Времеплов звани екскурзија

Аутор текста: Адријана Новичић

​Ко од нас није прижељкивао да види култна места старе Грчке и Рима, да обиђе Делфе, Олимпију, Епидаурус или баци новчић у Фонтану де Треви, да скокне до Беча и приближи се Вилендорфској Венери, или да посматра раскошни пејзаж прелепе Тоскане? Истина је, сви чезнемо за нечим што припада другима. А колико често се осврнемо око себе да видимо има ли нешто лепо и вредно и у овом нашем окружењу? Екскурзије су одлична прилика за то, мада се њима обично радујемо због дружења, опуштене атмосфере и промене амбијента. Ипак, остане нешто онога што смо успут видели. Тако је било и ове јесени…

Путовали смо кроз источну Србију, крај познат по томе што се на том простору састају многе богате културе и цивилизације из различитих периода историје и праисторије. Лепенски вир, познато археолошко налазиште из периода неолита, Феликс Ромулијана, резиденција римског цара Галерија Максимилијана из III века и Неготинска крајина, најпознатија по Вељку Петровићу, хајдуку који се у Првом српском устанку до смрти борио против Турака, само су некe од дестинација које смо посетили крајем септембра.
Кренули смо око седам ујутру. Иако је јутро најбоље за почетак једног дугог путовања, устајање рано ујутру није моја јача страна па сам, морам признати, преспавала већи део пута од Београда до Виминацијума. Око девет сати били смо у Виминацијуму, некадашњем главном граду римске провинције Горња Мезија. Било је веома интересантно шетати простором у чије тло су уписани трагови, не векова, већ миленијума.

​Да бисте наставили са читањем, кликните на Read More.

Овај археолошки парк занимљив је не само због остатака римске културе која је на том простору пронађена, већ и због тога што је на том простору пронађен комлоетно очуван скелет мамута. Археолози су проценили да је мамут женка, висока око четири и дугачка око пет метара. По налазишту на коме је откривена добила је и име – Вика. Иако је откриће Викиног скелета једно од највећих архолошких открића са ових простора, које је помогло научницима да разумеју климу и уопште животну средину праисторијског периода овог дела Подунавља, иза свега тога постоји помало тужна прича. 

Према археолозима, Викин костур сачуван је у целости зато што је био заглављен у блату и песку на обали реке. Мамут се заглавио у муљу и, без могућности да се извуче, ту је остао и угинуо у блату, које га је сачувало од грабљивица и лешинара. Прича је тужна, говори о вечној борби за преживљавање и чак и због тога Вика има велики значај за нас који сличне борбе водимо и данас. Осим Викиног, на овом простору пронађени су делови скелета других мамута, који су своја имена добијали по надимцима научника који су их проналазили и истраживали њихове остатке.

Виминацијум је познат и по томе што се ту налазе и маулозеј и гробница, терме, амфитеатар и Северна капија легијског логора који датирају из периода Римског царства. Маулозеј је у облику квадрата, саграђен од камених блокова, а гробница квадратног облика, коју су красили стубови, налази се у централном делу.  У њој је кремирана и сахрањена нека важна особа из тог периода, можда и сам император Хостинијан који је тада владао.
Потом се наставља наша авантура сусретања са прошлошћу. Обилазимо римске терме које су, мени лично, биле најинтересантније. Терме су била јавна купатила у доба Римског царства. Купатила су, поред одржавања хигијене, била намењена и за опуштање и дружење. Након терми, настављамо ка амфитеатру. Амфитеатри су огромне арене кружног облика у којима су се пратиле борбе гладијатора, лов и борбе животиња и јавна погубљења. Ова арена могла је да прими 7000 људи, што је била трећина некадашњег становништва виминацијума. То је последње што обилазимо пре него што напустимо локалитет и упутимо се ка следећем.

Након три сата вожње (и спавања у мом случају) Ђердапском клисуром, стижемо од одредишта. Лепенски вир је најстарије староседелачко насеље у Европи, смештенo у националном парку Ђердап, у околини Доњег Милановца. Датира из неолита, млађег каменог доба. У Лепенском виру откривене су светиње, алат од костију и камена, накит и скулптуре од пешчара које су промениле слику научног виђења неолита у Европи. У Лепенском виру налазе се неке од најпознатијих скулптура из овог доба, међу којима су Прародитељка и Водена вила (моја омиљена) које датирају из периода између 6300. и 5900. године пре нове ере.

Настављамо пут до Доњег Милановца, где правимо кратку паузу. Доњи Милановац је град смештен на обали саме реке Дунав, познат и као Пореч (по реци која туда протиче) и град ружа. Након паузе, настављамо пут Кладова, где се завршава први дан нашег путовања.
​Другог дана обишли смо хидроелектрану “Ђердап I” и ишли на крстарење Дунавом. Хидроелектрана налази се на излазу из Ђердапске клисуре, са обе стране Дунава, те припада и Србији и Румунији. ХЕ “Ђердап I” значајна је по томе што је највећи хидроенергетски објекат на Дунаву и највећи произвођач електричне енергије из хидроенергије, на овом простору Европе. Радови су почели 1964. а завршени 1972. године и у то време ова хидроелектрана имала је највеће турбине у свету, пречника скоро 10 m.

Након обиласка “Ђердапа I” ишли смо на крстарење Дунавом. Мало је рећи да је било дивно. Иако је дувао јак ветар, карактеристичан за овај крај, био је сјајан осећај посматрати клисуру са брода. Зеленило и стене налазиле су се где год да погледате. Небо, иако напола прекривено облацима, урамљено зеленим брдима и стенама, пресијавало се у води, те је Дунав попримио нијансе тамне зелене, плаве и сиве. Ђердапска клисура највећа је и најдужа клисура у Европи, а значајна је и по културно-историјским споменицима попут остатака Трајановог моста, Трајанове табле и скулптуре краља Децебала исклесане у стени.
Трајанова табла је незаобилазни историјски споменик током крстарења Ђердапском клисуром. Натпис на њој посвећен је цару Трајану, а сама табла исклесана је у камену уз сам Дунав. Преко пута Трајанове табле налази се скулптура краља Децебала. Највећа је клесана скулптура у Европи, висока око 40 m. Представља последњег владара Дакије, краља Децебала, који је се убио након што није могао да се одбрани о Трајанових трупа у његовом походу на Дакију. Скулптура је симболично исклесана наспрам Трајанове табле, како би занавек пркосила римском цару и његовим освајањима. То је последње што обилазимо пре него што добијемо слободно време, које користимо да обиђемо Кладово.

Кладово је смештено на крајњем истоку Србије, уз сам Дунав и границу са Румунијом. Познато је по археолошком и културно-историјском наслеђу које је туда пронађено, али и различитим манифестацијама попут Златне бућке Ђердапа и Етно фестивала. Наравно, као једна од највећих атракција Кладова управо су Дунав, Ђердапска клисура и Ђердапско језеро. Зато се каже да је Кладово тамо где је Дунав најлепши.
Последњег дана екскурзије запутили смо се ујутру ка Неготину. Неготин се налази на истоку наше земље, близу тромеђе Србије, Румуније и Бугарске. Кроз историју био је, а и  дан-данас остао, значајан српски град, као војно-стратешка тачка у доба Турака, али и као родно место Стевана Стојановића Мокрањца. У Неготину смо обишли Музеј Крајине, Конак Хајдук-Вељка Петровића и родну кућу Стевана Мокрањца.

Музеј Крајине бави се сакупљањем, очувањем и заштитом археолошких, етнолошких, историјских и уметничких споменика културе из читаве Неготинске Крајине. У музеју се налази стална поставка препуна једнинствених културних споменика сваке од наведених врста. У археолошкој збирци налазе се експонати из различитих временских раздобља, од палеолита, преко староримског периода, до касног средњег века. Из праисоријског периода истичу се збирке из мезолита и неолита које садрже разне коштане, камене и кремене алатке, камено оруђе и оружје и посуде од печене земље, глине и керамике. Из гвозденог доба изложени су предмети тада коришћени у свакодневном људском животу, међу које спадају оружје, мачеви, ножеви, бодежи, копља, секире, накит, наруквице, украсне игле и новац. Сталну поставку доба Рима чине металне и керамичке посуде, жртвеници, статуе, надгробни споменици, оруђе, оружје, накит и новац. У средишту етнолошке и моје омиљене поставке смештени су традиција и култура целе Крајине. Представљени су занати, ћилими, уређење куће, обичаји и народна ношња становника овог краја. У фокусу се налазе сеоска српска и влашка ношња, које се по својој лепоти истичу у целој Србији, експонати за израду тканине и предмети који дочаравају сеоску трпезу. У музеју је приказани и градски живот људи овог предела, представљени кроз накит, одећу и намештај.
У историјском делу представљени су предмети који се односе на привредни развој крајине, затим предмети попут оружја и војничке опреме из доба Балканских и Првог светског рата и предмети из периода социјализма.
Што се тиче уметничке збирке, у њој су представљени портрети истакнутих личности 19. века из овог краја.

Након музеја обилазимо Конак Хајдук-Вељка Перовића. Овде су изложени експонати традиционалног виноградарства и винарства са краја 19. и почетка 20. века, по чему је Неготин познат. Поред тога, представљени су оруђе, оружје и документација из Првог српског устанка и изложени су различити портрети Хајдук-Вељка Петровића и књижевна дела инспирисана њиме.
Након конака идемо ка Мокрањчевој кући у којој су изложени панои, документи, преписке и лични предмети који описују Мокрањчев живот од рођења и првих дана, па до краја живота. Такође, у кући су реконструисани и Мокрањчева радна соба са оригиналним намештајем и личним предметима и соба у којој се налази огњиште.
Након обиласка Неготина и паузе коју смо искористили да се прошетамо овим љупким градом, настављамо пут Зајечара, ка Феликс Ромулијани, резиденцији римског цара Галија Максимијана и уједно нашој последњој дестинацији коју посећујемо на овој екскурзији.
Феликс Ромулијана, такође позната под називом Гамзиград, је археолошко налазиште где су пронађени остаци царске палате императора Максимијана Галерија, која је вероватно добила име по његовој мајци Ромули. Предпоставља се да палата никада није завршена. Унутар Гамзиграда, окруженог огромним кулама, налазе се раскошна царска палата, пагански храмови и хришћанске цркве, као и друге грађевине, све украшене живописним подним мозаицима. На брду Магура, у близини палате, налазе се две хумке са ломачама и два богато украшена маулозеја где су спаљени и сахрањени Галерије и његова мајка Ромула. 

Како све што је лепо кратко траје, и наша екскурзија се, некако брзо, завршила. Пут настављамо, нажалост, ка Београду, где стижемо касно увече, да се накратко одморимо пресабирајући утиске и припремимо на повратак школи, градиву, обавезама...
Можда раније нисам тако размишљала, али ова екскурзија ми је пружила неке аргументе да и наша земља може, својом историјом и лепотом, да парира престижним светским дестинацијама.  Признајем, том утиску је сигурно допринело и сјајно друштво са којим сам, у овом времеплову званом екскурзија, све ове утиске прикупљала и делила.