Category: Интервјуи

А колико језика ти говориш?

10/15/2025

Интервју водила Јована Пејић

Већина младих људи се данас, са више или мање вештине, служи неким страним језиком. Најчешће је то енглески, због интернета, филмова, музике, али има и других које учимо у школама. Међутим, често се чује и тврдња да се право знање страног језика стиче и проверава тек када се нађемо међу говорницима тих језика, у њиховим земљама. Зато многи прижељкују прилику да отпутују у неку земљу, бораве у њој и усавршавају своје конверзацијске вештине у свакодневној комуникацији и упознавању са људима и њиховим културама. Вера Вукмировић, ученица четвртог разреда у Четвртој гимназији у Београду, имала је протеклог лета ту прилику и била је љубазна да са читаоцима Супер фора блога подели своје утиске и искуства.

-За оне ученике који после овог разговора можда пожеле да пођу твојим стопама, кажи нам који је то начин да се оде на усавршавање страног језика у неку земљу. О каквој је, заправо, летњој школи реч и како си сазнала за њу?

Реч је о летњој школи страних језика, какве се организују при универзитетским центрима у разним градовима Европе. Сваки већи универзитетски град у Европи нуди могућност да, у току лета или зиме, ученици из иностранства долазе да уче језик у непосредном окружењу говорника тог језика. Тако сам ја, у јулу 2025. одабрала Гренобл и француски језик. Наравно, неопходно је да располажете минимумом познавања одабраног језика, што значи да би било пожељно да то буде ниво Б1, али су врло толерантни по том питању, па је било и полазника који су једва знали покоју реч. Други услов је да сте пунолетни, значи да већ имате осамнаест година. На сајтовима универзитета постоје обавештења о студијским програмима и разним другим стварима, а међу њима су и информације о летњим и зимским школама. На њима се налазе упутства, услови за конкурисање, формулари које треба попунити. Ја сам се пријавила на сајту CUEF Centre universitaire d'études françaises. Распитивала сам се код људи који су ишли на усавршавање језика, истраживала по интернету и тако пронашла Гренобл, добро проучила информације на сајту и одабрала своју дестинацију.
Многе владе финансирају своје ученике, што је најчешће случај са ученицима из Азије, а неки самостално сносе трошкове путовања, боравка и месечне школарине, колико обично трају интензивни курсеви језика.

Цео интервју прочитајте у нашој рубрици Представљамо.

0 Comments

Ексклузивно - Интервју са Луком Грбићем

2/1/2025

0 Comments

Разговор водила Софија Слијепчевић

Знате ли ко је Лука Грбић? Ах, да, ово вам сигурно звучи као неумесно питање, јер ко не би запазио младог, перспективног и уз то врло шармантног глумца који је свој деби остварио у сада већ култном филму Јужни ветар. Ипак, за оне који мало гледају телевизију, представићу свог саговорника са само неколико најважнијих информација. Лука је рођен у Београду и сада има 24 године, а већ је остварио низ запажених улога у телевизијским серијама Бисер Бојане, Тајна винове лозе, Јужни ветар, Јужни ветар 2, Бунар, Посета, Што се боре мисли моје... Заслужио је и прва признања за свој несумњиви таленат – за улогу у филму Јужни ветар, награђен је као најбољи дебитант на 53. по реду фестивалу „Филмски сусрети” у Нишу.

Софија Слијепчевић са Луком Грбићем

За почетак, Лука, реци нам коју средњу школу си похађао и какав ђак си био?

Похађао сам Прву београдску гимназију. Заправо, завршио сам три разреда, што значи да нисам завршио средњу школу. Ето, то ти је нова вест (каже кроз смех). Не знам да ли то знаш, али у Србији постоји та могућност да се упишеш на уметничке факултете без завршене средње школе. Тако сам се ја, после треће године гимназије, уписао на Факултет драмских уметности. Планирао сам, наравно, да тај преостали разред ванредно завршим, положио сам неких пет или шест испита, а онда су ме заокупиле обавезе на факултету, то је изашло у први план и ето... имам завршен факултет, али не и средњу школу. А за успех у школи не знам тачно. Био сам одличан, у основној са 5.00, а и после сам увек имао неке добре оцене.

Како посматраш себе у оквиру своје генерације? Да ли сматраш да си се по нечему разликовао од својих другова и, уколико јеси, да ли си због тога био одбачен и неприхваћен од друштва и на који начин си се борио са тим?

Не, нисам се осећао искљученим. То мало зависи и од типа личности. У одрастању сам био склон томе да се прилагођавам друштву. Не нужно да мењам своје ставове, али да на неки начин будем део друштва и освојим своје место на тој вршњачкој лествици. Трудио сам се да будем кул и популаран, што је потпуна глупост, наравно, када све сагледам из ове перспективе. Као и сви људи, када уђу у неку велику средину, рецимо у основну, па у средњу школу, и ја сам увиђао да се разликујем по много ствари. И шта онда радиш? Проналазиш неке компромисе, учиш да се прилагођаваш. Мислим, јесам се разликовао, слушао сам другачију музику од других, али су и ти други слушали другачију музику. Како год, успевао сам да никада не будем „избачен“, што и не мислим да је добро. Можда је то чак и мана. Та идеја да треба да будеш најбољи у групи или да се на било који начин уклопиш у очекивања средине, није то добро. Мислим да је здрав приступ, за сваког младог човека, да преиспитује цело своје окружење, друштво у ком се креће и себе у том друштву.

Мора ли човек понекад, ради прихваћености у друштву, да се одрекне себе или треба да остане свој, макар и несхваћен, па чак и усамљен?

Мислим да човек просто не може да буде само свој. То поготово важи док си млад, али и касније у животу. Човек се развија и мења и док си млад још увек себе не познајеш довољно. Ствараш само илузију да ти тачно знаш ко си ти, па онда да друштво на неки начин жели да те промени, па да ти треба да останеш свој... То је наивно и превише поједностављено. Али са друге стране, ако пристанеш да мењаш своја схватања да би задовољио друштво, да би био прихваћен по сваку цену, онда можеш и да изгубиш себе, а то тек није добро. Ниједна крајност не ваља. Морамо се отворити према друштву да бисмо га упознали. Морамо покушати да га разумемо и да у њему учимо и развијамо се, а не да тврдоглаво истрајавамо у томе да „останемо своји“. Мислим да је то предуслов за било какав раст и развој, да не останеш само свој и тврдоглав. То је, у неку руку, велики проблем нашег друштва, локализованост погледа на ствари, конзервираност и идеја да је остати свој, дакле не мењати се нипошто, некакав нарочити квалитет. Ми смо то уздигли до ранга друштвене, историјске вредности. Треба поштовати себе, бити доследан, имати став, то је у реду. Али треба и разумети одакле долазе ти наши ставови и бити спреман да их преиспиташ. А то је онда нешто што улази у један шири одговор на питање ко сам ја заправо. Много тога изван нас, а не ми сами, утиче на то – у шта сам ја одрастао, да ли верујем у Бога или не верујем у Бога, у ког Бога верујем и хиљаду неких ствари које несвесно усвајамо, које наслеђујемо и онда мислимо да смо то ми. Знаш, и неку музику коју слушаш некако си „добио“ од некога. И све те ствари интернализујеш као своје. Одговор на твоје питање је негде на средини. Не остати статичан и сам да би био свој и не дозволити да постанеш оно што суштински ниси да би био прихваћен. Треба се мењати и прилагођавати по сопственом избору, али ако ствараш само илузију промене, облачиш се како се други облаче, стално се плашиш да нећеш бити у неком пожељном „фазону“, е онда мислим да улазиш у проблематично поље.

Изложен си јавности, а јавност о сваком воли да има разна мишљења. Колико те дотичу мишљења других људи и колико заправо желиш да их чујеш?

И да и не. Мислим да је корисно чути мишљења других људи јер они могу да ти дају неки увид у тебе, који не можеш сам да имаш. Ми смо субјективни, често пристрасни и неким стварима приступамо наглашено емотивно и зато је важно да чујеш неког ко те посматра са дистанце, објективно. Добро је да то буде неко коме и верујеш, ко може да ти каже „еј, човече понашаш се апсурдно“. То те освести. Таква врста дијалога и отвореност за туђе мишљење је дивна понекад. А опет, са друге стране, некад бих волео да мање бринем о томе шта други људи мисле.

Значи бринеш?

ЦЕО ИНТЕРВЈУ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ НА НАШОЈ СТРАНИЦИ ПРЕДСТАВЉАМО.

0 Comments

А колико језика ти говориш?

Ексклузивно - Интервју са Луком Грбићем

Аутори

Архива

Категорије