „И ја исто сматрам да ће се доћи до правде и истине и верујем да ће доћи до промене у целом друштву, у самој држави и да ће власти нешто научити из овога.” „Надам се испуњењу захтева. Исто тако се надам и промени у друштву и сматрам да је ово што се догађа све нас у школи, и ученике и наставнике, додатно зближило. Мислим да је то нешто што је и нама ученицима дошло у корист.“ -Како мислите да ће ови губици наставе утицати на ваше даље школовање? „Мислим да то тренутно није толико битно, да је заправо битнији виши циљ за који се боримо. Није први пут да због нечега губимо наставу и увек смо надокнађивали градиво.“ „Сматрам да ћемо сви заједно доћи до неког најбољег решења, везано за наше оцене и полагање пријемног испита. То зависи и од нас и од наставника. Мислим да су и те како важније промене које желимо да постигнемо него неколико изгубљених часова.” „Сигурно да утичу, пошто нам је ово кључна година и доста ствари које ће нам требати се обрађује на часовима, а то су неке основе сутра за живот. Стварно сматрам да у овом систему нико не може нормално да функционише и да се сви правимо луди као да се ово не дешава, тако да све ово много утиче на нас, али мислим да је ово у чему учествујем неки виши циљ који је много битнији и да је све друго надокнадиво.“ -Како разумете своју улогу у овим дешавањима? „Сматрам да је наша улога и те како битна, зато што смо ми нада будућности, бар како кажу... Ми треба да одгајамо своју децу у овој држави, а ја заиста не желим да моја деца буду одгајана у држави у којој им надстешнице падају на главу, а кривци за то се скривају зато што су повлашћени.“ „Сматрам да и те како треба да будемо виђени и да сви треба да нас чују, јер ћемо ми бити студенти кроз пар месеци и ова држава касније остаје на нама.“ „Улогу нас средњошколаца сматрам јако одговорном. Мислим да смо сви сада схватили колико је заправо важно да се ујединимо и да заједно утичемо на те промене којима се надамо, тако да мислим да је наша улога изузетно важна и да је веома битна наша подршка студентима. Стварно је срамота да им окренемо леђа, а они се боре за све нас.“ -Да ли сте због нечега забринути и да ли се плашите? „Бићемо забринути једино уколико не дође ни до какве промене и ако будемо морали да наставимо сутрадан као да се све ово није ни десило. Мислим да ће ово имати велике последице у будућности, ако не дође до промене коју очекујемо. А што се страха тиче, није то више ни страх него више нека туга зато што наш систем на овај начин спроводи своје „мере“. Они ништа не разумеју. Није нас страх да ће нама нешто неповољно се деси, јер смо сви од почетка свесни да до тога сигурно може доћи, него је више, у неку руку, жалосно што наш систем покушава да нас утиша уместо да чује колико је важно то што ми тражимо.“ „Да се плашимо не бисмо ни излазили на улице. Није нам свеједно сигурно, али опет, ми у овоме имамо један виши циљ и мислим да је све друго мање битно од онога за шта се ми боримо. Ја сам поносан што сам део овога.“ „Стално слушам како су ови протести политички и стално нас застрашују причом како ми хоћемо да рушимо државу. А ево, мене лично уопште не занима политика. И апсолутно ми је свеједно како ће да се зову они који су на власти, само ако све у земљи функционише по закону. А видимо да не функционише. Зато сам ту заједно са мојим друговима, за земљу у којој не треба да се плашимо.“ -Колико вам значи подршка наставника и великог броја ученика наше школе? „Много нам значи. Ја бих се осећала издано да није тако. Сви нам причају о достојанству, интегритету, одговорности и таквим стварима, а без подршке сада када се за то боримо, шта би то значило? Без њихове подршке ништа од овог не би било могуће.“ „Наши су професори нама прави ветар у леђа у свему, увек па и сада.” „Изузетно значи. А пре свега, нисмо само ми оштећени, већ и професори. Они имају изузетно битну улогу у нашем друштву, а то није цењено довољно, тако да мислим да ово није подршка само студентима и нама, него је подршка и њима. Зато је мени пуно срце, јер су у последњих недељу дана сви овде са нама и апсолутно смо се ујединили.“ -Да ли мислите да ће студентски и ваши захтеви бити испуњени? „До сада што сам видела, покушавали су некако површно и делимично да их испуне. У ствари, то је било само неко замајавање у нади да ћемо да одустанемо. Али сада мислим и надам се, пошто ово није више питање студената, средњошколаца и људи у образовању, него генерално целе Србије, да ће се захтеви у једном моменту на неки начин испунити. У супротном ово ће само наставити да траје, а то ће бити лоше за све нас.“ „Не знам да ли ће бити испуњени. То не зависи само од студената, а ни од нас. Али знам, ако не буду, многи ће отићи из ове земље коју сви ми волимо. Док стојимо заједно у блокадама често ми кроз главу пролазе речи једне песме рок групе из деведесетих чији су фанови моји родитељи: Ово је земља за нас, ово је земља за све наше људе, ово је кућа за сву нашу децу. Ја бих стварно хтела да буде тако и у нашој реалности. Зато хоћу да се надам да ће наши захтеви бити испуњени.“ Транспаренти наших матураната и бивших ученика У име ученика Четврте гимназије: Ирина Радосављевић Данима већ пребирам у речнику српског језика, у речнику било ког језика, да нађем одговарајуће речи за оно што нам се свима заједно десило 3. маја. Не постоје речи за неизрециво. А и да постоје, свака је сувишна. А опет, морам нешто да кажем, да одлијем из груди бар део оних тешких осећања која су преплавила и мене и све људе које знам. Ова готово необјашњива ситуација оставља нас без способности да ишта сувисло кажемо, а опет свако има неко своје мишљење о томе ко је ту крив. Сви траже неку конкретну особу, повод, кривца, нешто у шта ће уперити прстом, као да ће се тиме све решити и вратити у равнотежу, у некакав поредак. Али нема тога што сада може вратити девет невиних живота из школе ,,Владислав Рибникар“, нити исто толико живота недужних људи из Младеновца. Моја генерација као да је ухваћена у клопку из које покушавамо да нађемо излаз. Нешто огромно и озбиљно није у реду и сваки наш разговор ових дана почиње и завршава питањем о томе како је, када и где зачет проблем који је довео до оваквог трагичног разрешења. Толико је све што је ненормално у нашим животима постало обично, да нико није ни приметио да сви ми као друштво, све време, живимо у том проблему. Живимо у друштву без вредности, живимо у друштву у ком нам се као узори намећу они којих би требало да се стидимо или бојимо, живимо у друштву без поштовања и самопоштовања, живимо у друштву без компаса и моралне вертикале. Родитељи немају контролу над својом децом, и многа од њих, уместо да се играју јурке и жмурке испред зграде са вршњацима, тумарају по лавиринтима интернета, нико нема увид у то о чему деца причају, никоме није важно који речник притом користе, мало ко види како стичу своја прва животна искуства и на колико погрешних начина их размењују. Школа нема контролу над децом, јер над њом контролу имају деца и родитељи који немају контролу над децом. Све се окренуло наопако. Данашње нараштаје одгајају друштвене мреже, ријалити програми, жута штампа, ноћни клубови, улични „хероји“ и интернет, а не добри примери, прваци у знању, културни и духовни ауторитети, лепо васпитани и радни људи. Треба ли да говорим о оружју? Је ли оружје постало симбол престижа, па се статус у друштву рачуна по разноврсности и бројности породичног арсенала? Докле ћемо да будемо друштво у ком се свако снажно осећање изражава пуцњавом, од рођења до венчања и прослава важних датума? Треба ли да се догоди оваква трагедија, па да нам постане јасно да је та направа створена са једним, искључивим циљем - да убије? И где је место школе у свему овоме? Школа је образовна и васпитна установа и њен задатак је да прати и усмерава развој ученика на сваком пољу. Она је ту да нас образује, али и да обраћа пажњу на наш друштвени, емотивни и ментални развој. Има ли она довољно простора, времена и ингеренција да се тиме бави онако и онолико колико би требало? Ово наопако друштво нас је учинило рањивима и мада некоме са стране можда изгледамо хладно и незаинтересовано, истински, нама је потребна подршка. Подршка психолога, педагога, наставника и то не само онда када нам је лоше и када се пожалимо, већ да буду наша подршка и ослонац и онда кад је све у реду или бар изгледа да је тако. Знамо колико је данас посао професора захтеван, а понекад и тежак, али они нас гледају чешће него наши родитељи и могу да примете и нијансе, а камоли аномалије у нашем понашању. Питам се колико је ово друштво спремно да подржи такву улогу школе уместо да само захтева, очекује, прозива, окривљује. Када се подвуче црта, сви смо донекле криви. Али ипак, кривци за овај ужас ком смо сведочили имају име и презиме и морају одговарати пред законом. То неће вратити нечије дете, сестру, брата, унука, најбољег друга, другарицу из клупе, али ако убице не добију заслужену казну, ово друштво ће остати и без наде да ће у њему икада бити боље. Ученици Четврте гимназије нису много могли да учине поводом свега овога. Учинили смо најмање што она деца, која никада неће стићи до матуре, заслужују – у једној једнако протестној колико и тужној шетњи отпешачили смо од своје школе до школе „Владислав Рибникар“, да положимо цвеће и упалимо свеће за њихов вечни мир. А нама остају немирна времена, ако ништа не предузмемо. |
АуториУченици Четврте гимназије у Београду и наставници-ментори Архива
December 2025
Категорије
All
|
RSS Feed
