Сви знамо да је песништво уметност нарочите врсте. Не може свако и не може увек да напише песму која вам се сваком речју упије у душу, пробуди у вама сећања или побуди дубока размишљања о животу, људима, смислу... Али, једнако као што је за писање поезије неопходан таленат и надахнуће, и говорење написаног подразумева својеврсно умеће и дар. То је вештина која доброј песми утире сигуран пут до сваког срца. А Валерија Мурузовић, ученица трећег разреда Четврте гимназије одлично влада том вештином. Показала нам је то и на Уметничкој вечери Четврте гимназије, приређеној на Дорћол platzu. 

​Аутор текста: Тамара Радуловић

Била је ово прилика да се досања један сан, па наши млади глумци, певачи и плесачи, предвођени пожртвованом професорком Николином Радовић, нису штедели ни енергију, ни време, за припреме. Вежбали су неколико месеци, пре и после школе, а највише викендом, трагајући за слободним простором који им је увек недостајао, али се нису предавали због отежаних услова у којима су радили. Како нам је испричала професорка Николина, велику захвалност што је мјузикл видео светло позорнице дугујемо бившем ученику Четврте гимназије и учеснику многих драмских пројеката, Стефану Узуновићу, који је Театру 4 уступио бесплатан термин за вежбање у просторијама КК „Сава“, на Дедињу.   ​

Ако је и било стрепње током припрема, Театар 4 ју је у потпуности развејао већ са првим изласком на сцену. Суверено су владали простором, као и тешком драмском причом, преозбиљном за једну малу школску драмску групу. Радња овог мјузикла дешава се у озлоглашеном америчком женском затвору у Чикагу, с почетка 20. века. Пре свега говори о немилосрдном америчком друштву тог периода, које је обликовало људске карактере и судбине, о социјалној арени у којој је свако потенцијални губитник, уколико није спреман на све како би опстао. Захваљујући добром вођењу професорке Николине Радовић и марљивој адаптацији одабраних сцена, ученици су успели да разумеју на прави начин, емотивно доживе, критички обраде, па тако и на сцену успешно донесу своју мини верзију овог великог дела. Мајсторски су удружили сарказам и иронију драмске приче са сопственом топлином и аутентичноћу и заслужили дуги аплауз који је уследио након њиховог наступа.

​Видно поносну професорку Николину питали смо о утисцима непосредно након представе:
„Заиста имам разлога да се радујем вечерас, након дуготрајног и напорног рада. Има смисла радити и стварати, све док човек има са ким то да подели и да се радује томе кад види задовољство публике и глумаца. У оваквим тренуцима човек заборави колико је тешко радити када не постоје сви потребни услови за то. Мјузикл је захтеван жанр и у почетку нисам веровала да ће моји ученици то успети да изнесу. Али били су толико упорни, да нисам могла да им се супротставим. Једноставно су ме покренули, мада то и није тако тешко с обзиром на моју љубав према позоришту и мјузиклу као омиљеном жанру."
Коментари неких људи из публике, да у овој групи вероватно има младих који похађају професионалне школе глуме, подстакли су ме да питам и да ли заиста има таквих у Театру 4, на шта се професорка Николина са задовољством насмејала:
„О, па то је леп комплимент за све нас! Не, деца се не баве глумом уопште, али су вредно радили, као прави професионалци. И да, верујем да ће им ова искуства остати за цели живот јер глума, јавни наступ и говор су вештине које су потребне у многим професијама.
Имала сам среће да ове генерације воле глуму, врло су амбициозни, сарадљиви и лепо се друже на пробама, а то су вечерас и показали. Колико год да сам се прибојавала, демантовали су ме. Када се упале светла позорнице срце јаче куца, а вечерас смо то имали прилике и да чујемо."

Уморни и срећни после успешног наступа у Центру за културу „Влада Дивљан“

Заиста, сви су дали велики допринос да цело ово вече буде тако успешно, и зато не би било фер да не наведемо њихова имена уз улоге које су тако добро одиграли.
Легендарну Велму Кели играла је Ана Крајновић, а у улози Рокси Харт заблистала је Леона Пајовић. Доброћудног Ејмоса Харта играо је Филип Узуновић, Фреда Кејслија  Коста Брајовић, а са две улоге, као Били Флин и инспектор Харис, успешно се носио Никола Сегић. Мону је глумила Кристина Перовић, Лиз – Јана Шапић, Ени – Ана Барјактаревић, госпођицу Хуњак – Ана Стојанић, Џун - Тара Ковач, балерину – Неа Ђорђевић , а власника клуба - Вук Стевановић. Улога суверене владарке сивог затворског простора, Маме Мортон, поверена је Илијани Баљак и она је у потпуности оправдала указано поверење.
​
Било је то вече за памћење, али више од свих ових написаних речи рећи ће вам видео запис овог дивног догађаја, који је својом камером прибележио и за објављивање на нашем Јутјуб каналу приредио наш сниматељ и монтажер Матија Таневић. ​

Аутор фотографија: Матија Таневић

Аутор текста: Ирина Радосављевић

Прелиставајући садржаје по свом телефону, поглед ми се зауставио на неколико видео-записа који су ми измамили уздах. У њему је било свега помало, нежности, поновљеног узбуђења, сете, озлојеђености... Сетила сам се радости, енергије, ентузијазма који ме је покретао, као и целу драмску групу Четврте гимназије која је, пре три године, сваки слободан тренутак, викенде, зимски распуст, проводила на драмским и плесним пробама, увежбавајући мјузикл „Чикаго“.
То није била тек нека обична позоришна представа, био је то читав пројекат. Осмислили смо, не само сценарио и кореографију, него и план за велику школску премијеру на којој ћемо, прикупљајући новац од улазница, обезбедити себи трошкове путовања на републичко такмичење,  које се те године одржавало у Крагујевцу. Вредно смо радили и радовали се сви заједно. 

​Били смо на дан до велике премијере и још низа планираних представа, плакат је већ био изложен и побуђивао је велико интересовање публике, карте су биле распродате и тражила се карта више... када нас је све, као гром из ведра неба, погодила вест да се све руши као кула од карата и да је сав наш труд био узалудан. Догодила нам се корона, глобално затварање, општа чамотиња и велико разочарање. У почетку смо се надали да је то нешто пролазно, да ће се брзо вратити све у нормалне токове, да ћемо ипак отићи на такмичење заказано у априлу, али реалност нас је разуверила. Прошао је април, а ми смо и даље били у кавезу, као већина наших драмских јунака које смо тумачили, прошла је година, четвртаци су отишли из школе, а ево, ускоро ћу и ја, сада већ матурант, отићи из Четврте гимназије.

Фрагменти мјузикла "Чикаго" снимљени на пробама током припрема драмске групе Четврте гимназије у Београду – Театар 4, за учешће на 24. Позоришним сусретима ученика гимназија Србије, 2020. године. 

​И зашто све ово пишем? Пишем да се не заборави, да за нама остане неки траг, да се захвалим Јовану, Тари и свим осталим „чикаговцима“ на дивној енергији коју смо поделили те јесени и зиме, када смо заједно радили нешто стварно добро, верујући да можемо да обликујемо стварност својим лепим жељама.

​-Хвала на комплиментима да је све прошло лепо. Идеја се родила још давно, можда пре неких двадесетак година када сам била студент Филолошког факултета. Имала сам прилике да се упознам са другом страном Вуковог рада и било ми је врло интересантно и интригантно што се његов живот може посматрати из различитих углова. Његово дело није довљно добро представљено у школском систему, онако како неки добри познаваоци Вуковог дела о томе говоре и пишу. Кренула сам тиме да се бавим из личног интересовања, да бих касније, кроз рад у школи, схватила да и сами ђаци доста стереотипно усвајају нека знања, а да има доста питања на која они имају право да добију одговор. И тако је настала идеја и мотивација за овај филм.

Професорка Николина Радовић и Илијана Мудрић

-Фонетски правопис је нешто најједноставније и најсавршеније што један језик може да има. Захваљујући њему, свако може да научи да пише и чита. Шта смо, онда, изгубили са тим одбацивањем црквенословенског и славеносерпског, који мени и мојим вршњацима заиста делује застарело и компликовано?
-Ово је нормално и очекивано питање. Пре свега, фонетски правопис је, гледано граматички и лингвистички, један од технички најисправнијих правописа. Слажем се да то јесте лакше за усвајање, али оно што језик јесте у пуном значењу те речи, то је нешто много сложеније и више од техничког записивања; он у себи сажима читав низ појава. Језик није само техничка ствар, он представља низ идеја које се језиком саопштавају. Тиме што смо на неки начин прекинули традицију једног језика, нашех првог књижевног језика, дошло је до стварања амбиса у могућности разумевања бројних апстрактних речи и појмова, до успостављања баријере према читавом богатству језика, али и духовног и културног наслеђа,  које се практично изгубило, хтели ми то или не. Тај важан део наше интелектуалне и књижевне традиције, језик којим је говорио образован српски свет, а који је постојао упоредо са народним језиком и сведочио о постојању једне развијене културе и духовности, напросто је нестао јер је насилно потиснут. А то је важно сведочанство о нама и нашем пореклу. Прошли су векови, другачије се гледа на те ствари, те речи су изгубљене. Данас само ретки ентузијасти проучавају српскословенски и славеносерпски језик. Топло бих препоручила да прочитате неколико чланака који се баве питањем славеносерпског језика, да истражите мало речи које су се некада користиле. Мислим да би ђацима било врло интересантно да то данас сагледају. Захваљујући колегиници Ивани Бокић, која води секцију старословенског језика, у филму је било могуће, а и врло интересантно чути старословенски и црквенословенски језик, и видети какве су реакције ученика. Мислим да је он обесправљен и да би га требало вратити у наше образовање на неки начин, бар кроз неке вежбе на часовима, мислим да он то заслужује и мислим да ми то заслужујемо. 
Ученици би вероватно били заинтересовани да учествују у радионицама старих језика, када бисмо им ми пружили ту могућност.

​Још увек је остало неразјашњено зашто Вук преводи наше средњовековне списе за неке друге кориснике, а да се о томе не говори унутар наших проучавања његовог дела. У његовој личној преписци, много је трагова о томе да је вредно прикупљао наше старе рукописне књиге и предавао их Копитару, Шафарику и другима у Европи, Русији... За чије добро је то радио? Што се тиче нашег народног наслеђа, да, то је дефинитивно сачувано од заборава захваљујући њему.

-Да ли је било тешко снимити овакав филм? У условима епидемиолошких мера, уз разна ограничења...
-Морам признати да је ово било веома узбудљиво. Филм смо снимали скоро три месеца. Нисмо имали никакве услове. Почели смо увелико у време короне, под маскама. Прво снимање је било по киши, испред школе. Заиста је било тешко ускладити време, моје, ђачко. Свака ваннаставна активност је велики залогај како за ђаке тако и за наставнике. Морам да искажем велику захвалност ученицима који су одвојили време, које нису морали; имали су ту моралну сатисфакцију и задовољство што стварају нешто лепо, аутентично, нешто што ће остати иза њих.
-Како сте се организовали и када сте све то радили? Настава је била комбинована, стално смо имали нека ограничења...
-Интересантно је да кажем да смо, углавном, снимали викендима. Ђаци су долазили викендима на различите локације. Неколико дана смо радили и после школе, али заиста је потребно одвојити доста времена за овакав пројекат. То је, по мом мишљењу, врло важан податак – деца хоће да раде и оно што не морају, ако у томе виде неки смисао и ако им се пружи прилика да покажу своју креативност.

Почетак снимања у школском дворишту

- Ко је био задужен за костиме и изглед глумаца?
- Костиме смо смишљали сами. Предложила бих им како могу да изгледају, а они су сами правили комбинације од онога што су имали. Заједно смо се о свему договарали. Нисмо се ни трудили да костими буду аутентични, било нам је важније да све то буде блиско овим новим генерацијама. Занимљива прича стоји иза лика Лукијана Мушицког. Њега је тумачила Јана Шапић, ученица II4. Она је преузела улогу мушкарца, и свима је то било врло интересантно. Хтели смо да покажемо да није важно ко прича, већ како је прича изнета и морам похвалити Јану која је била сјајна у тој улози. Ученици су сами доносили костиме, нешто су, на своју иницијативу, изнајмили из позоришних фундуса, било је шаролико. Сви су имали свој стил и у томе је била њихова слобода. На пример, наратор филма је имао новинарски стил. И све се лепо уклопило. Какви год да су били костими, порука је стигла до публике на прави начин.
-Шта Вас је подстицало да истрајете?
-Подстицај је јако важан. Увек ме, пре свега, мотивишу ђаци, то што је рад са њима врло леп. Мотивише ме успех, то је и иначе једна од флоскула у мом животу. Веома је важно да, шта год да радиш, то урадиш до краја, онако како си започео, да тако и завршиш.  Да истрајеш. Мотивисао ме је и инат, да се у овим временима у којима је много шта поремећено, у којима су готово сви изгубили вољу да се труде, покажем да ми можемо да радимо и да стварамо нешто лепо.
- Да ли је Ваш ентузијазам пратио и ентузијазам ученика?
-Мислим да је било обострано. Било је смеха, разних мојих изјава које су снимљене, било је доста анегдота са снимања. Ученици су се врло лепо дружили што се и на њима видело. Филм ће сада бити објављен и на Јутјубу, па ће свако моћи да га погледа.
-Режију је радила Маша Рудовић. Колико Вам је то било од помоћи?
-Маша је једно дивно дете, она је потпуно другачија. Има један авагардни приступ. Унела је потпуно другачији поглед на снимање. Она је бирала кадрове, светло, позиције, како ће сцене изгледати. Веома је надарена и мислим да је пред њом лепа каријера. 

Кадрови са снимања

-Када бисте поново снимали сличан филм, шта бисте променили?
-Свашта бих променила. Прво бих урадила дужу верзију филма, увела бих још ликова који су ми и сада фалили. Прича је могла да се сагледа кроз још много ликова, али била сам ограничена временом.
-Који део снимања бисте истакли као најдражи?
-Најдражи ми је био дан снимања у манастиру Ваведење, на Сењаку, где смо снимали два и по сата. На крају смо имали и врло непријатну ситуацију са игуманијом манастира, која нам је припретила да морамо да изађемо из порте. Било је врло узбудљиво, али срећом успели смо да снимимо све кадрове!
На крају, важно је да смо започети пројекат завршили. То што сам истражила и записала прошло је кроз Машин објектив и остао је један, чини ми се, вредан траг о раду нашег Театра 4. Али ту се не заустављамо. Од септембра спремамо нове пројекте. Имам различите идеје које ћу поделити са ученицима и колегама!

Аутори: чланови драмске секције
и професорка Николина Радовић

​Драмски кутак у Четвртој гимназији постоји неколико деценија. У почетку, кормило тог малог брода који се одважно отискивао у бројне авантуре духа држала је професорка српског језика и књижевности, Јелисавета Николић, коју сигурно многе генерације памте. Њене пробе и представе нису биле само део културног живота ове школе, већ и читавог града. Драмска група Четврте гимназије сарађивала је са позориштима и другим установама културе, одлазила другима у госте и позивала важне званице на своје школске представе. Многа данас позната лица прошетала су први пут драмском сценом баш као чланови драмске групе у Четвртој гимназији.
Драга професорка Јелисавета отишла је у пензију, а кормило и одговорност да наставе започето путовање тада је отишло у руке млађих. Данас ти  „млађи" нису више тако млади, бар не по годинама, али су млади духом, ентузијасти који још увек уживају у изазовима овог посла, надахнути стваралачком енергијом оних који су заиста млади – талентованих ученика којих у Четвртој гимназији има много. 

​Драмску секцију већ веома дуго води професорка Николина Радовић, а колико успешно то чини сведоче бројна признања стечена на фестивалима, такмичењима, манифестацијама за младе... Мада знамо да је готово немогуће у пар реченица сажети дугогодишње и богато искуство у раду са талентованим младим људима, замолили смо је да, за Super 4A blog, макар у пар реченица, евоцира својa сећања:

чекајући да нас све заједно обрадује нека нова „непоновљива екипа“ и нова представа вредна памћења. Потребно нам је само да нас пратите и верујете у нас, јер ми сигурно нећемо престати да верујемо у магију звану  - позориште.            ​